ŽIVOT NA VETROMETINI

(Gradimir Stojković: SVAKO MORA JEDNOM, IP Book, Beograd 2010.godine)

   Posle niza romana u kojima se radnja odvija i sagledava iz vizure deteta, ili, bolje reći, osobe na početku životnog puta, a koji su mu na razmeđu 20. i 21. veka doneli ugled najčitanijeg romanopisca za mlade na našem govornom području, Gradimir Stojković je pre tri godine iznenadio i počastio javnost romanom iz života Raduj se, mladiću, namenjenim korisnicima zrelog životnog doba, sklonim preispitivanju nagomilanog životnog iskustva.

   Roman Svako mora jednom, kako sadržinski tako i u umetničkom pogledu, uspeli je produžetak i dopuna prethodnog, čije je prvo izdanje, prema saznanju potpisnika ovih redova, munjevito razgrabljeno od strane čitalaca.

  Gro zbivanja u oba romana odvija se u varoši podno najvišeg banatskog brega, u drugoj polovini 20. veka, uz povremeno pominjanje stvarnih ličnosti i dozirano osvrtanje na činjenice iz zvanične istorije, koje autor znalački koristi kako bi na čitaoca ostavio nedvosmislen utisak da ispreda priču iz prve ruke.

   Glavnom junaku, poeti Petru Popmitiću, pisac je „pozajmio“ niz sopstvenih, autobiografskih, momenata. Zanimljivo je, takođe, da se taj junak u romanu Svako mora jednom pojavljuje tek povremeno, a da se i pored toga sve vrti oko njega, i to do te mere da njegova odsutnost, zapravo, sve vreme pojačava zainteresovanost čitaoca za njegovu sudbinu.

  Stvaralački postupak Gradimira Stojkovića karakteriše brzo, tečno pripovedanje, obogaćeno žustrim dijalozima, i čitava galerija likova kojima pisac do tančina gradi (i čitaocu isporučuje) navike i karakter, dok njihov fizički izgled ostaje tajna. Bilo da je izostavljen ili, u krajnjem slučaju, minimalno naznačen, on je, po važnosti, ostavljen daleko ispod ili iza uloga koje su im u romanu dodeljene.

   Ovakav odnos autora prema junacima (i, posredno, čitaocima) proizilazi iz njegove očigledne namere da se prvenstveno pozabavi ljudskim sudbinama. „Jer, sudbina svakog čoveka njegova je istorija“ - stoji na jednom mestu u romanu Raduj se, mladiću, dok se u drugoj knjizi, Svako mora jednom, u ključnom momentu, ponavlja rečenica kojom se prva knjiga završava: „Jer, znao je, odlagati se može, a odložiti - ne“.

  Okosnicu oba dela ove jedinstvene povesti čini zatečenost likova često surovim zamkama života, koja je, naročito kad je reč o glavnom junaku, pretočena u  jaz između gole egzistencije i urođene potrebe za ostvarivanjem viših dometa.

  Storija delimično zamišljena kao svedočanstvo o faktima i sociološkim karakteristikama jednog vremena, nadograđena je umetničkom majstorijom usled koje čitalac nije u mogućnosti da pronađe izlaz iz zamamne igre razlučivanja u kojoj je meri stvarnosno pripovedanje ustupilo mesto imaginaciji.

   Zbivanja se munjevito smenjuju i prepliću, dok likovi koji u njima učestvuju neprestano ustupaju prioritet jedni drugima, stvarajući snažan vrtlog nesvakidašnjeg, veoma uspelog književnog dela.

  Jedna mlada, revnosna čitateljka Stojkovićevih romana, izgovorila je svojevremeno rečenicu na kojoj bi mu mnogi mogli pozavideti: „Njegove knjige čitaju čak i loši đaci“. Istina. Jer, reč je o piscu kojem se veruje i sa kojim se rado razmenjuju misli.

Branko Stevanović