KAKO SE POSTAJE PESNIK

Ja iz škole furam i rđav sam đak

ko u školu ide pravi je ludak

(prepisano sa zida jedne beogradske 

osnovne škole 1998. godine)

Tih godina još uvek sam radio u osnovnoj školi, a zadesilo me je i da sam bio voditelj Đačkih pesničkih susretanja na opštini Voždovac. Obilazeći voždovačke škole, naleteo sam i na ovaj grafit na jednom školskom zidu.  Klinac koji je ovo napisao očigledno nije bio bez posebne pameti, niti bez posebnog talenta! Da je to bilo u mojoj školi, našao bih tog pesnika, moji klinci su mi uglavnom verovali. Ali nije...

Na susretu s malim pesnicima te škole pokušao sam da budem lukav:

- Onaj grafit tamo, na zidu, zaslužio je posebnu nagradu. Kapiram da se autor krije i kapiram zbog čega. Voleo bih, ipak, da se upoznamo. Evo, kad se sve ovo završi, mogao bi da mi se javi dole, na parkingu, kog one žute Mečke.

Da ne dužim: na parkingu me je čekala jedna devojčica! Odmah je starovala:

- Nisam ja to napisala!

- Ali znaš ko je? - odvrati sam.

- Znam.

- Pa, da li ćeš da mi kažeš?

- Neću, nisam taster! On misli da ću da ga otkucam, a neću.

- Ti si mudrica! - odao sam joj priznanje. - On sada sigurno nas gleda?

- Aha!

- Ok! Da vidimo kakav je lik.

Okrenuo sam se i doviknuo:

- Ako si muškarac, budi muškarac. Izađi!

Čekali smo. Nije izašao.

- Pa, eto - rekao sam. - Probali smo. A ti mu kaži da je propustio šansu. Moga bi mnogo, mnogo više od piskaranja po zidovima.

- Hoću.

- A nas dvoje nismo se ni upoznali. Smem bar da znam tvoje ime?

- Marina.

Pružio sam joj ruku. Prihvatila je. Rukovali smo se, baš kao dva ozbiljna drugara.

- Znaš u kojoj sam školi. Dođi i dovedi tog pesnika, kad bude spreman.

Prošlo je nekoliko meseci od tog razgovora. Prošlo je i čitavo leto, pa eto i nove školske godine.

Krajem septembra došla mi je Marina. Sama. Završila je osnovnu.

- Gde si se upisala? - pitao sam.

- U geodetsku.

- A momče se dalje krije? - nasmejao sam se.

- Ne više - ozbiljno je uzvratila.

- Dovela si ga! Pa, gde je?

- Ovde.

Pružila mi je svesku. I tek tada sam shvatio: koji sam glupson bio!

- Marina, Marina - prekoreo sam je. - Kako si me prefarbala!

- Morala sam, izvinite. Nisam znala može li vam se verovati...

- A sad znaš. Kako?

- Čitala sam vas. Pitala našu bibliotekarku. A onda sam i gledala onu vašu emisiju na teveu.

- I položio sam ispit?

- Da!

A u svesci su bile njene pesme. I bio sam u pravu što se tiče posebnog talenta autorke onog grafita.

Od tog dana do dana današljeg nas dvoje se družimo.

Objavila je tri zbirke pesama. Prvu još kao srednjoškolka. Položila prijemni na Filološkom. Završila je fakultet. Postala i profesor srpskog i književnosti. Nezaposlena. 

Talenat, mane-više. Ko još danas uvažava talentovanog pesnika?!

Prekjuče mi je došla u posetu.

- Kaži mi - pitao sam je - otkud ti pade na pamet onakav grafit?

- Iz inata! Klinci polaze u školu, pa su im prave one onakve dočeke, priredbe, pesme, igre, žvake... džabuljigavo! Svi fol ginu za njima i da njima bude sve najbolje. Tek posle vide da su im prodali foru, a da je škola nešto sasvim drugačije.

Ostao sam bez teksta.

A šta bih drugo?

БОРХЕС И ПОНОС

Неки се поносе књигама које су написали, а ја се поносим књигама које сам прочитао.

(Хорхе Луис Борхес)

Прочитах ово и замислих се, врло дубоко, врло озбиљно. Ако је то заиста рекао Брохес, онда је или подилазио некоме/нечему или је једноставно одлепио...

Поносити се књигама које је прочитао?

Због чега?

На пример, прочитао је толико и толико књига, па ушао у Гинисову књигу рекорда. И сад се поноси тиме. Оправдано. Разумљиво.

Или, на пример, прочитао КАПИТАЛ, као да је роман, а није морао, па се поноси тиме, јер није једноставно учинити то. Разумео и запамтио све. Истински. За понос, наравно. Разумљиво.

Или, на пример, прочитао све своје књиге, па се поноси у своје име.  Собом, наравно. Има и рашта. Разумљиво.

Али онај први део његове максиме како протумачити?

НЕКИ, вели. Већ то звучи подцењивачки: неки тамо су нешто написали па се, бива, тиме поносе?

КЊИГАМА се, вели, поносе. Свашта! Он је, Борхес, написао толико и толико књига, па се тиме не поноси! А неки тамо се поносе својим неким тамо књигама!

Напокон, ко сам па ја да анализирам, па још и тумачим то што је велики Борхес изјавио?

Ја се, углавном, поносим књигама које сам написао. Моје су. Свидело се то Борхесу или не. У осталом, тај Борхес дакако није познавао овог мене, па могу да замислим како се ово његово и не односи на мене.

Не могу да се поносим књигама које сам прочитао. А прочитао сам их ни броја им не знам. Читам од непуне пете године живота, па ко да изброји прочитане књиге. Тиме бих, ето, и могао да се поносим, али не - па то је нормални део мог живота. Уобичајени. Количини књига прочитаних како могу да  се дивим? Могу прочитане књиге да волим. Могу да их читам више пута. Могу и да упамтим то што сам читао и прочитао. Али да се поносим... не умем.

Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољсрво читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.

Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољство читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.

Извините господине Борхес, уколико сте ово заиста смислили, није вам баш нешто...

И то ме је заголицало: зашто се овакве сентенције употребљавају  непроверено. Бива, може се то врло необавезно означити: „то је рекао Борхес!”

И чик да неко томе противуречи!

SVI TI LEPI STANOVI, BRENDOVI, STAROST I JA

 „Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri, pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita.  /.../  Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove.” (Verica RAKOČEVIĆ, modna kreatorka)

   Brojim objavljene knjige: jedna, dve, tri... pedeset... šezdeset... izdanja ne brojim. Slažem se s gospođom kreatorkom:  Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. I parafraziram: svoj, tvrdoglav, uporan, vredan i čestit.

   Gospođa je zaradila stanove, devizne račune i ko zna šta još. A ja sam živeo u tuđim stanovima, iznajmljenim, sastavljajući kraj s krajem svoje nastavničke plate. Moji izdavači nikada nisu bili pošteni, a pogotovu kad se Juga srušila. Gradili su privatni hotel na crnogorskom primorju, trpali pare na svoje račune i živeli od prodaje MOJIH knjiga u NJIHOVIM rukama. Da li su moja deca mogla da se ponose? I čime? Zar HAJDUK nije bio nekakva vrsta brenda?

   Nemam, dakle, da žalim za nekakvim lepim stanovima sa kojima bi deca moja mogla da se ponose, a kojih nikada nije bilo, niti za nečim što je otišlo u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove, jer je sve što sam mogao da zaradim neprekidno odlazilo u tuđe ruke velemajstora akvizicije, mada, koliko se sećam, nisu oblačili Armani...

   Reče jednom prilikom Raša Popov, predstavljajući me deci učesnicima Radosti Evrope:

   - Evo ovaj ovde, Gradimir, da je u Americi imao bi svoje sopstveno ostrvo. A vidite ga ovde? Iznošene patike, izanđale farmerke...

   Jedva ga prekidoh:

   - Nemoj Rašo više da me hvališ, molim te!

   Živimo u Brestoviku, gročanskom selu, bliže Smederevu no matičnom Beogradu. Kupili smo kuću od nasledstva ženinog i mog. Uglavnom od njenog, jer je moj otac bio učitelj.

   To nam je sve: voda iz bunara, septička jama, a sada nam, ovi dobri ljudi na vlasti, dovode plin. Cevima. Još nisu počeli da grade komore za nas.

   Nisam nikako mogao da budem UVLAKAČ. Urednici i izdavači su me uvlačili u svoje mreže zato što sam DOBRA ROBA. Vodali su me, prikazivali, kreveljio sam se i dodovoravao klincima, mamama, babama i dedama, prosvetarima, direktorima, bibliotekarkama, kulturnim radnicima, novinarima, televizijama nekakvim duhovitostima, mudrostima, doskočicama i sličnim majstorijama.

   A još su me i brisali iz UKS! Prvo su objavili da sam umro, onda su zaključili da nisam plaćao članarinu, pa me - brisali. Uzgred: primljen sam 1973. godine...

   Sada živimo od penzijice moje kobajagi, a uglavnom od prvog poštenog izdavača u mom životu LAGUNE. Isplaćuje redovno procenat od prodaje mojih knjiga. Pod stare dane, eto, bar sam to doživeo.

   Sve ostalo - VAMA NA ČAST.