среда, 24. мај 2017.

ZAPOČETA BRAZDA

                                                            bratu Aleksandru 

1.

Odavno smo svesni da nas minu
u lutanju kroz svet i kroz snove
magla koja prikriva istinu,
mutna neba što za nama plove.

Ovde prazno a zgusnuto vreme,
nedovoljan oproštaj od svega.
Tajna slutnja, susret bez pripreme
s vinogradom izbeglim sa Brega.

Stari nam detinjstvo sa banatskih njiva;
vreme pleni plavetno sećanje
kroz predanje koje čelo skriva.
Umesto topline, vetar nas pohodi.
U hitrini doba prostora sve manje:
molimo se tihoj i nesrećnoj vodi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli.
I daleko negde još uvek postoji
selo i šor prašni, drvored dudova.
I uvek se vraća sve to što se voli.
I znam - ne jednom smo ljubili iznova
započetu brazdu sa pustara svojih.

2.

Kao nekad, iz varljivih trava
uranci nas prizivaju, mame.
Pružimo li ruke - oglasi se java,
zazvone istine ispod sure skrame.

Nekad i mi, poput mladog bilja,
zaljubljeni u „vatre i vale”,
u majčinske mirise bosilja
sunčevom rađanju pevasmo pohvale.

Danas, dok grlimo naga ženska tela,
vinogradi džikljaju iz ména
i ptice nas zovu ispod čela
kao obris izbledelih sena...

Danas, ne mogu da ne zastrepim
nad likovima prošlim i nežnim,
nad virovima našim, lepim,
danas, osvrnut za nama i sobom,
jatima nad dolinama snežnim
i zaradovan nad prošlim dobom.


3.

A iz zaboravljenih, paorskih kuća,
neveselo i tako bledo, setno,
detinjstvo naše u seni vaskrsnuća
izranja opet, prati nas neprimetno.

Tamo - pitome šume sred bara
i nevidljive a rascvetale trešnje,
prašine žute dobegle sa peščara.
Ovde - nebo kroz prozor sve tešnje.

Rascvetani, kao one bele šume
gde se sunce rađa, pa opet zaroni,
snevamo, što niko sem nas i ne ume:
kako Tamiš sahne, kako Begej teče,
kako sa poljana žito nežno zvoni,
rumeni se jutro i plavi se veče.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde još uvek nas plaši
neko prašno selo, redovi ambara,
jesenji dudovi, suri, polugoli.
I, znam, vraća nam se i opet nas vara
započeta brazda sa pustara naših.


4.


Recimo da nije san taj neizbežan,
da želimo da se neumorno sneva,
da postoji pripev još blag, tih i nežan:
molimo se vodi koja za nas peva...

Trčimo, ko nekad, ivicom ritova.
Zaklapajmo kapke i ruke širimo.
Verujmo u čuda, dok nas jeza nova
obuzme, da se nikad ne smirimo.

I, namesto potom da dignemo čelo
pred vrelim i silnim vihorom pomamnim,
pred prozračnom zorom što zove nesmelo,
sve više smo stari i slabi i tamni.

I znamo: u bivšem, dobrom zavičaju,
nada svim što vene, kao vek da traže,
ko da se rađaju, novu svetlost daju
močvare pod Bregom i modri drumovi.
Još znamo: i nas će jednom da osnaže
sećanje na prošlo i minuli snovi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde, još kao utvara,
stoji prašno selo. I mesec nad Bregom.
Granati dudovi, sleđeni i goli.
I znam, mirno čeka proleće pod snegom
započeta brazda sa naših pustara.