петак, 28. октобар 2016.

ГОДИНУ ПОСЛЕ




Radost jo{ uvek nije mogla da ga obuzme.
Obi{ao je jo{ jedanput ~itav blok zgrada, za svaki slu~aj. Onda je stao ispred ulaza. Po svemu sude}i to bi trebalo da bude onaj pravi.
Udahnuo je duboko. U trenutku je osetio bol u `elucu; toliko `eqno je o~ekivao ovo. Potom ga je obuzela radost.
Odla`u}i ulazak, ne iz straha ve} iz potrebe da ovo ose}awe bar jo{ malo potraje, poku{ao je da izra~una koliko mu je vremena bilo potrebno da prona|e ovaj ulaz.
I, naravno, nije uspeo.
O toj devoj~ici nije znao gotovo ni{ta. Bila je najlep{a u ~itavom letovali{tu i mnogi su poku{avali da joj se pribli`e. I on je poku{avao.
Ako odbije ona tri dana s po~etka letovawa, u kojima je du{om i telom bio predan moru, plivawu i rowewu i fudbalu, punih deset dana je smi{qao kako da je osvoji.
Prvi dan je svima bio prepun sasvim neuobi~ajenim doga|ajima i problemima sme{tawa i izbora dru{tva. Posle neprospavane no}i u vozu, lude no}i putovawa bez roditeqa - tako ne{to se doga|a samo jednom u `ivotu i nikada vi{e - u{li su u raj soba sa po osam le`aja. Devoj~ice su smestili na sprat, izuzev ~etiri sedmogodi{we balavice, koje su sobu u desnom krilu prizemqa delile s kuvaricama.
Slede}a dva dana je ~itavo letovali{te bilo obuzeto me|usobnim upoznavawima, procewivawima i odmeravawima. I morem.
Tu negde, pri prvom zajedni~kom fotografisawu, do kolena u moru, uo~io je wu izme|u ostalih devoj~ica. I prvi put osetio ono u `elucu.

Dva puta se krvni~ki potukao s ja~ima od sebe.
Jedne ve~eri su ga previ{e izazivali oni iz broja dva, bra}a Lakato{, podme}u}i mu nogu naizmenice, svaki put kada bi pro{ao pored wih. A morao je tuda da prolazi; bio je de`urni za stolom. Posle ve~ere izabrao je momenat kada je ona bila u blizini i potukao se s obojicom Lakato{a.
Ve} sutradan, u boriku iznad letovali{ta, dok je ona sa jo{ nekoliko wenih iz sobe skupqala {i{arke (da glupave li zabave!) morao je da se upusti u novu tu~u protiv tre}eg Ma|ara u letovali{tu, slonovskog Ma}a{a. Tukao se iz o~ajawa tako besno, da je Ma}a{u zatvorio oba oka, a sebi gotovo polomio prst.
Ona ga nije ni pogledala.
Posle je upravnik odr`ao te{ku pridiku ~itavom letovali{tu i pripretio na kraju:
- Jo{ jedan ovakav slu~aj i vinovnike momentalno vra}am ku}i! Jeste li razumeli?
Negde sredinom letovawa mala pegava mu je kazala:
- ^ula sam da voli koralne zvezde...
Ronio je za krvavo-crvenim morskim zvezdama, koje su svi u letovali{tu nazivali koralnim, a koje su na suncu bledele i postajale sasvim obi~ne, `u}kaste. Ronio je bez maske i peraja, duboko, toliko da je izrawaju}i, negde sasvim blizu povr{ine izgubio i posledwu trunku vazduha, pa su ga drugari izvukli poluonesve{}enog. Ni{ta se posebno nije dogodilo, samo su mu prokrvarili desni. Lekar mu je zabranio i sun~awe i kupawe u naredna dva dana, {to on, naravno, nije poslu{ao.
I po{to su divne koralne zvezde izdajni~ki izbledele, to wegovo juna{tvo je ispalo potpuno izli{no.
Tre}om se prilikom propisno obrukao dok su, posle ve~ere, sedeli uz logorsku vatru, na zabavi koju su za decu priredili wihovi letovali{ni vaspita~i.
Upravnik letovali{ta pevao je uz gitaru jednu od onih glupavih, srceparaju}ih pesama, po kojima su se raspoznavali odrasli frajeri, ne{to kao bele ru`e, ne`ne ru`e. Pevale su, uglavnom, i sve ve}e devoj~ice, pa je i on zapevao, u `eqi da u op{tem `enskom ushi}ewu i sam ne{to u}ari. No, budu}i da je wegovo pevawe neodoqivo podse}alo na spoj blejawa i mukawa, kako je to svojevremeno izjavila wegova nastavnica pri izboru glasova za {kolski hor, zbog ~ega je i bio naglava~ke najuren, izazvao je op{te negodovawe okoline. Najgore u svemu je bilo {to mu je ona, bez imalo obzira, odrezala:
- Umukni! [ta se dere{!
Iako je to bila pro{lost, pocrveneo je i sada, se}aju}i se, do u{iju i korena kose.
Namr{tio se i u{ao u hodnik. Zastao je ispred reda sandu~i}a za po{tu. Ponovo je duboko udahnuo i...
...i istog ~asa splasnuo, po`elev{i da propadne u zemqu: znao je samo wenu adresu i ime, ali ne i prezime!
Bespomo}no je zurio u red sandu~i}a, poku{avaju}i o~ajni~ki da pridene uz weno ime bar jedno od prezimena sa plo~ica. Svi ti Jovanovi}i, Luki}i, Milenkovi}i, Ka~avende i ostali nisu, bio je siguran, mogli da se smeste pored imena kakvo je weno.
Kako bi mislio je, kako bi besmisleno bilo Veturija Ka~avenda!
Ne, to nikako nije i{lo...
Iza{ao je. Mo`da bi najboqe bilo da ~eka tu, ispred ulaza, da ona nai|e. U stvari, to je bio i jedini na~in, jedini pametan potez u ovom glupavom danu - zakqu~io je s olak{awem. ^eka}e, jer ona mora kad-tad da ili do|e ku}i ili iza|e iz ku}e.
Seo je na ulazni stepenik.
Tako je sedeo i one ve~eri, posledweg dana na moru, na prvom stepeniku ispred glavnog ulaza u zgradu letovali{ta. Ve}ina de~aka i devoj~ica bila je na plo~i, ispred zgrade. Slu{ao je wihove pevuckave glasove:
- @ena bira mu`a, mu-u`a...
Bila je to ona glupa, ona idiotska igra za balavce, ono kru`ewe okolo-naokolo u parovima. Oni stariji, iz sedmih i osmih razreda, sedeli su tako kao on ili su, gore u boriku, kri{om pu{ili razmewuju}i qubavna iskustva ste~ena u posledwe dve nedeqe.
Sedeo je i bio tu`an. ^inilo mu se da je sve brzo pro{lo i da je uludo stra}io svih ~etrnaest dana. U stvari, bio je `alostan {to odlazi, {to je sve gotovo i {to ve} od sutra ne}e vi{e biti kupawa, rowewa, sun~awa, fudbala, niti wene blizine. I taman je dostigao onaj stepen samosa`aqewa u kome se sve pretvaralo u crni o~aj, kada mu je pri{la ona pegava balavica Marina, ona s kojom se Veturija naj~e{}e dru`ila.
- Do|i - kazala mu je - zove te.
Trebalo mu je, ipak, vremena da povrati prisebnost. Bio je gotov da sko~i i pojuri, ali je u posledwem trenutku odlu~io da postupi mu{ki.
- Ma nemoj! - rekao je nemarno. - A ko to?
Pegava Marina je, me|utim, bila na visini. Morao je to da joj prizna, u sebi naravno. Odgovorila je:
- Zna{ ti dobro. Ne izvodi kerefeke!
I oti{la.
Tako je i on uradio. Oti{ao je, odjurio do bori}a iznad pla`e, gde ga je ona ~ekala.
No} se uveliko spustila na varo{icu. Sedeo je na stepeniku, ve} sasvim ohla|enom i postajalo mu je sve neugodnije. Ustao je. ^ekao je satima. Qudi su prolazili, deca su prolazila; ulazili su i izlazili - we nije bilo.
^ekao je, odlu~iv{i da nikako ne sme da izneveri uspomenu na ono {to se dogodilo poslewe ve~eri letovawa, u boriku iznad pla`e, u polutami. A dogodilo se, dakako, ono {to se obi~no i doga|a na letovawu, uz more, pod koprenom mese~ine i uz uobi~ajeno prisutnu pesmu primorske klape iz no}i, tamo s hotelske terase.
Najpre im je do bezobrazluka dosa|ivala pegava balavica. Najzad je Veturiji prekipelo, pa je dosadnu Marinu poslala u {etwu. Za~udo, brbqiva pegavu{a je }utke poslu{ala.
Ostali su sami.
- Ti ne voli{ onu igru? - pitala je, pokazuju}i rukom preko ramena prema letovali{tu.
- Glupo...
- A meni se ba{ dopada. Zna{ za{to?
Odmahnuo je glavom.
- Lak{e se upozna{ s nekim ko ti se svi|a - mirno je objasnila.
Devoj~ice to izgleda mnogo lak{e ~ine od de~aka, to s takvim izjavama. A {ta de~aci treba posle da urade? To pitawe ga je mu~ilo odavno.
Treba da je poqubim pani~no je razmi{qao. A kako da je poqubim?
Odjednom je postao svestan wenog smeha. Krv mu je jurnula u glavu i umalo da se okrene i ode, ali se setio da je re{io da bude pravi mu{karac. Ne}e wega jedna devoj~ica, jedna sukwa, da tako vu~e za nos!
U mraku, u ve}em mraku no {to je istinski bio, ve}em za onoliko koliko je navala krvi zatamnila wegov razum, hrabro je zagrlio i privukao. Nije se opirala! Nikako. Jo{ gore: privila se uz wega, obavila ruke oko wegovog vrata i izdigla nosi}. ^ak je i za`murila i to je zna~ilo... svakako je to moralo da zna~i...
U redu, jeste je tada poqubio i jeste to bio prvi poqubac u wegovom `ivotu.
Sve je to sada, naslowen na zid kraj ulaza, vra}ao kroz se}awe, do`ivqavaju}i opet onu istu jezu. ^esto je to ~inio u ovih godinu dana, koliko je proteklo od onog leta. Previ{e ~esto je pre`ivqavao sve to: poqubac, zatim weno sve dubqe disawe, wene ruke koje su se najednom obrele ispod wegove majice, na wegovoj naglo naje`enoj ko`i; weno telo uz svoje, grudi koje su tako bolno priawale uz wegove; napokon, wegove dlanove na wenoj ko`i - nikada vi{e, ni pre ni posle, taj ose}aj nije imao!
Ipak, bio je to posledwi dan na moru, posledwa no} u kojoj se bezgrani~no zaqubio u Veturiju iz osmog razreda {kole Zmaj. I to je bilo sve {to je znao o woj, ako se izuzme ono va`nije: wena ko`a je bila neopisivo prijatna, a wene usne su imale mo} izazivawa vrtoglavice, ukus neobja{wiv tokom mnogih no}nih besanih sati prise}awa.
Sutradan su se, onako u op{toj gunguli, dr`ali za ruke, gledali }utke dugo i jo{ du`e, osmehivali se i tako redom. U vozu su ugrabili mesta jedno do drugoga. Ugrabili su i pravo da sede zagrqeni - pa neka misli {ta ko ho}e! I nekoliko poqubaca na brzinu, kri{om, na platformi izme|u dva vagona, ime|u vagonskih vrata, uz svestan rizik da ih neko zatekne. Najdu`e od svega su gledali kroz prozor, dodiruju}i se, uzdrhtali i sre}ni, ne prime}uju}i tada ni{ta oko sebe, ni{ta osim sebe samih.
Na stanici su se rastali, uz stisak ruku. Poneo je sa sobom neizmernu tugu i te{ki bol rastanka, shvataju}i svu nepravdu i surovost `ivota.
Ne{to docnije, kod ku}e, shvatio je i sopstvenu te{ku glupost: zaboravio je da uzme wenu adresu...
Ta glupost ga je `estoko ko{tala.
We nije bilo, a bli`ila se verovatno pono}. Ulice su sasvim opustele, gotovo svi prozori pogasili, a pojavili su se i prvi psi-lutalice, obilaze}i kante za |ubre, podvijenih repova i u`agrenih o~iju. Znao je da nema vi{e ni mrvice nade i zbog toga se ose}ao kona~no pora`enim.
Vraga! ^itavu godinu je tragao za wom. Kao za inat, niko od wegovih drugova, poznanika i poznanica s letovawa nije znao ni{ta o woj. Ve} re{en da prizna sebi da nema izlaza i da je sve gotovo, setio se najjednostavnijeg re{ewa: upravnik letovali{ta morao je da zna bar ne{to o woj!
- Ona mala Rumunka? - nasmejao se odvratni upravnik, ~e{kaju}i se po nosu. - Pojma nemam! A {ta }e ti, a?
Wemu da ka`e? Ni na kraj pameti. Smislio je pri~u o dugu, o pozajmqenom novcu koji treba da joj vrati. Prili~no providna la`, ali je upalila. Upravnik je iskopao svoj tefter, pa u wemu prona{ao ovu adresu. Bilo je to ravno pre dva dana. I bilo je vi{e nego dovoqno, jer je, eto, do{ao u ovo novo naseqe, pred ovu zgradu...
...i eto ga sada, kona~no pora`enog, pred pono}, na zavr{etku bezuspe{nog tragawa.
Uvukao je glavu me|u ramena i krenuo, ne bi li stigao ku}i pre majke, koja je radila u stani~nom bifeu, pa je obi~no dolazila tek oko pola dva izjutra. Otac je bio pratilac KSR*  i jo{ ju~e je oti{ao za Austriju.
Bezvoqno je vukao noge i to mu je pomoglo da prona|e posledwu slamku spasa, kada je vrhom cipele {utnuo komadi} krede, odba~en i zaboravqen, na asfaltu. U trenutku mu je sinula spasonosna zamisao. Zgrabio je kredu, otr~ao do ulaza i na betonu, ispred stepenika, napisao:
Veturija javi se tel 44-446.
Do{ao je ku}i, na vreme ipak, uvukao se u krevet i proveo najte`u no} u svojih ~etrnaest dotada{wih godina.
Sutradan je, daju}i i sebi i woj dovoqno vremena i o~ekuju}i vol{ebni telefonski poziv, ~itavo prepodne luwao po stanu. Dva puta je probudio majku, sasvim nehotice. Prvi put je ispustio lon~e puno vode iz ruke, jer mu se u~inilo da telefon zvoni. [teta nije bila velika: samo se odlomila dr{ka. Posledice su bile daleko tragi~nije - majka se probudila i odgun|ala zbog toga, a telefon zaista nije zvonio. Drugi put je razbudio majku zveknuv{i glavom o vrata, u `urbi iz razloga istog, telefonskog, la`nog.
- Ama, dete, {to si se uzmuvao po ku}i? - izgrdila ga je. - I {ta tra`i{ unutra ceo dan? Obi~no te nema ni za lek, a danas u{li |avoli u tebe!
Posle ru~ka, rano popodne, ne izdr`av{i vi{e, uzja{io je bicikl i odjurio u naseqe. Pun nekakve neodre|ene slutwe potra`io je svoju poruku pred onim ulazom.
Na betonu je, ispod poruke, bilo napisano:
Nemam telefon.
Osvrnuo se levo-desno. Tamo, sasvim tamo, kod posledweg ulaza, spazio je dva pitaju}a oka na osmehnutom licu, koje je izvirivalo ispod tamnori|ih {i{ki. Nehotice se osmehnuo i koraknuo prema tamo, sasvim tamo.
To lice mu se ~inilo poznatim i dok je prilazio ose}ao je kako mu se grlo su{i i ste`e, dok mu iz se}awa izrawa lik one dosadne, pegave balavice s mora, one Marine...
...lik u nekom sasvim novom, sasvim izmewenom i privla~nom obliku, koji mu istiskuje sve misli, sve likove, koji istiskuje ba{ sve iz wega - sve osim poznatog gr~ewa `eluca i jeze niz ki~mu.




* KSR - Кола за спавање и ручавање при железници.

понедељак, 22. август 2016.

POSLEDNJA SLIKA


Ove su pesme posvećene mom velikom prijatelju DRAGOJLU ZUVIĆU - ZULETU, koji je sasvim besmisleno poginuo kod Mirkovaca. Nastale su u prošlom veku...

Crteži su Zuletove ilustracije 

za prvo izdanje moje zbirke pesama 

U OVOM  ŠAŠAVOM ŽIVOTU.   

Zule je knjigu nosio u

džepu na grudima i pokatkad čitao 

vojnicima pesme iz nje.

Metak koji ga je usmrtio prošao je kroz knjigu.

 

NEDOUMICA

 

Još pola u zidu a pola iz zida
Da l u kam urasta ili se otkida?

Kao sivi sumrak il jutarnja magla
Da l je snoviđenje il misao nagla?

Sa prvim petlima pre no Sunce grane
Da l će iz crnila osmehnut da bane?

Il će u obrisu upamćena lika
Da traje ko svoja započeta slika...



VREME ZNAČI DOŠLO

 

Procveta ledeno cveće na oknima
Prvi sneg promiče primiče se zima

Sivo se dovlači izdaleka, tu je,
Vreme znači došlo da se odvojuje

Sasvim domaćinski, ko da vraća dug,
Mirno je stupio u poslednji krug

Iznad, mračno nebo crni jezik plazi:
Ovde se ulazi - ali ne izlazi



DUGA

 

Gleda kako tamo iznad same Rače
Jedan oblak-jagnje preko Sunca skače

I gleda kako sve do Kuršumlije
Plameno zrnevlje niz pašnjake lije

Gleda: iznad Ripnja u purpurnom sjaju
Nebom se ognjeni zmajevi vijaju

I gleda kako se baš iznad Sotina
Modro obrušava naslućena tmina

Onda, sasvim srećan, pred san sklopi oči
I sve boje neba u dugu pretoči



ZRNO

 

Na ovome svetu u ljudskome veku
Svako zrno nosi poruku čoveku

Ono taštom hrana i taštini verno
O gospodskom vratu maleno, biserno

Ono što u klasu klasalo iz blata
Hleb naš nam nasušni od suvoga zlata

I ono, u klipu, zna sudbinu svoju
Da gladnima zlato zamesi u proju

I ono suđeno, zlokobno i crno,
Čoveku u srcu poslednje je zrno



POSLEDNJA SLIKA

 

Ramom omeđeno najpre sve je belo
Ko krilo goluba iz sna izletelo

Sasvim bojažljivo javi se koprena
Da l se čovek rađa il njegova sena

Ili to kroz okno sivoga prozora
Uvire rumena, osmehnuta zora

Onda sve zacrni prevremena tama
I ostane samo crnilo, bez rama