четвртак, 29. децембар 2011.

POKLON


 - Ho-ho, deco, jeste li bili dobri? - pitao je Deda Mraz, ~im je stao ispred jelke. Svi su uglas povikali:
 - Jeeeeeeeeesmo!
 A ja sam prvo pogledala tatu. Tata se osmehnuo i klimnuo glavom. Onda sam pogledala mamu. Mama se nije osmehnula, ali je klimnula  glavom. E, onda sam i ja viknula:
 - Da! Da! Da!
 I svi su se nasmejali,  ~ak i Deda Mraz.
 - Ti devoj~ice - prstom me je pozvao. - Hajde, do|i kod mene.
 [ta sam mogla? Provukla sam se izme|u stolica u prvom redu i stala ispred Deda Mraza. Pomilovao me je po kosi, {to nisam volela, pa me {tipnuo za obraz, {to jo{ vi{e nisam volela.
 - Ti si triput dobra - rekao je. -  A kad je neko triput dobar, taj je zaslu`io da prvi dobije poklon-paketi}. Kako se ti zove{?
 - A da li si ti pravi Deda Mraz? - pitala sam ga.
 - Naravno! Za{to me to pita{?
 - Zato {to je pro{li Deda Mraz bio kobajagi. Imao je bradu i brkove od vate.
 - Aha! E, probaj. Povuci me za bradu.
 Nagao se i ja sam ga izistinski povukla za bradu. Brada je bila prava, a i Deda Mraz.
 - A kako ne zna{ kako se ja zovem kad si pravi? - pitala sam.
 - Tako. Ja sam star i zaboravan. Zato imam spisak va{ih imena. Ti mi ka`e{ kako se zove{, ja prona|em tvoje ime i dam ti li~no tvoj poklon-paketi}. 
 Izvadio je iz xepa list hartije. Kazala sam mu kako se zovem, prona{ao me je u spisku, malo preturao po xaku, pa izvadio paketi} za mene i dao mi ga. 
 - Hvala, Deda Mraze - zahvalila sam se fino i kulturno, jer sam se setila da mi je mama kazala da budem fina i kulturna.
 Vratila sam se na mesto izme|u mame i tate, a Deda Mraz je onda ~itao imena sa spiska i sva su deca dobila svoje poklon-paketi}e. Posle je Deda Mraz oti{ao, a nama su dali soki}e i kola~i}e, i pu{tali nam muziku da pevamo i igramo.  
 - A gde je Deda Mraz? - pitala sam tatu.
 - Verovatno je oti{ao daqe, da podeli poklon-paketi}e i drugoj deci.
 Malo sam mislila, mislila, pa sam pitala:
 - A je l ima samo jedan Deda Mraz?
 Tata se nasmejao:
 - Samo jedan!
 - Au! Pa kako samo jedan Deda Mraz uspe da svakom detetu da poklon-paketi}?!
 Tata se malo kao zbunio, malo kao po~e{kao iza uveta, pa po{teno priznao:
 -E, to ne znam!
 - Pa, dobro - ute{ila sam ga. - Ne mora{ ti ba{ sve da zna{.
 Onda sam opet mislila, mislila i pitala:
 - Tata, a da li i Deda Mraz dobije poklon-paketi}?
 I tata je onda mislio, mislio, pa mi je odgovorio:
 - Mislim da ne. Deda Mraz je odrastao ~ovek, a odrasli ne dobijaju poklon-paketi}e.
 A ja sam smislila kako bi bilo ba{ lepo kad bi neko Deda Mrazu dao poklon-paketi}! I smislila sam da... i taman sam smislila da, kad sam videla Deda Mraza kako izlazi u hol.
 - Tata, idem malo u hol - javila sam se, jer mi je tata rekao da moram uvek da mu se javim gde sam.
 U holu sam videla Deda Mraza. Sedeo je na foteqi, u uglu. Sam. Pri{la sam i kazala:
 - Deda Mraze, da te pitam jedno pitawe?
 - Pitaj.
 - Da li su i tebi nekada dali poklon-paketi}?
 Deda Mraz me je pogledao onako, preko nao~ara:
 - Ti si ona triput dobra devoj~ica?
 - Aha!
 - E, mogao sam da pretpostavim da si koliko dobra, toliko i radoznala. Ba{ tako izgleda{. Da ti odgovorim: Deda Mraz deli poklone i wemu niko ne daje poklon.
 - Au! Pa ti si onda jedan tu`an i nesre}an Deda Mraz!
 Deda Mraz se nasmejao, ali to nije bio ba{ neki pravi smeh, nego vi{e kao na silu. Pru`io je ruku da me pomiluje po kosi i nije me pomilovao. Spustio je ruku u krilo:
 - Ti sigurno ne voli{ da te miluju po kosi...
 - Aha. I ne volim da me {tipkaju za obraz.
 - Aha - odgovorio je Deda Mraz. - Razumem. Ni ja nisam voleo to kad sam bio mali.
 Malo je }utao. ]utala sam malo i ja.
 - Izvini {to sam te {tipnuo kad sam ti dao paketi} - rekao je posle, kad vi{e nismo }utali. - Zna{, ja to onako, iz navike.
 - Nema veze, Deda Mraze. I ja sam navikla da mi to rade.
 Opet smo malo }utali. Onda sam odlu~ila, pa {ta bude:
 - Deda Mraze, tebi niko ne}e da pokloni paketi}. Uzmi, molim te, ovaj moj. Ja sam dobila ve} jedan u maminoj firmi, i jedan jo{ od babe i dede. I jo{ }e jedan ujka da mi donese.  
 Pogledao me je, pogledao, pa oborio glavu, pa podigao glavu, pa me opet pogledao:
 - Ne mogu. To je samo tvoj paketi} i nije u redu da mi ga da{.
 Onda sam i ja oborila glavu. I bilo mi je ba{ `alosno.
 - Deda Mraze! - setila sam se. - Da}u ti poklon koji moj tata najvi{e voli da dobije od mene.
 Propela sam se na prste i poqubila Deda Mraza u obraz, iznad brade, izme|u nosa i nao~ara.
 - Majo! - ~ula sam tatin glas. - Gde si?
 - Tata me zove - rekla sam Deda Mrazu. - Moram da idem.
 A Deda Mraz je skinuo nao~are i prstima protrqao o~i:
 - Pa, idi. I hvala za najlep{i poklon u mom `ivotu. 

субота, 8. октобар 2011.

МОЈ КАЛЕНДАР


JANUAR

Mama je rekla baki: Najdu`i mesec...
i jo{ ne{to, tiho, da deca ne ~uju.
Seki je dala }ebe, da se umota.
Jutros su nam isekli struju.

Baka je upalila kandilo pod ikonom,
da bi nas Sveti Jovan zgrejao.
Mama je kazala da je to sme{no,
ali se niko nije smejao.

Ja ne znam da li je januar najdu`i,
znam samo da je mnogo hladan.
I znam da }u i sutra, kao i danas,
da budem smrznut i gladan.


FEBRUAR

Sneg do kolena u parki}u,
kroz prozor sasvim dobro vidim.
Ne mogu napoqe, ni u {kolu ne mogu,
jer se istinski stidim.

Zovu me drugovi iz razreda
da iza|em, makar pred ku}u.
Pravim se bolestan, ne smem da priznam
da nemam za sneg zimsku obu}u.

Porasla mi noga, male mi ~izme,
seka ih nosi, za wu - divota.
Mama mi ka`e da obujem wene,
a mene je istinski sramota.


MART

Seka je bolesna. Sti`e prole}e.
Mart je moj mesec iz kalendara.
Bo`e, uzmi me - {apu}e baka.
A mama moli: Bo`e, daj para

Sutra je prvi dan prole}a.
Mama po sobi nervozno {parta:
Ovaj sneg nikako da se otopi,
zagudila Baba Marta!

Ro|en sam u martu, na dan prole}a...
{ta li me za poklon ~eka?
Ne mora ni{ta! Nek pro|e zima,
nek bude toplo, da ozdravi seka.

APRIL

Kako je lepo kad sunce sija
i mogu da tr~im po parku bos.
Ortak mi ka`e: Odvezala ti se pertla...
aprilili! Nije mu {tos!

Umrla ti baba - ka`e mi kom{ija.
Prvi je april... ba{ mu je {ala!
Ne razumem kako mator ~ovek
mo`e da bude takva budala!?

Uletim u stan. Mama pla~e.
I seka pla~e... zar nije {ala?
Umrla u podne - grli me mama.
Spasla se, Bogu hvala...


MAJ

Jutros opet nisam i{ao u {kolu.
Izgovor super: padala ki{a.
A popodne - prava katastrofa:
do{li kod mame razredni i di{a.

]utao sam dok su pri~ali s mamom,
a {ta sam drugo mogao da radim?!
Maj mesec, prole}e, sad }e leto,
na zimu ne mogu da se vadim.

Onda me je razredni zagrlio,
a di{a me je pomilovao po kosi.
Rekao je: Bi}e{ ti dobar, jelda?
Majka }e s tobom da se ponosi.

Posle mi je mama pokazala koverat:
Skupila deca, pomo} da nam pru`e...
Pamti}u ovaj dan u maju
dok sam `iv, a mo`da i du`e.


JUNI

Upr`ilo sunce, prava milina,
ka`u, najmawe trideset u hladu.
Za `ivot super. [to volim leto!
zadwi dan {kole - pravac na Adu.

E, kad bi svaki mesec bio ko juni...
U {koli sam re{io problem glavni:
Progledali mi kroz prste nastavnici,
samo sam pao na popravni.


JULI

Toplo odgore, toplo odole,
najlep{i mesec od svih meseci.
Sedim na {qunku, pquckam u vodu
i br~kam noge u mlakoj reci.

Ja bos, okolo svi drugi bosi,
kud god pogledam - svi se izuli.
Ovde sam istinski jednak sa svima.
[to nije cela godina - juli...


AVGUST

Popravni ti je za koji dan,
u~i{ li, sine? mama me gawa.
Ja la`em: U~im... a ko da u~i?
Avgust je mesec da se sawa!

Ne brini ka`em bi}e dobro.
Propusti}e me bez pitawa.
A ona ka`e: Ne sawaj, sine.
Avgust je mesec da se sawa.

Avgust je mesec da ni{ta ne radi{,
avgust je mesec da za skitawa 
i da te niko ni{ta ne pita.
Avgust je mesec da se sawa.

Pitali su me. Mudro sam }utao.
I oborili me, zbog }utawa.
Ma, nema veze... idem na Adu!
Avgust je mesec da se sawa.


SEPTEMBAR

Septembar. U dvori{tu na{e {kole
stotine |aka pred vratima.
Moj stari razred na terenu,
ja usamqen, ponavqa~, sa klincima.

Septembar. Zvono za ulazak zvoni.
Gu`va. Ja stojim sâm do bola.
Ustvari, volim i ja {kolu,
samo {to mene ne voli {kola.

Septembar opet... kad pro|e leto!
Seki je prvi dan u {koli,
pa s mamom `uri, a meni - muka...
ma, neka ide ko {kolu voli!


OKTOBAR

Danas je mama zaplakala:
Bo`e, bar da je baka `iva...
Plakala je dugo, }utala jo{ du`e.
A seka pitala: Jesam ja kriva?

Kriv sam ja bio. Jutros, u {koli,
nastavnik iz fizike pitao toplotu.
Prozvao mene, a ja sve znao
i dobio prvu peticu u `ivotu.

Oktobar je doneo ki{u i vetar,
pa opet, ko uvek, ~izme sawam.
I kako ne bih stru~wak bio
kad ~itav `ivot  toplotu gawam!

NOVEMBAR

Ve} je novembar do pola stigao
a sunce sija, ko avgust da je.
Ne vaqa ovo - brine se mama.
Ja molim Boga: samo nek traje!

Meni ne smeta da svaki mesec
godine cele leto bude.
Mo`da bi jedan kalendar takav
promenio ~ak i qude.

Kako bi samo svet takav bio,
sre}an kao na onoj slici
iz uxbenika za geografiju,
gde crnci  `ive u Africi.

Traje novembar, a kao da je
avgust il juli. A mama sluti:
Bi}e nam zima surova, te{ka...
Ne baksuziraj, mama, }uti!

(02. januar 2003.)

субота, 1. октобар 2011.

ПОДСЕЋАЊЕ III

...Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано. 

Nirvana

[umne no}i ko javori siwi
Tamom grobnom le`e mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustiwi
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna `alost
Ko olovna plo~a
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tu`na malaksalost
Na qubav, `ivot i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem {to pre
I umrem tamo
Zaboravqaju}i sve.

Pa kad me put grobqa ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zapla~u od istinskog bola
Bele breze tu`ne od starosti.

To su zadwi snovi u no}ima {umnim
ko javori siwi
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustiwi
Gnojem kapqu na protekle dane. 

Rade Drainac

четвртак, 29. септембар 2011.

ПОДСЕЋАЊЕ II

  ...Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано.

Pesma o Aninom povratku s letovawa

Vratila se sa mora moja cigan~ica pocrnela
pocrnela kao afri~ka kraqica
ba{ me briga {to je tamo na moru jednog
dripca iz Pan~eva qubila
sad je va`no da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena  wena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pri~aj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mla|eg brata je li more protiv rata
voli li more bure sve`eg piva ume li more da pliva
kako qube francuzi cigan~ice moja qubqena moja `eno?


Brana Petrovi}

среда, 28. септембар 2011.

ПОДСЕЋАЊЕ


Некада смо то знали, али смо заборавили.

(А. А. Милн: ВИНИ ПУ)

 Моје време истиче. Не бих да се понављам, али ме прогони стара истина: како године одмичу, тако се све јасније сећам онога што сам у детињству про(пре)живео, а не умем да се сетим где сам оставио наочари пре пет минута. И управо сам се, присећајући се неких дана од пре пола века, сетио песме ВОЈНИЧКО ПИСМО, Војислава Ј. Илића, млађег, коју сам тада први пут прочитао. Та се песма никада није учила у школи. А учило се којешта друго.
 Не у школи, напротив, ван школе ми смо учили баш онако како су нам пунили главе и наставници, и родитељи, и већина одраслих: учили смо не за оцену, но за живот. Сами смо учили да мислимо сопственом главом. Учили су нас да читамо и пишемо, па смо научили и читали. А понеко је и писао песме.
 Читали смо и књижевне часописе. У њима су млади песници могли да објављују своје „поетске радове”. Тада, у оно време, ми смо,  веровали ви или не, чак и волели поезију. Нико нас није терао да је читамо; сами смо узимали књиге и часописе, листали, читали, понешто преписивали, па и учили напамет.
 Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано. 

понедељак, 26. септембар 2011.

САН


Podivqale reke i bujice lude
u mojoj sobi, na svim zidovima,
pogledom lewim po hartiji blude -
ili po snovima, ili po snovima...

Blede senke ruku strasne `ene
s leve strane sveta, gde sam jo{ zanesen,
prodiru u mozak, u po~etak mene -
ili je to jesen, ili je to jesen...

I budim se vreo, oznojana ~ela.
Zbrisane su la`ne sene te{kih krila
i prazna je soba sivoga hotela -
jesen je to bila, jesen je to bila...

(1966.)
 ______________________
Miroslav Anti} mi je, s jeseni 1968. godine, naredio da napravim svoju prvu zbirku pesama, pa da mu je donesem. Re~eno - u~iweno. Skupio sam stotinak pesama i odneo Miki.  On je pogledao tu zastra{uju}u gomilu hartije onako, odgore, pa pitao:
 - [ta je ovo, Graco?
 Uzgred, jedini me je on zvao Graca.
 Objasnio sam mu da je to moja zbirka pesama. Vratio mi je, ne pogledav{i {ta je unutra:
 - Sedi, mali, no}as i napravi od ovoga istinsku zbirku. Smawi, brate!
 Nije mi bilo pravo, ali - kad Mika tako ka`e...
^itavu no} sam listao, premetao, odvajao i spajao, pa napokon sveo na nekih pedesetak pesama, te{kom mukom se odri~u}i onoga {to je po mom mi{qewu bilo jednako dobro, kao i ono {to sam ostavio. Sutradan sam to odneo Miki.
 Sedeo je u nekada{woj pan~eva~koj kr~mi Pivara. Za wegovim stolom je bilo ~itavo dru{tvo pisaca i slikara. Gotovo sam tresnuo pred wega moj rukopis, a on je opet onako, odgore, pogledao i opet pitao:
 - [ta je ovo, Graco?
 - Izabrao sam pesme za kwigu!
 Osmehnuo se, privukao mi stolicu za sto i po~eo da ~ita pesme. ^itao je i odvajao listove na dve strane. I pritom jo{ razgovarao s ostalima. Kad je zavr{io ~itawe i odvajawe, sredio je listove i kazao:
- Ovo ti je kwiga. Ono drugo zaboravi.
Izabrao je samo 33 pesme! Mr{tio sam se, mal~ice gun|ao, ali u sebi: Kako je on to tako! Pa sve su moje pesme dobre!
Ipak, Miki se nisam usudio da prigovorim. Onda mi je kazao:
 - Ispravio sam ti samo jednu pesmu. Ne mo`e{ da rimuje{ opusto{en i jesen.
 Zaista, u pesmi je bio stih s leve strane sveta gde sam opusto{en, {to se rimovalo s re~ju jesen. On je napisao: s leve strane sveta, gde sam jo{ zanesen.  I jo{ mi je kazao:
 - Napisa}u ti recenziju. A kao honorar uzimam ti levu stranu sveta. To }e da bude moj naslov.
 Napisao mi je recenziju, ovako: preko naslovne strane rukopisa, crvenom olovkom, ispisao je Objaviti!" I potpisao.

петак, 9. септембар 2011.

VAROŠ SA KARTE: PANČEVO


Pančevo. Ulice prašne. Grad subote,
kafe i priča. I dana u neradu.
Prolaze bleda deca. Guši grubo te
savest. U krčmi čovek, ko grad u gradu.

Beskrajni dani ćutnje. Govor za sebe
to je - ništa. Planovi budućnosti.
Gledaš u nebo. I nebo gleda tebe.
I gledate se glupo, i nebo i ti - gosti.

A jesen ne prolazi kad živiš greškom.
Piješ što si pio. Snevaš što si snevo.
Ustaješ. Koračaš ukoso. I smeškom
pozdravljaš ulice prašne. Grad Pančevo.

петак, 2. септембар 2011.

PREDLOG S VOŽDOVCA


Pitali jednog osnovca
s Voždovca:
Od čega decu u školi
najčešće glava zaboli?

„Od časa na kom
učiteljice
upisuju deci jedinice.”

Pitali drugog osnovca
s Voždovca:
Od čega decu u školi
nikada glava ne boli?

„Od odmora na kom
učiteljice
nikada ne dele jedinice.”

Zbog toga se predlaže
da glavana fora
u školi budu
časovi odmora.

A sve u cilju
poboljšanja
opšteg dečijeg
zdravstvenog stanja.

уторак, 30. август 2011.

ЈУНАК МОГ ДЕТИЊСТВА


 (tekst pisan 2007. godine za "Politiku za decu")

Vreme mog detiwstva je bilo u pedesetim godinama pro{log veka, pa se, s toga, unapred izviwavam ako ne{to, {to budem ovde izrekao, deluje ovovremskoj deci nestvarno, kao izmi{qena pri~a. Ni ja vi{e sa sigurno{}u ne mogu da se zakunem da je sve ba{ tako bilo...
 Uglavnom, najraniji "kandidat" za junaka mog detiwstva bio je Kraqevi} Marko o kom su mi stariji ~itali i pri~ali. No kako je moj Mramorak imao bioskop, a u wemu su se prikazivali pri svakoj bioskopskoj predstavi, pre svakog filma i filmski `urnali, ~uvene Filmske novosti, jo{ u najranijem detiwstvu u moj `ivot je u{ao op{ti heroj Mar{al Tito, a uz wega jo{ dva omiqena lika - ^i~a Janko (Mo{a Pijade), vazda okru`en pionir~i}ima i najmla|i general Peko Dap~evi}, na belom kowu. Tako je bilo i kada sam po{ao u {kolu: sa svake strane na{eg |a~kog sveta posmatrao nas je Heroj Tito. Pa kako onda da on koji se podrazumevao kao vazduh koji udi{emo, koji je na{ i ~iji smo mi, bude junak mog detiwstva?! U na{im igrama, najpre partizana i Nemaca, nije moglo da bude imenovanih junaka; ili si partizan, {to smo svi `eleli da budemo, ili Nemac, {to niko nije hteo. Kwige i filmovi su nam podarili nove junake za na{e igre: kauboje, indijance i Tarzana. Mene nisu posebno  privla~ili ni partizani, ni Nemci, ni kauboji, niti indijanci, a kao zami{qeni Tarzan sam polomio ruku... a onda mi je u ruke dospela kwiga o Robinu Hudu. Doneo je moj otac Borivoje, u~iteq, sa jednog putovawa u Pan~evo. E, to je bio, kona~no, pravi lik kome sam se mogao diviti!
 Robin Hud, jedan obi~an, dobro}udan, ~ak naivan, ali beskrajno po{ten mladi}, koji na samom po~etku pri~e naleti na pokvarene, lukave i zle {umare, koji ga besramno varaju, tako da na~ini prestup, pa ga hapse, vezuju, ali se on oslobodi i - tu po~iwu istiske pustolovine! Okru`ewe u kom se sve doga|a je Engleska i grad Notingem, u vremenu odsustva dobrog kraqa Ri~arda, zvanog Lavqe Srce, koji je oti{ao u krsta{ki rat i kog zamewuje opaki brat princ Xon, a patwa tla~enog naroda, ~ine da se jomeni (to su pozitivni likovi) odmetnu u [ervudsku {umu (kao na{i hajduci!). Tako Robin Hud, ina~e najboqi strelac, postaje vo|a vesele dru`ine jomena-odmetnika. Robin je zaista najboqe rukovao lukom i strelom, nepogre{ivo poga|ao i najnemogu}ije mete, bio i dobar ma~evalac, ali u svemu drugom je bio obi~an, sasvim uobi~ajen lik. U me|usobnim borbama, ma~em ili batinom, pobe|ivali su ga i wegov potowi zamenik Mali Xon, wegov prijateq iz detiwstva Vil Skarlet, fratar Tak, nekakav loncokrpa, pa ~ak i wegova devojka, ledi Marijana. Pa ipak je to bio pametni, neustra{ivi borac za pravdu, koji je ve~ito pobe|ivao, da bi, napokon, postao i plemi}, Erl od Hantingdona, kad se kraq Ri~ard vratio u Englesku. U~ili su me, i u {koli, i u porodici, da budem dobar, ~astan i po{ten. Robin Hud je to bio. U~ili su me da bogati tla~e sirotiwu i da bogata{ima treba oduzeti, a sirotiwi dati to oduzeto. Robin Hud je to ~inio. U~ili su me da budem hrabar i neustra{iv kada je pravda u pitawu. Robin Hud je takav bio. I kako da takav pozitivac, koji se sasvim uklapao u moje tada{we vaspitno-moralne uzore, ne postane moj junak!?
 Kada sam svoje odu{evqewe poku{ao u {koli da podelim s mojom u~iteqicom, ispo~etka je i ona bila odu{evqena, ali mi je postavila presudno pitawe:
 - A za{to ne ka`e{ kakav je bio prema popovima?  
 - Oduzimao je zlato pohlepnim, lo{im i la`qivim...
 - Zna~i da je znao da je religija la` za narodne mase - poku{ala je da izvu~e pouku uobi~ajenu za pionirsko vaspitawe, ali sam je prekinuo u pola re~i:
 - Nije! On nije dirao na{e, nego samo opate i biskupe. Na{eg popa Vlajka bi Robin Hud mnogo voleo, jer je mnogo po{ten, dobar i siroma{an popa!
 I tu je pri~a o junaku mog detiwstva bila okon~ana za javnost, jer sam dobio takvu pridiku, da sam, eto, do dana dana{weg, mog junaka Robina Huda, zadr`ao u sebi i za sebe.

петак, 19. август 2011.

ČARDAK BEZ ZEMLJE, BEZ NEBA

 Jednom sam tako načinio knjigu  koju sam nazvao ČARDAK BEZ ZEMLJE, BEZ NEBA. Bila je to knjiga o radu s decom po izbegličkim centrima u Srbiji po programu koji sam nazvao „Hajde da se igramo”. Tu knjigu je trebalo da finansira UNICEF. Trebalo, ali nije. Razlog vrlo jednostavan: nijedan izdavač nije hteo da objavi ovu knjigu, koja je bila malo moj dnevnik, malo je imala mojih pesama, a ponajviše dečjih zapisa i crteža. Niko tih godina nije želeo čak ni da objavi ništa vezano za rad moj i mojih ekipa. Onda se 1994. godine osmelio Milenko Maticki i posvetio čitave dve strane tadašnje „Politike za decu”, objavljujući fotografiju, moj zapis i dečje pesme. I to je bilo to. Ništa više.
 U par navrata sam pokušavao da obnovim ideju o objavljivanju, menjao sam sadržaj, na kraju sam izbacio i sve dečje priloge i svoj dnevnik i - nije pomoglo. Izdavači nisu želeli probleme... koje? nikada mi niko to nije objasnio...
 Digao sam ruke od objavljivanja problematične knjige. Gurnuo sam je u zapećak. I zagubio.
 Prošlo je petnaest godina od tog vremena. Od čitave knjige ostalo je nešto malo pesama. I dalje ne znam šta je bio osnovni problem zbog kog knjiga ne bi bila objavljena. Bila je dobra knjiga, posvećena dobrom.
 Onda se dogodilo da sam dobio mogućnost rubrike u Mons Aureus-u, pa sam osmislio Dobro. A ovim pesmama je baš mesto u nečemu što se zove „Dobro”.
 Na kraju, ovih pesama, dakako, ne bi ni bilo, da se nisam dve godine družio s decom-izbeglicama. Ta deca više nisu deca. Zamišljam ih kao dobre i srećne ljude. Ove su pesme posvećene njima, toj deci onog doba, ali i meni dragim ljudima, upletenim u moj život, bez kojih ne bi bilo ni mog rada: Gordani Zindović Vukadinović, En Pešić i Ognjenu Radosavljeviću.


OSMEH ZA SVAKU GLAVU

Zbog čega kriti
istinu pravu:
postoji osmeh
za svaku glavu!

Bez osmeha su
svaka usta,
na svakoj glavi,
prazna i pusta.

Nemoj da držiš
osmeh u rukavu,
izvuci ga brzo
i stavi na glavu.

Razvuci usne,
šta je - tu je,
i, gle, glava se
osmehuje!

I sve je jasno:
u snu il’ javi,
osmehu je mesto
na glavi.

STOPERKE

 

Na putu za Rtanj
kod druge uzbrdice
stopirale su me
dve devojčice.

Uvukle su se
i ćutke sele
i ćutale, ćutale
k’o zanemele.

Ja - vazda otkačen
i lajav stalno,
a one - mrke,
ozbiljne totalno.

Iznerviran, vrisnuo sam
na prvoj krivini:
„Ne mogu da vozim
u takvoj tišini!

Šta ste vi,
starice ili devojčice?”
A one: „Ne, mi smo...
iz kampa... izbeglice...”


ČINJENICE 

Jednoga dana na Tari
u Mitrovcu
ošišali jednog Dragana
k’o ovcu.

Berberin je skup,
da ne troše novce,
ostrigali Dragana
škarama za ovce.

Rekli su Draganu:
„Činjenica,
ošišan si po modi
izbeglica. ”

A Dragan je dotični,
činjenica,
dete - ne ovca,
ni ovčica.

Od toga dana Draganu
na Tari
zbog ovčijeg šišanja
duša krvari.

ČIME SE BAVI PETROVA GLAVA

 

Kad pročeprkaš
po Petrovoj glavi,
otkrićeš čime se
ona bavi.

Za razliku od mnogih
glava umnih,
misli razložnih
i razumnih

u Petrovoj jedna
misao čuči
dovoljna da čitav
svet namuči.

Zbog tog je citiram
u celosti
uz molbu Petru
da mi oprosti:

„Da li će za ručak
izbeglice
bar jednom da dobiju
kobasice?”


NAJTEŽE  REŠENJE

Danas je Samir
u teškom stanju:
zaljubio se
sinoć u Sanju.

Nisu problemi
ljubavne boli
pošto i Sanja
Samira voli.

Ima li sile
koja može
da učini da im se
mame slože?

Rešenje je našla
Sanja sama:
da pobegnu od svojih
glupavih mama.

I to je rešenje
baš najteže:
Kuda bi izbeglice
mogle da beže?


MOLBA

EKIPI UNICEF-a

Divljana, kod Bele Palanke


Umoljavam gornji naslov
da moje probleme shvati.
Neka naredi Mladenu
da mi sva pisma vrati.

Koristim priliku da obavestim
ekipu UNICEF-a
da me je dotični zaveo
pomoću trika i blefa.

Iako to možda sada
ne izgleda baš mnogo važno
sve što je on meni pisao,
bilo je, majke mi, lažno.

Zbog toga sam, cenjeni naslove,
k’o uvređeno biće,
sva njegova lažljiva pisma
poderala u komadiće.

A on, k’o svaki muškarac
i kvarnjak pokvareni,
prepisuje moja pisma
i šalje ih  o n o j  Neni.

Zbog toga molim naslov da
sva ova pisma zapleni
i vrati ih u ruke pravom
autoru - to jest meni.


 KIŠA NAD DIVLJANOM
Na bazenu u Divljani
uporno, dan za danom,
ložio sam se na gledanje
s jednom Nišlijkom Anom.

Šest punih dana sam
smišljao razne šeme,
a kada bi me pogledala
kočio sam se od treme.

Sedmog je dana nad Divljanom
rominjala dosadna kiša,
pa su nas odveli u goste
dečijoj grupi iz Niša.

Dočekao sam najzad šansu
bar da se upoznamo
i hrabro izmucao:
„Hoćeš li da hodamo?”

Čitav ću život da pamtim
izraz Aninog lica:
„Šta ti pada na pamet?
Pa ti si - izbeglica!”


MOJA GLAVA MISLI 

Večeras, dok šutimo u tišini,

čudne se misli u nama roje...

Biljana Hrvač (izbeglica, 12 godina)

Dve glave od jedne
znaju uvek više.
Pa zašto tatina glava
ne misli da mi piše?

Dve glave su od jedne
svakako pametnije.
Pa zašto mama tati
nikada pisala nije?

A moja glava misli
da je istina cela:
tata se negde izgubio
na kraju sveta bela...

Uzalud pamet svim
glavama na ovom svetu,
kada ne mogu tatu
da vrate svom detetu...


AVIONE, AVIONE 

Jutros je na nebu
iznad „Čardaka”
leteo avion
iza oblaka.

Setio sam se kako sam
kao dete
pevao kad čujem da
avioni lete:

Avione, avione
baci mi bombone!

Danas, u mojih
deset godina
i još dve ratne,
znam šta je istina.

Avion baca,
to zna svako dete,
ne bombone,
već bombe i rakete.

Pa ipak, šapućem,
k’o da sam mali,
to isto što smo
nekada pevali:

Avione, avione
baci nam bombone...


PRENOSIM PITANJA

Prenosim pitanja za odgovorno lice:
Zbog čega su i deca izbeglice?

Da li je Snježana iz Slobodišta
morala da beži sa ratišta?

Zbog čega Amir iz Zvornika
danima crnu pticu slika?

Da li je Novicu ispred snajpera
iz Pakraca morao strah da otera?

Zbog čega snove Sandre sa Pala
još uvek preseca zvuk rafala?

I da li mora da jedna Tanja
spaljenu Grbavicu noćima sanja?

Ko će da kaže zbog čega treba
da postoji „Čardak bez zemlje, bez neba”?

I samo još jedno pitanje na kraju:
Kako od izbeglica deca postaju?




GRADIMIR NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

 

 Od svih zapisao o bilo kojem događaju u istoriji, uvijek sam znao da prepoznam da li je hroničar preživio ono što je zapisao i samo doživljene hronike sam čitao pažljivim okom i punom dušom. Ako je hroničar nesebično i bez škrtosti ustupio prostor i drugim svjedocima, vjerovao sam njegovoj hronici i branio je. Ovoj knjizi vjerujem.
 Vjerujem joj zato što za druga imam Gradimira Stojkovića - dječjeg pisca, što je knjigu pisao sa djecom u njihovim izbjegličkim centrima, i na kraju što sam i ja svjedok čemera i povremene trunke nade u vrtlogu oko nas i u nama, jer ništa na svijetu nije samo čemer i ništa nije samo radost. Samo je nada sve.
 Kada je UNICEF, zajedno sa Saveznim Ministarstvom Prosvete i Komesarijatom za izbjeglice Republike Srbije krenuo u projekat aktivnosti za djecu u izbjegličkim kampovima, htjeli smo da im pružimo mogućnost da ponovo budu djeca. Htjeli smo da im ulijemo malo nade i samopouzdanja. Ljudi iz tima Gradimira Stojkovića trebalo je da u mrak unesu svjetlo. Djeca koja su do tada besciljno tumarala krugom izbjegličkih centara i igrala neke ne-dječije igre, počela su da pišu, crtaju, čitaju, maštaju, prave lutke i plešu. Počela su da se osmjehuju, prvo stidljivo kao da im to ne priliči, a onda sve glasnije, slobodnije i iskrenije. Trajao je program četrdeset i pet dana i hoću i moram da vjerujem da je nešto promijenio, da je u djeci ostavio trag.
 Sigurno znam da je duboku i bolnu, ali istovremeno i milu i dragocjenu brazdu uzorao u dušama ljudi koji su sa djecom radili, i u duši Gradimira Stojkovića. Poslije ovoga programa, Gradimir Stojković je iznenada sazreo. Možda više nego u svojih četrdeset i nešto. Dječje sudbine koje su postale deo njega, za nijansu su potamnile njegovo čelo. Postao je Gradimir ni na nebu ni na zemlji. I sada mi je još draži.
 Neka ova knjiga bude odraslima koji je čitaju optužba djece za to što su, umjesto u svojim sobama, sa svojim igračkama i lutkama, prisiljeni da žive u čardacima. Neka djeci koja je čitaju kaže da su u čardacima njihovi drugovi kojima je ponekad dovoljna lijepa riječ da im vrati detinjstvo. Neka djeci u svim čardacima kaže da za njih ima nade sigurno. Jer bez nade i snage da vjerujemo u dobro, svi smo izgubljeni i svi smo zaspali da se nikada više ne probudimo.

U Beogradu,
24. novembra 1993.
Ognjen Radosavljević
UNICEF, Beograd