ZDENAC USPOMENA

(osvrt iznova na roman KOPAO SAM DUBOK ZDENAC Gradimira Stojkovića)

Nije baš zahvalno iznositi impresije o knjigama iz grupe „za veliku decu” (bilo da se misli na starije ili na večite adolescente). Pre svega zato što utisci tog tipa pokreću veoma individualne, a da i ne pominjem u kojoj meri osetljive asocijacije i emocije; ali, s druge strane, ima svoju posebnu i opšteljudsku lepotu to naknadno istraživanje dragocenih laguma duše, koje uglavnom i nenamerno zanemarujemo obuzeti sadašnjošću, planiranjem budućnosti ili nekim sličnim hitnim poslovima. Tako, kad iskrsne dobar povod za pogled na sve to poluzaboravljeno, a nezaboravno plavetnilo iza nas, često alhemija probuđenih sećanja suvoparan i precizan zadatak formiranja „stručnog mišljenja” čudesno preobrazi u nostalgičnu razneženost sopstvenog traženja i odrastanja; jer, svako je od nas na svoj način iskopao taj zdenac, i ovakva knjiga će oplemeniti sve koji ga nisu ostavili da se uruši i zatrpa đubretom i  korovom pogrešno shvaćene zrelosti.

Gradimir Stojković je u ovom romanu uradio nešto što nije ni u jednom od svojih ostalih romana; taj skromni pisac iza kamere, koji toliko voli da se sakrije IZA svojih junaka i odatle da dobaci fazon, da se pozabavi decom ovog vremena i njihovim  dilemama i doživljajima, koje je godinama oko sebe posmatrao, ovde  neočekivano progovara o sopstvenoj mladosti (mada i dalje karateristično izbegavajući JA varijantu). Pažljivijem čitaocu, koji zađe malo dublje od pasivnog uživanja u poslovično britkoj i duhovitoj, a istovremeno duboko senzibilnoj Stojkovićevoj prozi, nameće se pitanje: zašto? Šta je postignuto ovom iznenadnom promenom hronotopa na koji smo navikli u, recimo, sad već epopeji o Hajduku? Junak „Zdenca”, Gara, po mnogo čemu se razlikuje od matrice, odnosno, mnogo je bliži svom tvorcu negoli većini njegovih čitalaca: on je talentovani i osetljivi izdanak malog grada, već mnogo bliži mladiću nego dečaku, čije se konačno sazrevanje u muškarca i celovitu ličnost odigrava šezdesetih/sedamdesetih godina prošlog veka, kroz veoma raznolike međuljudske odnose na mikro- i makroplanu, kroz radost i bol. Prepoznatljivi dekor tog vremena, koje većini današnjih tinejdžera zvuči kao praistorija, daje romanu osobenu toplu patinu jednog izgubljenog sveta, kroz koju će današnji mladi čitaoci bolje razumeti i generacije svojih roditelja i približiti im se onako kako bi i jedni i drugi možda želeli, a ne umeju. Ovo je uverljiva i otvorena priča o jednoj mladosti, neulepšana autocenzurom: kao i u svakodnevnoj stvarnosti, u njoj ima realnih problema, opipljivo ružnih i teških stvari, beznađa, usamljenosti, izdaje, smrti - ali junak iz ovih iskušenja izlazi oplemenjen, tužniji i mudriji, zahvaljujući svim onim protivtežama koje oko njega čekaju da mu pomognu da nađe svoj put: prijateljstvu, poštenju, hrabrosti, novoj ljubavi... Utoliko je i ova knjiga bajkovita, u meri u kojoj je to i ovaj naš život; a i veoma je tipično za Stojkovića to metaforičko podsećanje na sile dobra koje često ne vidimo sami kad su nam najpotrebnije.

„Kopao sam dubok zdenac”, simbolički i nostalgično nazvan po starogradskoj baladi koja je piscu obeležila neke prelomne godine, napisan je u najboljoj tradiciji omladinskog romana; uslovno ga možemo nazvati srpskim „Lovcem u raži” - mada, usuđujem se reći, emocionalno produbljenijim na slovenski način. Ujedno pokazuje koliko su neke stvari uvek iste, važne i presudne svakoj mladosti, kako sličan, težak, ali i obasjan put čovek mora preći u procesu svoje individuacije, dok se menja samo scenografija; zato je ovakva knjiga podjednako dragocena onima koji sada prolaze kroz odrastanje, koliko i nama koji ćemo kroz nju svoje proživeti još jednom, ogledajući se u sopstvenom zdencu uspomena, čija nas čista voda napaja za čitav život.

Danijela Lekić Kostić