четвртак, 13. септембар 2018.

STARAC, DEČAK I REKA




   Gazio je punim stopalom, osećajući da nije baš siguran u polumraku.
 Nikako nisu smele da mu se smeju. Mogao je on i sto puta da izvali stotinu gluposti, bile su to njegove gluposti. Ne, nikako nisu smele to da mu učine!
  Dečak je besno udario grumen zemlje vrhom cipele i grumen se razleteo na sve strane. Svo njegovo ogorčenje se izlilo kroz taj udarac, a ipak mu nije bilo nimalo lakše.
  - Dole, kod one vrbe - rekao je starac i protrljao kažiprstom nos.
  Dečak je grizao donju usnu i nije ga se mnogo ticalo gde je to dole i ta vrba. Ipak, starac je bio jedan vrlo drag starac i nije bilo razloga da se na njega ljuti.
  - Sad će pola četiri - kazao je starac, oprezno birajući mesto gde će da stavi nogu pri svakom koraku. Strmina je igledala opasno. Još opasnija je bila u tami, pred zoru.
  Dečak je gazio punim stopalom, ne razmišljajući ni o kakvim strminama, niti o vrbama. Dečak je mislio: „Osvetiću im se kad-tad.”
  Ispred vrbe se pružala glatka, peskovita zaravan, koja se završavala naglo, kao odsečena, a dole se crnela mirna rečna površina. Starac je zadovoljno protrljao ruke, smeškajući se pritom.
  - Tu smo - kazao je, spuštajući ranac pored vrbe. Zatoptao je nogama, pokušavajući da se zgreje. Za njegovih sedamdeset godina dobro se držao i osećao je da ga obuzima ponos.
  Dečak je odložio štapove i prišao obali.
  - Nemoj da se previše naginješ - opomenuo ga je starac. - Rano je za kupanje.
  Nasmejao se, setivši se jednog davnog leta.
  Sećanje ga je sasvim razgalilo. Znalačkim okom osmotrio je okolinu, ponovo protrljao ruke i počeo da vadi stvari iz ranca.
Uskoro je zaplamsala vesela vatrica i dečaka je sve jače obuzimala groznica iščekivanja. Starac je izvadio kobasice umotane u masnu hartiju, spretnim i uvežbanim potezima noža načinio niz pravilnih zareza popreko, zatim je odsekao nekoliko štapića i zašiljio ih na jednom kraju. Natakao je kobasice na štapiće, čije je druge, tupe krajeve pozabadao u peskovito tle, oko vatre, štapiće uglavio u rašlje i pitao, ne okrećući se, preko ramena:
  - Grize li?
  Dečak je zurio u rečnu površinu. Čuo je starčevo pitanje nekako izdaleka, pa mu se činilo nevažnim. Ćutao je napregnuto očekujući da se nešto dogodi dole, u crnoj, neprozirnoj i tajanstvenoj reci. Ovo mu je bilo prvi put da ide na pecanje.
  Posle su jeli kobasice i hleb. Starac je još uvek mislio o onome letu. Dečak je rekao:
 - Žedan sam.
 Starac je iz ranca izvadio termos.
  - Ovo je za mene - rekao je, ispunjen zadovoljstvom. Položio je termos na pesak pažljivo, a zatim izvadio dvolitarsku bocu od zelenog stakla, pružajući je dečaku. - A ovo je za obojicu.
  Boca je bila teška. Dečak je otpušio, pa s obe ruke prineo ustima. Voleo je da pije iz boce. Voleo je taj osećaj i pio je uživajući. Za to vreme starac je iz termosa sipao u poklopac-čašu vrelu crnu kafu, koja je širila zamamni miris. Gotovo ritualno ispijao je kafu u sitnim, drhtavim gutljajima. Onda se zagrcnuo.
  - Vuci! - prokrkljao je, pokazujući rukom.
  Dečak je ispustio bocu i pritrčao štapovima. Dohvatio je prvi.
  - Ne taj! - doviknuo je starac, boreći se za vazduh.   - Treći...
  Dečak je sve zaista brzo obavio. Ipak, udica je bila prazna. Starac je najzad uhvatio dah.

  - Kasno - kazao je ustajući. - Otrgla se.
  Prišao je i uzeo štap iz dečakovih ruku. Dečak je bespomoćno stajao i stideo se. 
  - Ne sekiraj se - tešio ga je starac, dok je nešto majstorisao oko štapova. - Nije to ništa. Tek smo počeli.
  Dečak je podigao bocu i začepio je. Vratio je u ranac. Starac mu je prišao i pomilovao ga po kosi.
  - Baš si osetljiv čovek - kazao je.
  Dečak se više nije stideo. Bio je ljut.
- Samo se ti meni smej - rekao je, okrećući starcu leđa. - Svi mi se smeju, pa zašto ne bi i ti.
  Gutao je suze i bio hrabar. I starac je znao da je dečak hrabar. Zbog toga je ćutke otišao do štapova i seo. Starac je bio mudar i mnogo je voleo dečaka.
Za to vreme dečak je savladao suze, ali ne i bes.
  „Pokazaću svima vama” mislio je. „Svi ćete videti šta ja znam.”
 Dečak je imao dugačke noge, koje su mu prilično smetale, jer nikako nije uspevao da se navikne na tu sasvim neočekivanu promenu. Još gore: njegov glas je ovog proleća prestao da bude njegov, menjajući se po nekoj svojoj ćudi - čas bariton, čas sopran. Ali to i nije bilo najgore. Dečak je osećao da ga je ovo proleće unesrećilo, jer bi ga sve, do tada sasvim beznačajno, moglo da uzbudi i zbuni.
Starac je strpljivo sedeo pored štapova i čekao da dečak reši svoj problem. Znao je da bi sve bilo još teže ako bi bilo šta rekao. Onda je pomislio: „Kako ne grize? Ovo je sasvim dobro mesto.”
  Dečak se iznenada nasmejao. Prišao je starcu smejući se, obgrlio ga i kazao:
  - Mogao si da se ugušiš!
  Starac se zasmejao.
  - Da si mogao da se vidiš! - smejao se dečak.
  Starac je shvatio da je ono najteže prošlo. I bilo mu je drago. Stvarno je neizmerno voleo dečaka.
  Sedeli su posle, zagledani u štapove, sve dok sunce nije izgrejalo i još posle - starac misleći o jednom davno prošlom letu, a dečak o jednoj sramoti pred gomilom devojčica u kojoj je bila i ona, zbog koje mu je bilo, u stvari, krivo.
Reka više nije bila crna, vatra se davno ugasila, štapovi uporno mirovali, a njih dvojica su bivali sve srećniji i srećniji.
  Onda su zaspali, srećni, pod zracima ranog proletnjeg sunca, zagrljeni, na rečnoj obali - starac koji je sanjao ono leto i dečak, koji nije sanjao ništa određeno, ali se osmehivao.




четвртак, 30. август 2018.

KAKO SE POSTAJE PESNIK


Ja iz škole furam i rđav sam đak
ko u školu ide pravi je ludak

(prepisano sa zida jedne beogradske 
osnovne škole 1998. godine)

Tih godina još uvek sam radio u osnovnoj školi, a zadesilo me je i da sam bio voditelj Đačkih pesničkih susretanja na opštini Voždovac. Obilazeći voždovačke škole, naleteo sam i na ovaj grafit na jednom školskom zidu.  Klinac koji je ovo napisao očigledno nije bio bez posebne pameti, niti bez posebnog talenta! Da je to bilo u mojoj školi, našao bih tog pesnika, moji klinci su mi uglavnom verovali. Ali nije...
Na susretu s malim pesnicima te škole pokušao sam da budem lukav:
- Onaj grafit tamo, na zidu, zaslužio je posebnu nagradu. Kapiram da se autor krije i kapiram zbog čega. Voleo bih, ipak, da se upoznamo. Evo, kad se sve ovo završi, mogao bi da mi se javi dole, na parkingu, kog one žute Mečke.
Da ne dužim: na parkingu me je čekala jedna devojčica! Odmah je starovala:
- Nisam ja to napisala!
- Ali znaš ko je? - odvrati sam.
- Znam.
- Pa, da li ćeš da mi kažeš?
- Neću, nisam taster! On misli da ću da ga otkucam, a neću.
- Ti si mudrica! - odao sam joj priznanje. - On sada sigurno nas gleda?
- Aha!
- Ok! Da vidimo kakav je lik.
Okrenuo sam se i doviknuo:
- Ako si muškarac, budi muškarac. Izađi!
Čekali smo. Nije izašao.
- Pa, eto - rekao sam. - Probali smo. A ti mu kaži da je propustio šansu. Moga bi mnogo, mnogo više od piskaranja po zidovima.
- Hoću.
- A nas dvoje nismo se ni upoznali. Smem bar da znam tvoje ime?
- Marina.
Pružio sam joj ruku. Prihvatila je. Rukovali smo se, baš kao dva ozbiljna drugara.
- Znaš u kojoj sam školi. Dođi i dovedi tog pesnika, kad bude spreman.
Prošlo je nekoliko meseci od tog razgovora. Prošlo je i čitavo leto, pa eto i nove školske godine.
Krajem septembra došla mi je Marina. Sama. Završila je osnovnu.
- Gde si se upisala? - pitao sam.
- U geodetsku.
- A momče se dalje krije? - nasmejao sam se.
- Ne više - ozbiljno je uzvratila.
- Dovela si ga! Pa, gde je?
- Ovde.
Pružila mi je svesku. I tek tada sam shvatio: koji sam glupson bio!
- Marina, Marina - prekoreo sam je. - Kako si me prefarbala!
- Morala sam, izvinite. Nisam znala može li vam se verovati...
- A sad znaš. Kako?
- Čitala sam vas. Pitala našu bibliotekarku. A onda sam i gledala onu vašu emisiju na teveu.
- I položio sam ispit?
- Da!
A u svesci su bile njene pesme. I bio sam u pravu što se tiče posebnog talenta autorke onog grafita.
Od tog dana do dana današljeg nas dvoje se družimo.
Objavila je tri zbirke pesama. Prvu još kao srednjoškolka. Položila prijemni na Filološkom. Završila je fakultet. Postala i profesor srpskog i književnosti. Nezaposlena. 
Talenat, mane-više. Ko još danas uvažava talentovanog pesnika?!
Prekjuče mi je došla u posetu.
- Kaži mi - pitao sam je - otkud ti pade na pamet onakav grafit?
- Iz inata! Klinci polaze u školu, pa su im prave one onakve dočeke, priredbe, pesme, igre, žvake... džabuljigavo! Svi fol ginu za njima i da njima bude sve najbolje. Tek posle vide da su im prodali foru, a da je škola nešto sasvim drugačije.
Ostao sam bez teksta.
A šta bih drugo?








субота, 25. август 2018.

БОРХЕС И ПОНОС



Неки се поносе књигама које су написали, а ја се поносим књигама које сам прочитао.
(Хорхе Луис Борхес)

Прочитах ово и замислих се, врло дубоко, врло озбиљно. Ако је то заиста рекао Брохес, онда је или подилазио некоме/нечему или је једноставно одлепио...
Поносити се књигама које је прочитао?
Због чега?
На пример, прочитао је толико и толико књига, па ушао у Гинисову књигу рекорда. И сад се поноси тиме. Оправдано. Разумљиво.
Или, на пример, прочитао КАПИТАЛ, као да је роман, а није морао, па се поноси тиме, јер није једноставно учинити то. Разумео и запамтио све. Истински. За понос, наравно. Разумљиво.
Или, на пример, прочитао све своје књиге, па се поноси у своје име.  Собом, наравно. Има и рашта. Разумљиво.
Али онај први део његове максиме како протумачити?
НЕКИ, вели. Већ то звучи подцењивачки: неки тамо су нешто написали па се, бива, тиме поносе?
КЊИГАМА се, вели, поносе. Свашта! Он је, Борхес, написао толико и толико књига, па се тиме не поноси! А неки тамо се поносе својим неким тамо књигама!
Напокон, ко сам па ја да анализирам, па још и тумачим то што је велики Борхес изјавио?
Ја се, углавном, поносим књигама које сам написао. Моје су. Свидело се то Борхесу или не. У осталом, тај Борхес дакако није познавао овог мене, па могу да замислим како се ово његово и не односи на мене.
Не могу да се поносим књигама које сам прочитао. А прочитао сам их ни броја им не знам. Читам од непуне пете године живота, па ко да изброји прочитане књиге. Тиме бих, ето, и могао да се поносим, али не - па то је нормални део мог живота. Уобичајени. Количини књига прочитаних како могу да  се дивим? Могу прочитане књиге да волим. Могу да их читам више пута. Могу и да упамтим то што сам читао и прочитао. Али да се поносим... не умем.
Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољсрво читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.
Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољство читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.
Извините господине Борхес, уколико сте ово заиста смислили, није вам баш нешто...
И то ме је заголицало: зашто се овакве сентенције употребљавају  непроверено. Бива, може се то врло необавезно означити: „то је рекао Борхес!”
И чик да неко томе противуречи!




петак, 24. август 2018.

SVI TI LEPI STANOVI, BRENDOVI, STAROST I JA




 „Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri, pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita.  /.../  Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove.” (Verica RAKOČEVIĆ, modna kreatorka)

   Brojim objavljene knjige: jedna, dve, tri... pedeset... šezdeset... izdanja ne brojim. Slažem se s gospođom kreatorkom:  Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. I parafraziram: svoj, tvrdoglav, uporan, vredan i čestit.
   Gospođa je zaradila stanove, devizne račune i ko zna šta još. A ja sam živeo u tuđim stanovima, iznajmljenim, sastavljajući kraj s krajem svoje nastavničke plate. Moji izdavači nikada nisu bili pošteni, a pogotovu kad se Juga srušila. Gradili su privatni hotel na crnogorskom primorju, trpali pare na svoje račune i živeli od prodaje MOJIH knjiga u NJIHOVIM rukama. Da li su moja deca mogla da se ponose? I čime? Zar HAJDUK nije bio nekakva vrsta brenda?
   Nemam, dakle, da žalim za nekakvim lepim stanovima sa kojima bi deca moja mogla da se ponose, a kojih nikada nije bilo, niti za nečim što je otišlo u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove, jer je sve što sam mogao da zaradim neprekidno odlazilo u tuđe ruke velemajstora akvizicije, mada, koliko se sećam, nisu oblačili Armani...
   Reče jednom prilikom Raša Popov, predstavljajući me deci učesnicima Radosti Evrope:
   - Evo ovaj ovde, Gradimir, da je u Americi imao bi svoje sopstveno ostrvo. A vidite ga ovde? Iznošene patike, izanđale farmerke...
   Jedva ga prekidoh:
   - Nemoj Rašo više da me hvališ, molim te!
   Živimo u Brestoviku, gročanskom selu, bliže Smederevu no matičnom Beogradu. Kupili smo kuću od nasledstva ženinog i mog. Uglavnom od njenog, jer je moj otac bio učitelj.
   To nam je sve: voda iz bunara, septička jama, a sada nam, ovi dobri ljudi na vlasti, dovode plin. Cevima. Još nisu počeli da grade komore za nas.
   Nisam nikako mogao da budem UVLAKAČ. Urednici i izdavači su me uvlačili u svoje mreže zato što sam DOBRA ROBA. Vodali su me, prikazivali, kreveljio sam se i dodovoravao klincima, mamama, babama i dedama, prosvetarima, direktorima, bibliotekarkama, kulturnim radnicima, novinarima, televizijama nekakvim duhovitostima, mudrostima, doskočicama i sličnim majstorijama.
   A još su me i brisali iz UKS! Prvo su objavili da sam umro, onda su zaključili da nisam plaćao članarinu, pa me - brisali. Uzgred: primljen sam 1973. godine...
   Sada živimo od penzijice moje kobajagi, a uglavnom od prvog poštenog izdavača u mom životu LAGUNE. Isplaćuje redovno procenat od prodaje mojih knjiga. Pod stare dane, eto, bar sam to doživeo.
   Sve ostalo - VAMA NA ČAST.



четвртак, 26. април 2018.

ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ


ПРИЧА БР. 1

- На летовање идем у Грчку - рекла је Јелена.
- А ја идем у Турску - рекао је Урош.
- Ја идем код деде у Недобник  - рекао је Гале. - Моји мама и тата немају пара.
Истините приче су најчешће тужне.

ПРИЧА БР. 2

- Мој тата има Ситроена це четири - рекао је Урош.
- Мој тата има Пежоа седамсто шест, а мама вози Фијата пунто - рекла је Јелена.
- А моји мама и тата имају мене, мог брата и моју сестру - рекао је Гале.
Истините приче могу да буду и поучне.

ПРИЧА БР. 3

Истините приче могу да буду и овакве:
- Мене тата узима два пута месечно - рекао је Урош.
- Мене тата узима сваке недеље - рекла је Јелена.
Гале није рекао ништа. Његови мама и тата нису разведени.

ПРИЧА БР. 4

Ову истиниту причу сви већ знају:
- Ја волим Ајфон седам  - рекао је Урош.
- Ја више волим Самсунг Галакси - рекла је Јелена.
- А ја волим Мају - рекао је Гале.

ПРИЧА БР. 5

После писменог из математике...
- Преписао сам други и трећи задатак од Гаге - рекао је Урош.
- А ја сам успела да препишем само трећи - рекла је Јелена.
Гале није рекао ништа. Он је Гаги дотурио сва три задатка.

ПРИЧА БР. 6

Истинита прича може да буде и поучна - али не мора...
Наставница је поделила свеске, а Гага се одмах јавила:  
- Зашто јединица? Па све ми је тачно!
- Питај Гаврила, Драгана - рекла је наставница и погледала Галета.
А Гале је поцрвенео.
Добио је чисту петицу, али је наставница испод дописала:
Помози Драгани да научи математику. Немој да преписује од тебе.

ПРИЧА БР. 7

Бане је рекао:
- Гале се напалио на Мају!
- Наложио се тек тако! - додао је Игор.
- Нисам се ни напалио нити наложио - одговорио је Гале. - Ја волим Мају.
Истина непобитна!

ПРИЧА БР. 8

Истините приче могу да буду глупаве.
- Мајо, зашто волиш Галета? - питао Игор.
- Зато!
- У, ал’ ти је одговор!
- Какво питање, такав одговор  - насмејала се Маја.

ПРИЧА БР. 9

Гале је од малих ногу имао косу до рамена. Јуче поподне, у бусу, док смо се гужвали, онако, као обично, преко Галета се за шипку прихватио један маторац, ћелав, с црним рејбанкама на носу.  
- Овај... не љути се - рекао је - а шта си ти, бата или сека?
- А шта сте ви, чика или тета? - изнервирао се Гале.
- Ја сам слеп - одговорио је маторац. - А ми слепци, знаш, не видимо...
Истините приче могу и да заболе.

ПРИЧА БР. 10

Питала Маја Галета: 
- Шта то радиш?
- Вежбам.
- Шта вежбаш?
- Ћутање. 

субота, 31. март 2018.

DA SE NE RAZLIKUJEM


   U trećem razredu naučio je da postoji velika razlika između njega i njih, ostale dece.
   Krajem proleća, kao uvod u pripreme za leto, dobio je od oca plastične sandale, kobalt-plave, kakve niko u selu nije imao. Naravno, obuo ih je za školu, pa su mu, naravno, budući da su mu stopala bila preosetljiva, što ga je mučilo od detinjstva do dana današnjeg, posle nepunih pola sata, napravile ogromne, bolne, prebolne žuljeve na obe pete i na oba mala prsta. Više mu nije značilo ništa to što su mu svi zavideli na sandalama. Da je smeo, izuo bi se, ali nije - njegova učiteljica nije dozvoljavala da đaci dolaze bosi u školu. Ipak, Petrove muke nisu promakle Jezdimiru, njegovom paru iz klupe, onom koji je imao ožiljak na uhu, da ga zauvek podseća na prvi dan u školi. Isti promućurni dođoščić je predložio Petru da zamene obuću: on će, da bi druga spasao muka i bola, da mu da svoje opanke, gumenjake „piroćance”, a sam će da se žrtvuje i da obuje te neudobne sandale.
  Petar je oduvek želeo da ima obuću koja ga neće izdvajati, gumene opanke, kao svi iz njegovog razreda, svi osim njega. On je morao da nosi ili gojzerice, bakandže, potkovane šuniglama, ili gradske, plitke cipele na šniranje, ili okeržute kožne sandale. Ovo je, dakle, bila prava prilika da ispuni svoju davnašnju želju. Učinio je to i bio srećan, zadovoljan lakoćom i slobodom hodanja u ovoj sanjanoj obući, sve do povratka kući. Još nije ni čestito ušao, a baba ga je, uočivši tragičnu promenu obuće na njegovim nogama, dočekala pitanjem:
   - Otkuda to tebi, Petre, zlato moje?
   Objasnio je.
   Posle je zaćutao i ćutao usput, dok ga je baba vodila u gornji kraj, ćutao dok je baba objašnjavala i objasnila Jezdimirovoj majci zašto su došli u Kristijanovu kuću, ne propustivši da tu kuću nazove po prethodnom vlasniku, Švabi Kristijanu, ćutao dok su se prezuvali u obuću koja im je pripadala, pa progovorio tek kada su se vratili i kad ga je baba pitala zašto je to učinio:
   - Da se ne razlikujem više.
   Baba mu je, šturo, bez mnogo reči, objasnila:
   - I treba da se razlikuješ. Ti si dete iz trgovačke familije, a oni nisu čak ni pošteni paori.


петак, 23. март 2018.

MAJICA U MARTU


   Jednom ja tako bio prvi put bolestan od upale pluća. Bio je mart mesec i moja baba je kazala da je došla baba Marta, i da će sad proleće. Čudno neko proleće: svugde je bilo snega i snega, toliko, da smo kopali tunele kroz nabacani sneg. I kućicu smo udubili u gomili snega na uglu naše ulice. Eto, tako je bilo to proleće, koje će sad.
   Nisam se ja razboleo dok smo se igrali u snegu. Bio sam obučen baš kako treba: i čizme, i rukavice, i skijaška kapa, i skafander. Mogao sam da se valjam do mile volje i da mi ne bude ništa. Razboleo sam se kad se sneg otopio, pa je onda, preko noći bio mraz i sve se smrzlo.
   - Zagudila baba Marta! - šuškala je zabrinuto moja baba.
   Dva dana je tako gudila baba Marta. I bilo je baš, baš hladno. Izađeš na ulicu - odmah ti se smrzne nos. Štipa mraz za obraze. Imaš i rukavice i čizme i ne vredi: smrznu se prsti i na rukama i na nogama, pa posle peku i bole, kad uđeš unutra. Eto, toliko je hladno bilo.
   I baš tada sam dobio od mog teče majicu na poklon. I to ne bilo kakvu. Mnogo sam voleo mog teču, zato što je moj teča dobro znao šta ja volim. Kad bi mi kupovao poklon, uvek je pogodio pravu stvar. I uvek bi me mnogo, mnogo obradovao.
   A moja se mama uvek pitala kako se ja to uvek mnogo, mnogo radujem tečinim poklonima, a malo, malo ili nimalo njenim. I moj teča je onda kazao:
   - Ja kupim ono što on voli, a ne ono što bih ja voleo da on voli!
   I kako onda da ne volim takvog teču!?
   E, taj moj teča mi je kupio majicu na kojoj je bilo jedno veeeliko, crveno srce, a okolo je pisalo: „JANA mi je kupila ovu majicu zato što me voli

   Tu majicu sam gledao danima i danima, kad smo letos bili na moru, a teča je isto bio s nama. Gledao sam i mnogo želeo da i ja imam takvu majicu. Naročito zbog toga što je tu majicu nosila jedna Jana. I naročito zbog toga što smo se Jana i ja uvek zajedno kupali, i tuširali, i pili đus i kad nismo bili žedni, čak smo i igrali fudbal, jer je ta Jana mnogo dobro igrala fudbal, iako je bila devojčica.
   I ta Jana je meni poklonila tu njenu majicu, za uspomenu, popodne, jer je uveče u deset trebalo da ode s mora. Obukao sam majicu odmah, a već u osam, kad sam došao na večeru u hotel, njen tata mi je majicu skinuo. I još je Jana dobila onoooliku grdnju, jer sam se ja otimao i objašnjavao kako je to poklon za uspomenu, i nisam dao da mi tek tako skine majicu. A njen tata je vikao i vikao:
   - Sram te bilo! Kako smeš da daješ svoje stvari! Ja sam ti to kupio, ja sam tvoj roditelj i mene moraš da pitaš za dozvolu! Ja te još uvek izdržavam. Kad budeš sama sebe izdržavala, onda možeš da poklanjaš stvari kome hoćeš i kako hoćeš!
   Jana je mnogo plakala, a mene je bio blam. I to veliki blam. I ja sam plakao, ali posle, u mraku, baš da ne vidi taj njen roditelj!
   E, takvu majicu mi je kupio moj teča. I šta sam drugo mogao da učinim - obukao sam majicu i istrčao na ulicu, da me svi vide, a naročito ušati Cane, koji mi nije verovao da takva majica postoji. A ni da je postojala ta Jana, na moru.
   Otrčao sam na ulicu i svi su, baš svi videli moju novu majicu. I bio sam srećan, i ponosan, i najglavniji u mojoj ulici. I, posle, najbolesniji.
   A to nije  ni bilo važno, jer sam bio i dalje srećan, mada sam dobijao po dve injekcije na dan i morao da ležim dve nedelje, pa mi je dolazila u posetu Maja iz susedstva i bilo mi je baš lepo, i posle sam onu majicu njoj poklonio...
   ...ali, ne bih o tome, dok teči ne kažem.

понедељак, 19. март 2018.

A ONAJ KEC?

(Ovom slikom podsetila me je Ljiljana Andrić na istinit događaj...)
Radio sam dvadeset i pet godina u osnovnoj školi. Mnogo se toga događalo, ponešto sam beležio, objavljivao udenuto u roman ili priču, ali ovo još nisam.
Vraćao sam se s posla preko Dušanovačkog, tek izgrađenog mosta. Vozio sam tada crvenog "Fiću". Uredno sam sačekao zeleno svetlo na raskršću, uredno prošao i, tek što sam prošao pešački prelaz - zaustavi me milicajac (tada još od njih nisu postali policajci). Stanem. Otvorim prozor.
- Dokumenta, druže!- salutira, smrknut, kao da sam nešto teško zabrljao.
Dam mu dozvolu, saobraćajnu i ličnu kartu.
- Šta sam učinio? - pitam.
- Izađite iz vozila, molim.
Izađem.
- Izvolite - vraća mi dokumenta. - I vi još pitate šta ste učinili? Još pitate!?!
- Pitam šta sam pogrešno učinio! - počinjem da se nerviram. - Imam pravo da znam zašto ste me zaustavili!
- A kec na polugodištu?
- Molim?
- Dali ste mi keca, a bio sam vam najbolji u saobraćajnoj sekciji!
- Mooooolim?
- Niste me poznali, je l' da! Rebnuli ste mi keca, da me naučite pameti. Tako ste mi rekli. Eto, naučio sam se pameti!
- Pa, ko si ti?
- Vladimir Mihajlović, nastavniče. Najbolji na opštini na takmičenju "Šta znaš o saobraćaju". Čekao sam i dočekao! Sad znate kako mi je bilo onda...
Odahnuh! Još se i nasmejah:
- E, moj Vladice! Pola života si me koštao! Da te nisam uvukao u sekciju, znaš li šta bi od tebe bilo u naselju Braća Jerković?
- Sad znam, nastavniče!
Zagrlio me je.
I to mi bio prvi i jedini milicijski zagrljaj. Obično su me drugačije "milovali"...

среда, 7. март 2018.

KO SU BILI NAŠI SREDNJEVEKOVNI GASTARBAJTERI


Izrabljivanje čoveka po čoveku
kod nas se ozakonilo u srednjem veku.

Dvorska je služba, u reklamnom paketu,
poslala marketing poruku svetu:

Ako si Sas
dođi u Ras.
Posao u rudniku,
plata po Zakoniku.

Još u veku srednjem, dakle,  kod nas
prvi gastarbajter bio je Sas.


A kad se raspalo naše carstvo,
s njim je propalo i rudarstvo.

Svi gastarbajteri do zadnjeg Sasa,
definitivno su otišli iz Rasa.

Vekovima se pričalo kod nas
kakav je gastarbajter bio Sas:

Ne mnogo mudar,
al’ dobar rudar.


уторак, 6. март 2018.

KAKO DIMITRIJE NIJE POSTAO KRSTAŠ


Dimitrije, nekakav plemić sitan, 
na dvoru Nemanjića, u stvari sasvim blizu dvora, 
dva dvorca levo, pa još malo peške, 
jedan Dimitrije, onakav, za istoriju nebitan, 
gledao jednog jutra s prozora 
kako u dvor kraljevski ulaze neki strani ljudi. 
Čudni neki, vidi se, nisu naši, nema greške.


A Dimitrije, kroz prozor gleda, dan vasceli,
takve su mu navike. Sve da vidi voli,
sve da zna, o svemu da presudi.

- Šta su ti hteli? -
pitao posle neke ortake,
sa kraljevskog dvora dvorjane.
-To Barbarosa - rekli mu isti - moli
da prođe mirno kroz našu državu.

Podnimio Dimitrije, biva, glavu:
zna on jednu baba Rosu, živi s preke strane...
ali zašto dotična, Bog s nama budi,
traži jednu takvu dozvolu?

Mislio, mislio, pa smislio,
kako da postane plemić i slavan i glavan,
pa pravac na dvor:
- Kralju moj, dozvoli,
za milost te tvoj podanik moli,
da ja ispratim dotičnu baba Rosu.
A kralj, Nemanjić slavni, dade odgovor,
milostivo, kraljevski osmehnuta lica:
- Neka bude!
Ti ćeš Barbarosu
i krstaše, sve njegove ljude,
da sprovedeš do naših granica.

I bi tako.
Naš sitni plemić, brzopleti Dimitrije,
ulete grlom u jagode, jao i naopako,
pa je danima posle na konju klimatao,
pa se danima posle po bespućima lomatao,
prateći gospodu-krstaše do Vizantije.

A na granici,u stvari, na korak od granice,
pokloni se Dimitrije nesuđenoj baba Rosi,
inače Fridrihu, kralju riđe brade:
- Ja izvrših svoj zadatak, zbogom - reče krijući lice.
A u sebi, krijući jade:
„Nek vas đavo nosi!”

- O, dobri viteže - ponudi Fridrih, kralj Barbarosa,
zatočnik dični hvale i slave.
- Pođi s nama, u Jerusalem, da grob sveti
oslobodimo od nevernika.

- Ne! - vrisnu Dimitrije.
- Ne, hvala! - dodade, oborena nosa.
- Neka je taj grob i sveti i presveti,
meni je krstaškog rata preko glave!

Pa zbrisa hitro, najhitrije.

Ne zna se šta se posle zbilo,
ni kako se vratio brzopleti Dimitrije,
u svoj dvorac, za istoriju nebitan,
ali se pouzdano zna da mu je zauvek dosta bilo
i krstaša, i svetog rata za slavu.
I zna se da do kraja srednjeg veka
kroz prozor Dimitrije, plemić sitan,
nije promolio glavu.

Eto, šta se učini od čoveka!

недеља, 7. јануар 2018.

ЧАСОВИ ВЕРОНАУКЕ

  Сви Урошеви најбољи другови су из паркића  и они су са Урошем у истом разреду, али они су најбољи уопште, а Хурмет кога зову Шики је његов најбољи школски друг. Урош Хурмета никада није звао Шики, тако су му се тако ругали  јер у првом разреду није умео добро да говори српски зато што је Горанац.
  Кад је учитељ питао ко хоће на грађанско а ко на веронауку, и кад се Урош пријавио за веронауку, пријавио се и Хурмет.
  - Али - рекао је учитељ - али ти ниси православне вере. Како ћеш на часове веронауке?
  - Па иде са мном - одговорио је Урош уместо Хурмета. - Све што не зна ја ћу да му покажем.
  Учитељ се насмешио, насмешио и - уписао Хурмета за часове веронауке.
  У среду су, после часова, имали први час веронауке. И све је прошло сасвим фино. Хурмет је учио Оченаш и крстио се с десна на лево, као Срби.
  После није било баш сасвим фино, јер је следеће среде, кад су у школу ишли поподне, на предчас веронауке дошла  Хурметова баба Симба. Нешто се дошаптавала с вероучитељом, па је узела Хурмета за руку и извела га из учионице.
  Урош је једва дочекао крај предчаса. Истрчао је  у двориште. Тамо је, код ограде, седео Хурмет.
  - Зашто те је баба одвела? - питао је.
  - Зато што нисам православне вере.
  - Па шта?
  - Не знам шта - оборио је поглед. - Мени се свиђа веронаука.
  - Ја знам шта! - одлучио је Урош да узме ствари у своје руке.
  После другог часа, на великом одмору, Урош је отишао до зборнице и замолио теткицу да позове  вероучитеља. Кад је вероучитељ изашао у хол, Урош је питао одмах да ли Хурмет  може да буде на веронауци, нема везе што је Горанац.
  - Не може, сине - објаснио му је вероучитељ. - Не дају му родитељи... знаш, он није православне вере... разумеш?
  Разумео је. И одлучио: Хурмету ће он да помогне.
  Од тада па до краја првог полугодишта у  све што су учили и радили на часовима веронауке Урош је радио и учио с Хурметом. Хурмет је тако као био на веронауци, а Урош је из веронауке био најбољи.
  Али само што је почело друго полугодиште отишао је Хурмет, Урошев набољи друг у школи. Одселио се. Заувек.
  Урош више није имао најбољег школског друга. И више није био најбољи из веронауке.