SAN O SNU GRADIMIRA STOJKOVIĆA

Mi, nažalost, „često verujemo da dete misli sasvim jednostavno”, zapisao je Jung, a njegov sledbenik, učenik Zondijev, naš Ivan Nastović, u knjizi „Snovi - psihologija snova i njihovo tumačenje” piše i ove rečenice: „Za vreme jednog letovanja na Srebrnom jezeru imali smo prilike da razgovaramo skoro mesec dana sa jednom grupom osnovnoškolske dece, koja pre toga nikad nisu obraćala pažnju na svoje snove, o njihovim snovima. Oni su vrlo brzo i spontano počeli da ih pričaju tako da su me svakog dana kada su polazili na plažu zvali da bi mi kazivali šta su sanjali. Ovo ih je silno zabavljalo, jer su to doživljavali kao neku vrstu kreativne igre, pa su se prosto nadmetali ko će ispričati interesantniji san. Neki su čak ’kitili’ svoje snove, kako bi ih učinili što atraktivnijim, a jedna devojčica i jedan dečak, koji su očigledno bili loši snevači, pitali su da li u ovoj ’igri važe i snovi koji se izmisle’.”

Na četrdeset i četvrtoj stranici romana SAN je ovaj dijalog Suzane i Dragiše, junaka iz romana:

„A možda je mesečina plava, samo ja to nisam tako video”, pomislio je dečak. Pitao je:

- A Reka?

- ...tu, pored nas... Reka bi i dalje žuborila... i ti bi stavio glavu u moje krilo.

- A ako zaspim?

- Ja bih te uspavala.

- A kad se probudim?

Sada se i devojčica osmehnula:

-         Ispričao bi mi svoj san.

Na pitanje šta je sanjao, malo potom, kaže: „Ti... i ja. U snu smo opet ja i ti. I Reka...”

A pri kraju knjige, na strani 151, Reka iz sna postaje stvarnost:

- Dugo smo te sanjali - rekao je, gledajući i dalje reku. /.../ - To je naša Reka! - uzviknuo je.

Pokušavam lagano, postupno, da priđem gustom, snovitom, fantazmagoričnom, novom romanu Gradimira Stojkovića, koji se oslanja na njegov davni dramski tekst iz 1968. godine. Šta je pisac ove knjige tada video, ne znajući da vidi, u nejasnom tkivu budućnosti, brižljivi čitalac, koji se vraća (a neophodno je) na već pročitana poglavlja, moći će da shvati. Da razume. Da prepozna. Da se prepozna.

Odustajem od citata i priklanjam se opisu utiska, po čitanju ove, i za Stojkovićev izuzetni pripovedački opus, jedinstvene knjige.

Knjiga me je vratila u tamne odaje detinjstva, u uzaludno prisećanje na rane, dečačke snove; pojavili su se crni atovi iz Šantićevih poznih snova i crni pas iz Desankinog ranog, često ponavljanog sna i utkali se u one slike, potisnute u vrelom sećanju na zlovreme koje smo živeli ovih dvadeset godina iza nas.

Su i Gi, Suzana i Dragiša, deca okrznuta nesrećom, ograničenih mogućnosti kretanja a neograničenih mogućnosti mašte, deca koja se vole i njihovi stariji brat i sestra, Filip i Marija, koji tragaju za njima, izgubljenim u ratnoizbegličkim vihorima, koji ih vole i koji se vole, uzaludno pokušavaju da od dve male sreće naprave jednu veliku, skoro se dotiču u prostoru, a stalno se mimoilaze, idući svako za svojom zvezdom ka svetlu malom, u daljini.

Paralelno tkani slojevi pripovedanja čine skladnu romanesknu celinu, sa čestim vraćanjem, sevom u prošlo vreme, iglom sećanja u belo platno simboličkih značenja.

Neku lepu malu sreću dograbili su rukama i Su i Gi i Marija i Filip - ali surovost vremena u kojem junaci romana žive, pisac nije hteo da ublaži.

Dvoje i dvoje koji tek grade svoju kuću ljubavi, nestaju u vremenu, vraćaju se u san iz kojeg su i izašli. Vraćju se u piščev san o dobroti, san o snu o sreći, koja je jača od nesreće, u neko vreme u kojem nesreća i zloba mimoilazi čista srca dece i rečnu njihovu dušu.

Jedan čudesan roman, prevodiv a ipak duboko i odistinski naš, zaslužio je da bude odabran od žirija „Večernjih novosti” za najbolju knjigu za decu i mlade 2002. godine, a trajaće tek u godinama nepredvidivim, ispred nas.

Niko, naime, u savremenoj našoj prozi nije tako dubinski osvetlio svet dece na rubu društvene brige, samoživost naraštaja koji raste pod nesretnom zvezdom, moć dece da se odupru haotičnom vremenu u kojem rastu.

Pišući o svojim junacima koji će se sa svojom Rekom iz zbilje sećanja i sna predosećanja budućnosti, sresti na drugoj obali, gde je sve dozvoljeno, Stojković se dotakao sudbina bezbrojnih devojčica i dečaka kojima je zakinuto od budućnosti. Pišući o njima on je pisao o nama. Kao svaka dobra i velika literatura, ova knjiga potire onu nejasnu i tanku liniju koja odvaja književnost za mlade od tzv. ozbiljne književnosti.

Ovo je dragocena knjiga za sve generacije.

Pero Zubac