"НОВОСТИ" - КУЛТУРА,
петак 12. август 2016.
- Прича у вашем новом роману почиње када један тата одлучи да своју
децу из града одведе на село и покаже им предности природе, мира и тишине. Шта
нас даље очекује?
Не би ваљало да препричавам роман,
али нека то учини "Лагуна". На задњој корици пише: "Оно мало
тишине прекинули су сеоски пси, а поред локалних легенди, рођенданске журке,
нестале тинејџерке, необичних другара, женског манастира, поплаве и загонетне
Достане - од мира неће остати ништа." Довољно, зар не?
- Како та градска деца на почетку доживљавају село и сељаке?
Овако то пише у роману:
"Веровали или не, то нису
знали, али у селу је било, као и обично лети, дозлабога досадно. Наравно није
било досадно сељацима: они су увек нешто радили од јутра до сутра.
‒ Раде ‒ објаснила је стручно Јана ‒
зато што су сељаци.
‒ А ја мислио ‒ почешкао се, као
замишљено, Мики по глави ‒ да су сељаци зато што раде...
‒ Раде радници, па нису сељаци ‒
мудровала је Ана. ‒ Сељаци су зато што живе у селу.
‒ А значи да је и тата сељак ‒
насмејала се Јана ‒ зато што живи у селу?
‒ Тата је... ма не! Није сељак!
Тата је тата који има кућу у селу.
‒ А шта ћемо ми да радимо? ‒ питао
је Мики.
‒ Ништа ‒ одбрусила је Јана. ‒
Нисмо ни радници ни сељаци!
‒ Аха ‒ сложио се Мики. ‒ Ми смо
деца."
- Шта вас је подстакло да напишете ову књигу и која је њена порука?
Ништа посебно. Пишем без некаквих посебних подстицаја и једино што
постављам себи као вечити задатак је да оно што пишем и напишем не сме да буде
лошије од постојећег. Цензура, него шта! До данас није оманула...
Порука? Опет је боље да цитирам издавача: "Роман На
брегу кућа мала ће због својих многобројних обрта читаоцима помоћи да
схвате да није све баш онако као што изгледа."
- Може ли књижевност и данас да буде занимљива деци, или их јаче
привлаче друге креативне ствари?
Данашње време, безброј пута сам ово изрекао, изискује предани рад на
повратку деце и младих књизи. Конкуренција је погубна: електронски медији тј
телевизија и интернет. Наравно да је далеко лакше гледати и слушати но читати.
Већ је, како вели наш некада паметни народ, и врапцима јасно да књига лагано
губи битку. Са сигруношћу побијам ово! Књига ће да опстане. Све јаснија је
визија будућности у којој ће књига да буде доступна једино елити која ће се
борити и изборити за писменост. Креативност? Оно што се данас тиме назива је
врло бледа копија (не)креативности одраслих. Данашња младеж је подложна општем
стремљењу ка лакшем, упрошћенијем, такозваном стваралаштву. И све више певају
папагаји, наместо славуја. У свему: музицирању, певању, цртању, писању...
- У чему лежи тајна успешног писања за децу и како објашњавате феномен
„Хајдука“?
Нема тајне у успешном писању за децу и младе. Једнако је као и свако
ДОБРО писање, само што је мало теже и сложеније, будући да поставља посебне
захтеве творцу: разумљивост, пријемчивост, занимљивост, латентну едукативност
(никако непосредну која одбија младог читаоца) и, напокон, доброту (на шта
већина данашњих "аутора" заборавља или је намерно заобилази, сматрајући
да је зло занимљивије).
Стручњаци, школовани критичари (по правилу неуспели писци или они који
су изучили теорију књижевности, а пракса им је управо "теоретски приступ
стваралаштву") данас су измислили чак и термин ког је узроковао мој
"Хајдук у Београду": инфантилна утопија! Читав књижевни правац у
нашој књижeвности намењеној деци
и младима по том се и назива. Хвала им, јер веле да сам родоначелник тог
правца. Но што је веома занимљиво тиражи које ове моје књига имају за такве
теоретичаре представљају ману не врлину!? Феномен Хајдука (термин је најпре
употребио Мирко С. Марковић) заснива се на квалитету комуникације писца с
читаоцима. У разумевању дечјих потреба. У схватању њихових проблема. У давању
решења која су могућа и остварљива. Шта могу, то ми је нормално јер (како рече
једном приликом моја жена) још нисам успео да изађем из петнаесте године.
- У каквом је стању савремена српска књижевност за децу и младе?
Велики број је у нас тзв писаца и пискарала који штанцују своја
писанија називајући их књигама за децу. Свега и свачега ту има. Сва срећа што
јадна деца не морају све то и да читају, мада их често на то нагоне навалентни,
бахати и безобзирни списатељи, аутори таквих писанија. Такви харају
"тржиштем", дајући примамљиве рабате просветарима, који потом гурају
у руке својим ђацима те творевине, не занимајући се за то да ли су та писанија
ичега вредна. Део просветара нажалост и
припада популацији пинка, ријалитија и турбофолка. На такав начин се, наравно,
обезвређује наша књижевност намењена деци и младима, која је, у суштини, на
изузетно високом нивоу. Па ми имамо једног Љубивоја Ршумовића, Добрицу Ерића,
Моша Одаловића, Гроздану Олујић, Рашу Попова, Владу Андрића, Милована
Витезовића, Слободана Станишића, Драгомира Ћулафића, Весну Алексић, Лидију
Николић, Весну Видојевић Гајовић, Бранка Стевановића, Игора Коларовог, Поп
Душана Ђурђева, Гордану Тимотијевић, Зорицу Бајин Ђукановић, Дејана Алексића,
Уроша Петровића, Јасминку Петровић, Милоја Радовића, Власту Ценића, Виолету
Јовић, Божидара Пешева, Гордану Малетић, Славку Петковић Грујичић, Горана
Новаковог... ко може да се подичи оваквим бројем сјајних, поштених и великих
писаца?!
- Како оцењујете стање ствари у нашој култури и образовању?
Може ли неко лакше питање? Бићу искрен, мада се то данас не исплати.
Мени - ни у џеп, ни из џепа. У ствари, из џепа већ одавно иде, а још сам и
пензионер. Овај свет воде моћници којима је потребан заглупљени народ који је
апсолутно послушан. Образовање, наравно, томе смета. Због тога је неопходно да
се "осавремени", како су то сјајно смислили, да буде повезано с
праксом и "применљиво". Којешта! Наступила су Чаплинова "Модерна
времена" и Орвелова "1984". А још ако томе придодамо већ готово
озакоњену куповину диплома, тезу да су деца увек у праву и да морају да буду
"заштићена" од "опасних" просветара, што је такође на прагу
озакоњења, неспособно министарство, незаинтересовано за истински посао који им
је "од власти поверен", а заинтересовано само за проблем како што
дуже остати на функцији - мрка капа за будућност!
А култура? Неозбиљно питање! Нема више културе, јер је култура данас Пинк, ријалити сподобе,
турбофолк, писци-кловнови, сликарска мазала, некаква антипозоришта, филм који
је изгубио душу и опет министри који се из све снаге труде да затру и последње
трагове културе. Ипак, још има наде: још нису почели прогони истинских
културних прегалаца... мада...
- У чему је предност живота изван града, у Брестовику, где се пре
неколико година преселили?
Било је предности на почетку. Управо оно из књиге: сјајни суседи, добри
људи Ива и Дида, који су нас примили као своје, мир, тишина, природа, цвеће,
воће, посебно грожђе... а онда је почело све да се мења. Умрли су нам суседи. Некако
су се појавили рушиоци мира, ромска породица која је унела вриску, урлање, "јао
и куку" тзв музику која грми до неба, а можда и даље. Оде мир. Дођоше и
ове невероватне временске неприлике. Оде воће, цвеће. Боримо колико можемо и
знамо. Посебно то чини моја жена Маја, а ја се трудим да обављам оне грубље и
теже послове, колико ми старост и здравље омогућују. И опет, поред свега,
предност је овде живети. У граду си окружен са свих страна гомилама лошег, што
често не препознајеш све док те не погоди, а овде је ипак сведено на појединачне
неподобштине. На несрећу, не постоји никаква могућност да се то спречи. Рече
једном приликом Маја комшиници да би било добро да прочита неку књигу, наместо
што малтретира нас, децу и кучиће по читав дан. За узврат је добила поруку:
"Море, носи се!" Ето, тако је то данас код нас. А ја нећу да се
носим! До краја остајем ово што јесам. Хајдук.
Разговор водио: Бранислав ЂОРЂЕВИЋ
