петак, 2. новембар 2012.

АМАН!



Учинили смо неопростиву грешку што смо се ослободили од Турака!
Да смо лепо остали под Турцима, живели бисмо срећно и задовољно.
Најпре, имали бисмо туђу власт, а против такве власти оправдано је бунити се. У томе бисмо били сви уједињени. Ко не би био с нама, био би издајник. А са издајницима зна се како се поступа: бивају жигосани, сви их избегавају, пљују их, дочекују их по мрачним сокацима па им премеравају леђа, убијајући их од батина, а понекад их изистински и убијају.
Имали бисмо разлога да подривамо власт. Да је обмањујемо, лажемо, крадемо. И да све то буде оправдано, јер су нам туђини газде.
Забрањивали би нам вероисповест нашу. Ону која нас је увек одржавала. Веровали бисмо, схватајући вредност наше вере. Ко би се потурчио, а увек је бивали таквих, био би презрен од нас. А мио поробљивачу, донекле...
Такав издајник вере морао би да буде већи Турчин од Турака, па би, као и обично, бивао гад над гадовима, мизерија људска, што нашем народу и није много страно. Служио би својим газдама за напрљавије послове и што би био већи гад, то би прохтеви његових власника бивали већи.
Упознали смо такве у прошлости. Знали бисмо с њима. То би нам била предност: гад улази кроз врата, а ми - напоље кроз прозор... и много бисмо их  презирали. Из дна душе.
А тек како би нас комшије волеле! И не само комшије - читав свет...
Браћа Хрвати би нас жалили, величали нашу патњу, саучествовали с нама, чак би и уметници хрватски бивали надахнути да певају, пишу и сликају патње нашег братског народа. И притом имали задовољство, уметничко, дапаче.
И Војводина би била уз нас. Не само српска, но и свих добрих и вредних Војвођана - мађара, словака, румуна, русина, јевреја, буњеваца и осталих. Нарочито би мађари били погођени злом судбином: због чега би Турци били повлашћени да то раде Србима, а не они. Неправда светска!
Скупљала би Војводина добровољне прилоге за јадну браћу,  онамо, преко реке. Углавном Срби, уз свесрдну помоћ јеврејску, јер би  могло на томе добро да се заради и с једне, а и с друге стране...
А тек свет!
Руси, на пример, наша осведочена браћа би нас свакодневно одликовали најразличитијим одликовањима: за храброст, за пожртвовање, за оданост вери, за братску сарадњу... Слали би нам и помоћ у храни, одећи, обући, књигама и фискултурним справама. Примали би наше избеглице, нарочито кад би такви покрали и нас и Турке, па то благо пренели у Русију. Одмах би такви постајали врло уважени грађани, а понекад и руски племићи, зависно од количина пренетог патриотизма.
Волела би нас и Европа.
Усвајала би нашу поробљену децу која су остала без поробљених родитеља и то бесплатно, чисто хуманитарно.
Слала би нам свакојаку помоћ, и писмену, и усмену.
Снимали би драги нам Европљани телевизијске емисије како о народу, тако и о истакнутим појединцима, осведоченим борцима за правду и слободу. Новине би биле свакодневно на нашој страни. Писци би преводили наше поробљене писце, писали би романе о нашим патњама, чак би доводили наше јадне и потлачене песнике да им пруже уточишта, а за узврат да им певају поеме о судбини нас потлачених. Певале би им и наше фолкпевачице ону кукњаву нашу, у чему су и данас, иако непоробљене, велемајсторски надарене. Имали бисмо и спортске приредбе, концерте, карневале и тако то, европско, посвећено нашем херојском, а потлаченом и поробљеном, народу. Сва зарада би била уплаћивана у фондове за помоћ Србима. А шта би би колико долазило до Србије... е, о томе не бисмо смели јавно да причамо, да се Турци не досете...
Волела би нас и Америка.
Најпре би снимала филмове о нашој патњи, о њиховој помоћи нашој патњи, о неправди коју наноси свет нашој патњи - а нарочито о патњама женског света, наших лепотица које глуме америчке лепотице, којима долази америчка појединачна помоћ, е да би их спасла и ослободила патњи. Глумица која игра поробљену Српкињу била би одмах номинована за Оскара, ког, наравно, не би добила, али би добила за вереника неког холивудског рмпалију. Још неко време би се снимали наставци, а онда би се амери сетили да су Турци њихов партнери из НАТО-а и ствар би се заташкала у Савету безбедности ОУН,  али би се у америчком сенату појавио амерички конгресмен српског порекла, са захтевима за помоћ америчке нације поробљеном српском народу. Убрзо би се појавила банка донација за помоћ поробљеној српској деци, наштампали акције, обрнули гомилу долара за кратко време, па напокон снимили пропагандни материјал и поклонили га УНИЦЕФ-у. А долари? Какви долари? Био је то фиктивни капитал...
Ето, како смо ојађени тим несмотреним поступцима наших предака. Не извадисмо се више, осим ако... осим... па, да! Идемо испонаново!
Дакле, ефендије Турци, тако вам Алаха, поробљавајте нас опет. Ваши харачи били су наивни према данашњим, ваше злостављање је било игра, чак и када сте нас набијали на колац, при чему је страдао само један Србин. Данашње мучење је далеко испред ваших примитивних метода: милосрдни свет хришћански нас је ракетирао, бомбардовао, загадио нам и небо и земљу и воду радиоактивним поклонима, а и дан данас нас обрадује понека касетна бомба, онако, тек да нас подсети да морамо да будемо захвални што смо независни и слободни...
Помагајте, свијетле аге, бегови и остали. Вратите нам се, да нам господарите и да ви имате наше проблеме, да бринете наше бриге и да се носите са осталим светом у наше име. Бићемо вам највернија раја, срећна што има само једног непријатеља и то страног.
До овде нам је домаћих непријатеља.
Аман!