ISPOVEST PREPARIRANOG DETETA

Nagrada SREBRNO GAŠINO PERO Festivala humora za decu Lazarevac za najduhovitiju knjigu 2005. godine

Gradimir Stojković: »(Ne)uspela šala« - Kobajagi priručnik za izradu pismenih zadataka; Dnevnik, Biblioteka Detinjstvo, Novi Sad - 2005.

Parafrazirajući  jedan od ponuđenih naslova/tema za pismeni zadatak iz ove knjige, neskromno se usuđujem dotaći se nekih vrlo osetljivih pitanja. Na primer: Da li i koliko mentalno prepariramo decu tokom vaspitavanja/školovanja, ukalupljujući njihov prirodno živ i vrcav duh u okoštale kosture frazeologije? Koliko će još generacija udariti po glavi čuveni metodički zadaci u stilu »zaključi šta je pesnik zapravo želeo da kaže«? Koliko imamo/smo ikad imali prava na ovakve i slične bukvalizacije, samo zato što je nastavna praksa ili naša duhovna lenjost nezgodno sklona rutini? I tako dalje...

Možda Gradimir Stojković ne odgovara na ovakva ozbiljna pitanja ni ovim svojim vedrim i (tragi)komičnim »kobajagi priručnikom za izradu pismenih zadataka«; možda je, u nameri da nas još jednom nasmeje anegdotama iz đačkog života, naprosto uspešno karikirao spisak uzor-tema za pismene zadatke iz decenijama neprikosnovenog metodičkog »kapitalca«, u narodu (prosvetnome) poznatog koliko i Pelagićev »Narodni lekar« ili »Gospa-Patin kuvar«. Ali iza smeha ostaje zabrinjavajuća dilema – koliko imamo prava na univerzalne recepte i gotova rešenja, bila ona brilijantna ili zastarela: ko uopšte procenjuje njihovu opravdanost? Onaj ko mora da napiše pismeni, odgovara nam pisac, glasovima svojih junaka.

Sklopljena kao prevashodno duhovit kolaž iz tri različite vrste izražajnih oblika  (kratke priče, pesme i fotografije), poigravajući se konvencijom forme bar koliko i drugim konvencijama, knjiga Gradimira Stojkovića pred nama sadrži širok i šarolik dijapazon slika dečijeg sveta, iščašeno i šarmantno oslonjenih na temu za pismeni zadatak; od onih dirljivo naivnih, inspirisanih prolećem, simpatijama, porodičnim zgodama i nezgodama i sl., pa do otvoreno zajedljivih i pubertetski buntovnih, koje više nego jasno otrkivaju koliko je oštar detinji vid kada je u pitanju licemerje odraslih. Pisac suvereno barata satiričnom oštricom, koja ne štedi ništa: ni dvostruke aršine, ni neznanje, ni bahatost, ni nepravdu – sve to upozoravajuće provejava iza zbivanja nalik na viceve o malom Perici, ali samo naizgled. Negativci, doduše, nisu uvek odrasli – ima i onih koji su za divljenje, tipa strine koja preobraća provalnike, tetke koja prodaje zanimacije, ili teče koji dečaku kupuje »ono šta on voli, a ne šta bih ja voleo da on voli«. Detinji kriterijum je ovde očigledan – foliranti ne prolaze, bili druga deca (npr. grubijan NJonja ili cicija Deki) ili odrasli (koji štipaju za obraščiće i obraćaju se deci kao glupljima od sebe). Gradimir Stojković je inače opštepoznat po tome što izuzetno autentično usvaja i prezentuje taj retko pogrešivi kriterjum kreativnog deteta u proceni sveta oko nas; nije ovo prva (a Bogu hvala ni poslednja) njegova knjiga koja maestralno dočarava pogled iz nezaboravne dimenzije detinjstva, koja progovaratim sočnim i svežim jezikom rane mladosti, iznova nas podsećajući kako je često u ludosti najvrednija mudrost. Svi nekada vidimo careve bez odeće: ali obavezno neko dete objavljuje to nas sav glas. Šta onda radimo? Kaznimo ga, stidimo se – zbog sopstvenog ćutanja? Zbog čega je ovo još jedna knjiga za decu i odrasle?

Možda zato što bi trebalo da se malo i postidimo (ako imamo savesti), ili da se slatko nasmejemo na sopstveni račun, poput Stojkovićevih junaka – barem onda kad po stoti put pokleknemo pred svojom mrzovoljom ili sujetom... Ili barem oni od nas u kojima nekadašnje dete još uvek sme da prasne u neobuzdani smeh, ma koliko godina imalo.

Danijela Lekić