Koja su to vremena bila!
- Jednoga dana - maštao je naglas Čoban - za nekih
petnaestak godina, sedećemo ovako, možda baš ovde i sećati se ovog razgovora...
i ne samo ovog, a mali?
„Mali”, Maksa, kome je bilo upućeno ovo neobično sročeno
pitanje, inače sa svojih metar i devedeset, najviši od njih trojice, upravo je
cedio poslednje kapi piva iz čaše, razmišljajući o nekakvom spletu srećnih
okolnosti u kom bi se pojavio neko i pitao: „‘Ej, momci, šta pijete?” Treći za stolom na terasi „Morune” bio je
Petar, koji je već odavno ispio svoje pivo, pa je sad pokušavao da u čašu ubaci
kutiju šibica, palcem, sa ivice stola. Ne dobivši odgovor, Čoban je nastavio:
- Sedimo tako nas trojica, kandidat za Nobelovu nagradu Pop,
dobitnik tri Zlatne arene u Puli Maksa i najtraženiji fotograf „Lajfa” Čoban...
a, je l’ dobro zvuči?
- Čekaj, malo! - pobunio se Maksa. - A zbog čega ja nisam
dobio „Oskara”!? Ako je Pop pesnik za Nobelovu, a ti maestro u „Lajfu”, zašto
sam ja ostao samo glumac u ovoj nerazvijenoj otadžbini!
- Zato što si najmlađi - mudro je zaključio Petar. - Za tebe
još ima vremena.
- A mogu bar da budem nominovan za „Oskara”? - cenjkao se
Maksa. - Pa i nisam toliko mlađi od tebe. Šta je to dve godine! A od Čobana sam
samo četiri meseca mlađi...
- Čovek umre za pet sekundi - i dalje je mudrovao Petar. - A
ti pitaš šta je dve godine! Izračunaj koliko puta možeš da se upokojiš za te
dve godine, pa će odmah da ti bude jasno zašto imaš samo tri zlata iz Pule, a
ne i nominaciju za „Oskara”. To ćeš da doživiš, ali kad prođe još dve godine...
- Šta si se zakačio za te dve godine! - počeo je da se žesti
Maksa. - Dve godine, pa šta! Ja ću prvi da uspem od svih, da znate! Malo je
dobrih glumaca...
- Da, da - nasmejao se Čoban. - Naročito tako dobrih kao što
si ti. Ima ih, brate, na tone. Ne kažem da ti nisi perspektivan amaterčić,
ali... pa, eto, za sada si mlad i perspektivan. Moraš da se dokažeš.
- ‘Ej, Makso, grešni
Makso - jadao se sam sebi - opet si ti na tapetu, šta ćeš...
- Pivo! - uglas su se javili Čoban i Petar.
Njih su trojica, u varoškom Klubu isprva poznata kao „tri
neratna druga”, kako se sami sebe nazivali, potom „tri neradna druga”, za šta
je, po svemu sudeći, odgovoran bio niko drugi do Šopenhauer, dokoličar oštra
uma i još oštrija jezika, to ranojesenje popodne provodila u blagodetima i
preimućstvu mladosti: besposličarskom maštanju.
-------------------
*Odlomak
iz romana RADUJ SE, MLADIĆU (prvo izdanje Book&Marso, Beograd 2008. godine)
