АМАН!

Учинили смо неопростиву грешку што смо се ослободили од Турака!

Да смо лепо остали под Турцима, живели бисмо срећно и задовољно.

Најпре, имали бисмо туђу власт, а против такве власти оправдано је бунити се. У томе бисмо били сви уједињени. Ко не би био с нама, био би издајник. А са издајницима зна се како се поступа: бивају жигосани, сви их избегавају, пљују их, дочекују их по мрачним сокацима па им премеравају леђа, убијајући их од батина, а понекад их изистински и убијају.

Имали бисмо разлога да подривамо власт. Да је обмањујемо, лажемо, крадемо. И да све то буде оправдано, јер су нам туђини газде.

Забрањивали би нам вероисповест нашу. Ону која нас је увек одржавала. Веровали бисмо, схватајући вредност наше вере. Ко би се потурчио, а увек је бивали таквих, био би презрен од нас. А мио поробљивачу, донекле...

Такав издајник вере морао би да буде већи Турчин од Турака, па би, као и обично, бивао гад над гадовима, мизерија људска, што нашем народу и није много страно. Служио би својим газдама за напрљавије послове и што би био већи гад, то би прохтеви његових власника бивали већи.

Упознали смо такве у прошлости. Знали бисмо с њима. То би нам била предност: гад улази кроз врата, а ми - напоље кроз прозор... и много бисмо их  презирали. Из дна душе.

А тек како би нас комшије волеле! И не само комшије - читав свет...

Браћа Хрвати би нас жалили, величали нашу патњу, саучествовали с нама, чак би и уметници хрватски бивали надахнути да певају, пишу и сликају патње нашег братског народа. И притом имали задовољство, уметничко, дапаче.

И Војводина би била уз нас. Не само српска, но и свих добрих и вредних Војвођана - мађара, словака, румуна, русина, јевреја, буњеваца и осталих. Нарочито би мађари били погођени злом судбином: због чега би Турци били повлашћени да то раде Србима, а не они. Неправда светска!

Скупљала би Војводина добровољне прилоге за јадну браћу,  онамо, преко реке. Углавном Срби, уз свесрдну помоћ јеврејску, јер би  могло на томе добро да се заради и с једне, а и с друге стране...

А тек свет!

Руси, на пример, наша осведочена браћа би нас свакодневно одликовали најразличитијим одликовањима: за храброст, за пожртвовање, за оданост вери, за братску сарадњу... Слали би нам и помоћ у храни, одећи, обући, књигама и фискултурним справама. Примали би наше избеглице, нарочито кад би такви покрали и нас и Турке, па то благо пренели у Русију. Одмах би такви постајали врло уважени грађани, а понекад и руски племићи, зависно од количина пренетог патриотизма.

Волела би нас и Европа.

Усвајала би нашу поробљену децу која су остала без поробљених родитеља и то бесплатно, чисто хуманитарно.

Слала би нам свакојаку помоћ, и писмену, и усмену.

Снимали би драги нам Европљани телевизијске емисије како о народу, тако и о истакнутим појединцима, осведоченим борцима за правду и слободу. Новине би биле свакодневно на нашој страни. Писци би преводили наше поробљене писце, писали би романе о нашим патњама, чак би доводили наше јадне и потлачене песнике да им пруже уточишта, а за узврат да им певају поеме о судбини нас потлачених. Певале би им и наше фолкпевачице ону кукњаву нашу, у чему су и данас, иако непоробљене, велемајсторски надарене. Имали бисмо и спортске приредбе, концерте, карневале и тако то, европско, посвећено нашем херојском, а потлаченом и поробљеном, народу. Сва зарада би била уплаћивана у фондове за помоћ Србима. А шта би би колико долазило до Србије... е, о томе не бисмо смели јавно да причамо, да се Турци не досете...

Волела би нас и Америка.

Најпре би снимала филмове о нашој патњи, о њиховој помоћи нашој патњи, о неправди коју наноси свет нашој патњи - а нарочито о патњама женског света, наших лепотица које глуме америчке лепотице, којима долази америчка појединачна помоћ, е да би их спасла и ослободила патњи. Глумица која игра поробљену Српкињу била би одмах номинована за Оскара, ког, наравно, не би добила, али би добила за вереника неког холивудског рмпалију. Још неко време би се снимали наставци, а онда би се амери сетили да су Турци њихов партнери из НАТО-а и ствар би се заташкала у Савету безбедности ОУН,  али би се у америчком сенату појавио амерички конгресмен српског порекла, са захтевима за помоћ америчке нације поробљеном српском народу. Убрзо би се појавила банка донација за помоћ поробљеној српској деци, наштампали акције, обрнули гомилу долара за кратко време, па напокон снимили пропагандни материјал и поклонили га УНИЦЕФ-у. А долари? Какви долари? Био је то фиктивни капитал...

Ето, како смо ојађени тим несмотреним поступцима наших предака. Не извадисмо се више, осим ако... осим... па, да! Идемо испонаново!

Дакле, ефендије Турци, тако вам Алаха, поробљавајте нас опет. Ваши харачи били су наивни према данашњим, ваше злостављање је било игра, чак и када сте нас набијали на колац, при чему је страдао само један Србин. Данашње мучење је далеко испред ваших примитивних метода: милосрдни свет хришћански нас је ракетирао, бомбардовао, загадио нам и небо и земљу и воду радиоактивним поклонима, а и дан данас нас обрадује понека касетна бомба, онако, тек да нас подсети да морамо да будемо захвални што смо независни и слободни...

Помагајте, свијетле аге, бегови и остали. Вратите нам се, да нам господарите и да ви имате наше проблеме, да бринете наше бриге и да се носите са осталим светом у наше име. Бићемо вам највернија раја, срећна што има само једног непријатеља и то страног.

До овде нам је домаћих непријатеља.

Аман!

ЗАШТО ЈЕ САЈАМ КЊИГА НАЈБОЉИ

ЈЕДНОМ ЈА ТАКО imao jednog nastavnika geografije, kod koga je mogao da padne samo |ak koji se sapleo u kabinetu. Taj moj nastavnik nikad nije davao jedinice za kraj godine. Imao sam i jednu nastavnicu tehni~kog koja je pisala pesme. Ta moja nastavnica je davala jedinice za svaku sitnicu, na primer ako se nasmeje{ na ~asu. I zbog toga smo geografiju voleli svi, a tehni~ko niko, osim {lihtare Cece, koja je kobajagi volela sve predmete i koju su svi nastavnici voleli, zato {to voli wihove predmete.

 E, taj nastavnik geografije i ta nastavnica tehni~kog su nas vodili na Sajam kwiga. Bila je radna subota, pa je direktor naredio da da mla|i ~iste zelene povr{ine oko {kole, a mi stariji da idemo na Sajam. A kad direktor naredi, onda to mora da se uradi. Mi smo samo malo gun|ali, kao, za{to ne naredi da nas vode na Sajam automobila, ali nas niko nije slu{ao, jer smo to gun|ali u parki}u iza {kole.

 Sajam kwiga, molim lepo, kakva je to radna subota? E, taj Sajam kwiga je ispao mnogo dobra radna subota.

 Prvo sam, u hodniku, kod stepeni{ta kupio jednu napravu, koju stavi{ u usta, pa onako izme|u zuba, i duva{ kroz wu, a ono kao da slavuj peva. Nikada nisam ~uo kako slavuj peva, ali je sprava ba{ lepo pi{tala i zvi`dala, kada sam nau~io kako se stavi i kako se duva. I kad su ostali ~uli kako ja zvi`dim i pi{tim, kao slavuj, kupili su iste naprave, pa smo pi{tali i zvi`dali kao razred slavuja.

 - Nemojte, molim vas, da se brukate - rekala nam je nastavnica tehni~og. - Ovo je Sajam kwiga i treba da se kulturno pona{ate. Prekinite s tim pi{tawem, odmah! Eno tamo, onaj s bradom, to je na{ poznati kwi`evnik. [ta }e da misli o vama, kad se nekulturno pona{ate? U~ite se od wega kako se kulturno pona{a!

 I mi smo svi videli na{eg poznatog kwi`evnika, ali nismo videli da je kulturan ~ovek, jer se, dok je prolazio pored nas, a mi u~ili od wega kulturno pona{awe, derwao na sav glas, tamo nekom:

 - Ej, brate, do|i odmah na {tand! Imaju viski, da ti pamet stane! [to ne}e{? Lo~e{ samo rakije{tinu. Probaj, bre, svetsko pi}e...

 Onda je nastavnica tehni~kog otr~ala, da ga stigne i uzme od wega potpis. A mi smo navalili na tezgu s palstikanerima. Svega je bilo i sva{ta smo pokupovali. Ja sam kupio novi frizbi, naranxasti, jer mi je stari pukao na pola, kad sam zveknuo, slu~ajno, majke mi, debelog Bobana u glavu.

 I to nije bilo sve. Pravi provod nas je do~ekao kad smo se popeli uz stepeni{te. Usput, na stepeni{tu, uzeo sam paket `vaka i jednu limenku koka-kole.

 A gore, kad smo iza{li na stazu, pa kad smo se razleteli... to je bila prava stvar! [e}erna vata... baloni, duguqasti i duga~ki... bananice jeftinije nego u kiosku ispred {kole... sve sam pokupovao, a {e}ernu vatu dva puta. Pa onda, prva baraka s kobasicama na `aru, pqeskavicama, ve{alicama, ra`wi}ima, {kembi}ima i ostalim jelima! Tu smo se samo malo zadr`ali. Druga baraka, pa restoran, pa opet baraka, pa jo{ jedna... a sve miri{e, tako miri{e, da mora{ da jede{ ili da umre{!

 Ba{ sam se super proveo. Taj Sajam kwiga je ba{ haos. Samo, ne znam {ta }e im one sve kwige! Mo`da da bi se qudi izmorili, izgladneli i o`edneli... ili zbog imena „Sajam kwiga”... ili...

 ...ma nije bitno! Kobasice su im - prva liga!

МОЈ БУДУЋИ ПОЗИВ

(Moje budu}e zanimawe)

 Ja }u u budu}nosti da imam samo jedan poziv, ali mnogo zanimawa i to nije te{ko objasniti.

 Za poziv }e mi biti dosta da zavr{im samo osnovnu {kolu i kupim mobilni telefon. Tako }e moj poziv da bude na broj mog mobilnog telefona. Mobilni telefon bi}e neophodan za moj poziv, jer }e moja zanimawa da budu samo na poziv i mislim da }u da imam puno zanimawa, a sve vezana za poziv preko mobilnog telefona.

 Na primer, jedno od mojih zanimawa bi}e da, kad dobijem poziv, odem na odre|eno mesto i tamo preuzmem tu i tu robu. Tim pozivom se, ina~e, ve} bavi Klompa, na{ kom{ija s drugog sprata.

Drugi primer za moje drugo zanimawe: uputim poziv preko mobilnog telefona i do|e onaj s kojim sam se dogovorio da mu i tu robu predam. I tim pozivom se ve} bavi onaj isti kom{ija Klompa sa drugog sprata.

 Tre}i primer je, na primer, kad dobijem poziv ja sednem u auto i odem na dogovorenu adresu da od nekog nezgodnog ~oveka uzmem neki dug u devizama za onog ko mi je uputio poziv. Isto kad uputim poziv dobrom ~oveku, kojem je onaj nezgodni dugovao a nije vra}ao dug, odem i predam taj neki dug u devizama, a meni ostane plata, u devizama, za izvr{ewe mog zanimawa. Oba ova zanimawa nisam ja izmislio. Takvim poslovima se bavi ~ika Mi}in sin Roki, koji je pre bio bokser te{ke kategorije.

 Kada dobro obavim sva moja napred navedena zanimawa i kad budem nakupio dovoqno deviza i ostalog novca, pa mogu da otvorim svoj bizmis, a to je da imam kafi}e, kockarnice, kioske i ostale poslovne objekte za moj bizmis, onda }u da budem bizmismen i onda }u mo}i svima da ka`em kako sam ja glavni i kako svi moraju da me slu{aju, i onda }e Maja samo u mene da gleda, a ne kao pre, u Wowu, ~iji je tata bizmismen i ima kiosk s kobasicama i pqeskavicama ispred {kole, pa je Wowa zato najva`niji lik u mom razredu.

 A {to se Maje ti~e, moram da budem po{ten: samo je jednom od Wowe uzela jednu pqeskavicu, pa je i tu jednu pqeskavicu dala Jeci, jer Maja ne voli pqeskavice, a Jeca ih obo`ava, ali nema para da ih kupuje i ne voli ba{ nimalo Wowu.

-----------------

 Из књиге (НЕ)УСПЕЛА ШАЛА (KOBAJAGI PRIRU^NIK ZA IZRADU  PISMENIH ZADATAKA) - Dnevnik - Novi Sad, 2005. godine  ... СРЕБРНО ГАШИНО ПЕРО - Лазаревац

ČESTITKA ZA SVETSKI DAN DEČJE KNJIGE

Deco, ovo je knjiga. 

Ona se sastoji od korica i listova. Korice su knjigin omotač. Između prednje i zadnje korice nalaze listovi, koji čine knjigu.  Na listovima su slova, slova čine reč, reči čine rečenicu - a rečenice čine ono što čitamo. Kao na vašem monitoru.

Upotreba knjige je malo složenija.

Prvi korak: uzeti knjigu u ruke.

Drugi korak: pročitati šta piše obično na prednjoj korici. To je naslov knjige, a ne retko piše i ime onoga ko je knjigu napisao.

Treći korak: otvoriti knjigu i početi čitanje od prve strane.

Upozorenje: knjiga ima listove/strane koje moraš da okrećeš kad ih pročitaš.

Četvrti korak: kad prekidaš čitanje pamtiš gde si stao. Obično se pamti broj stranice, to je najlakše.

Napomena: knjiga ponekad ima i ilustracije. Nemojte da vas to zbuni. To su slike koje nisu pokretne. Samo se gledaju.

*

Pet razloga za nečitanje knjiga:

1. Ne mogu da povećam font bar na 14, nego moram da čitam ta uvek sitna slova.

2. Ne mogu samo da pritisnem taster ili kliknem mišom, nego moram okrećem te dosadne strane.

3. Kako da pronađem gde sam stao, kad nema bookmarks?

4. Moram da vucaram knjigu sa sobom, pa mi ruke nisu slobodne za mobilni telefon.

5. Zašto da čitam knjigu kada imam film koji mogu da gledam?

Pet razloga za čitanje knjiga:

Naredio mi je tata da tu knjigu pročitam...

...i tako pet puta!

*

Dva značajna pitanja s odgovorima vezana za knjigu:

Pitanje: Zbog čega treba voleti knjigu?

Odgovor: Pojma nemam. Možda zbog toga što nam matorci i nastavnici o tome stalno trune...

Pitanje: Kakva je korist od čitanja knjiga?

Odgovor: Prelazna, pa čak i dobra ocena u školi. Pohvala matoraca od kojih, posle, možeš da tražiš više love, pa da kupiš novu igricu za komp.

ДОБРО ЈЕ ДА ПОСТОЈИТЕ

Пробудих се јутрос, као и обично. И потом, необично, схватих своју огромну заблуду. И реших - исправићу је!

Годинама сам, а посебно ових, последњих, грдио и резилио све оне наше, како сам стално говорио и писао, неталентоване, кобајаги писце за децу и младе, називајући их најгорим могућим (и немогућим) именима: скрибомани, кловнови, плагијатори, трабанти, преписивачи, копирачи, лажови, фолиранти, увлакачи, гребатори, муљатори и још тога - све горе од горега.

Погрешно!

Све сам погрешно чинио! Овом приликом желим да им се извиним.

Дакле, извињавајте, ако можете и хоћете, поштовани песници, песникиње, речју, писци за децу. Молим вас. Опростите старцу, који није правилно размишљао, ако је уопште и размишљао.

Добро је да писци пишу нашој деци. Добро је да иду по школама, библиотекама, селима и градовима, да се сусрећу с децом свеколиком, да им рецитују, певају, играју и глуме. Да се забављају и да децу забављају. Добро је да објављују своје песме, приче, драме, романе... књиге намењене деци и младима. Да објављују, штампају, снимају...

Добро је да постоје.

Како је кренуло по овој земљи, а и у беломе свету, ускоро се може десити да изумру, непотребни.

Свет је већ дуго на путу опште неписмености. Подељен на богате (врло, врло богате) и сиромашне (врло, врло сиромашне) изобичајио је да „користи” књигу за читање. Богати могу и да имају књигу - за украс, кокетирање или престиж, уколико је то нека посебна књига. Врло, врло богате не занима ништа такво. Они су врло, врло богати. Сиротиња покаткад чита - новине или књиге из библиотеке (уколико од своје сиротиње одвоји за то). Сиротињу занима кад ће да престане да буде сиротиња, а о томе их лажу и новине, и књиге, и телевизија и... ма, свако их лаже, и на то су навикли.

А и ми смо одавно постали уистину неписмени народ.

Најпре су нам Турци узели писменост. Спасла нас је вера. И усменост. Онда смо почели изнова да се описмењујемо. И описменили се како-тако.

Писали смо, читали смо, штампали смо, куповали књиге.

И тако кроз два светска рата до ових ововремских југоратова. После њих, а током само две деценије, успели смо да се изједначимо с великим неписменим светом, чак смо и искорачили испред њега, као што нам је својствено.

Поделили смо се на врло, врло богате и сиротињу. Дакле, све је постало светско, а наше, па и неписменост.

Обрнули смо школе наопако: више нам се потомство не школује за знање и умеће, но за тестове и дипломе. Није нам потребна писменост. Није нам потребан наш, српски језик. Није нам потребан, додуше, ни онај „светски” у целости, но колико можемо да се снађемо на компјутеру и у „комуникацији” с великим светом.

Није нам, напокон, потребна ни књига.

Врло, врло богатима књига је незанимљива: они имају тенис,  иностране спортске клубове (фудбалске најчешће и најисплатљивије), Рио, Кан, Мајорку, Ибицу, чартер летове, фестивале свих гламура. Врло, врло богати су (осим спортиста и њихових трабаната) своја богатства стекли... е, нећемо о томе!

Врло, врло сиромашнима је потребан хлеб њихов насушни. Они своје сиромаштво нису стекли - у то су гурнути... али, и о томе нећемо!

У средини су још неки остаци неприлагођени времену: такозвани интелектуалци,  професори и доктори старијих генерација, војници (они прави, тзв професионалци), средњи уметници свих врста, запослени или слободни,  државни, приватни и банкарски службеници, радници на црно, лопови, преваранти, муљатори... но, ни о томе није здраво причати, па зато нећемо!

А деца?

Она су у овом времену некултуре и неписмености  колатерална  штета (волимо овај израз, дражи нам је и када му не знамо значење, јер се све може тиме назвати, и истински, и кобајаги). Она постоје и постојаће, мада, кажу да нас све мање и мање има... но, и то је нека друга прича!

Родитељи су им углавном неписмени, па због чега би деца била писмена? Родитељи су у школе ишли зато што су морали, а како сваки родитељ жели својој деци најбоље, због чега би она морала да иду у школу? И ако већ морају, бар у ту, основну, родитељи ће да објасне тим учитељима, наставницима и професорима како треба да школују њихову децу, а не да њихову децу упропашћују ти исти или слични, који су и њих мучили, кињили и терали на све оно што се не воли, а мора.

А књига?

Дођосмо и до ње.

Прескачемо ону школску књигу, не мислећу притом на бесплатне уџбенике и остале манипулације нес(п)ретних политичара. Књига намењена деци и младима или бар оно што се може назвати таквом књигом, па ма било упаковано у све чувеније облике „за сваку девојчицу” или „оно што треба да знаш о... ” Дакле, књига за читање.

Било време у овој земљици, не тако давно, кад су аквизитери, а и писци свеколики, обилазили школе и градове и продавали књиге деци, а деца их куповала - тек тако! Куповале се књиге свакојаке. И читале. Било, заиста...

Правиле се и свечаности књиге, сусрети с писцима, обични али  велики, књижевни фестивали чак.

Онда су дошла још гора времена. Времена још истинскије беспарице. Да спасе књигу (не писце) држава је одлучила да државно купује, тј откупљује књиге. И остварило се, напокон, оно што је рекао Виб: Књига у народ народ у бифе...

Књига се, значи, не продаје, но откупљује. Направила држава комисију, па комисија одлучује ко ће од издавача да се „опари”. Е, и ту постоје наше варијанте демократије: издавачи дају књиге држави, а држава им не да паре. Онда испада да држава вара издаваче, издавачи, будући да име се не одваја ни ситниш којим подмирују писце, варају писце да немају пара.

Остадоше неки сналажљивији писци, који су упорни у продаји сопствених дела, мислим књижевних. Још обилазе школе и градове, још продају своја дела.

Имају и фестивале. Масовне. Успешне. Омиљене међу децом, родитељима и просветарима. Е, сад, колико је књига ту повод, забава је толико последица. Нека, тако и треба...

А да ли то деца читају или не, то није њихова брига. То није брига ни учитеља, наставника, професора. У крајњој линији, то није нити брига родитељска.

Нека о томе брину библиотекари/библиотекарке. То им је посао, зар не?

И дођосмо до краја: чија је брига књига? Библиотечка! Зато, писци, волите и цените библиотеке свих облика - од школских до оних народних. Ако библиотекарке/библиотекари не натерају децу да бар нешто прочитају, смањиће се ниво коришћења речи наших са 400 на нешто још ниже! Тек тада неће бити читања књига...

Децу не морате ни да цените, ни да волите. Фраза „поштована децо” данас има само комерцијални смисао. Деца од тога немају ништа. Пишите, писци, што више. Тражите могућности, макар наситније, да се сусрећете с децом, да им читате и рецитујете, да им певате и глумите, да их, како-тако, описмењавате.

Дошла су најтежа времена. Ни велики Миљковић није мога да их предвиди, кад рекао: „Поезију ће сви писати”...

Неће! У овом добу неће...

Дакле, извињавајте, ако можете и хоћете, драги, мили песници, песникиње, писци за децу. Молим вас.

Добро је да пишете нашој деци. Добро је да објављујете своје песме, приче, драме, романе... књиге намењене деци и младима.

Добро је да постојите.

ЧЕСТИТКА

 Ustao sam jo{ pre pola sata. Ta~no tako, jer je mala kazaqka na zidnom satu bila ovako: na 6, a velika ovako: na 12, {to zna~i da je bilo ta~no {est sati. A sada je ovako: mala kazaqka je izme|u 6 i 7, a velika ba{ na 6, zna~i da je sada pola sedam.

 Bio sam pola sata miran. Ne~ujan. Samo {to sam jednom mogao da oborim stolicu, ali nisam. Popeo sam se na wu, da provirim kroz prozor i kada sam odmaknuo zavesu, e tada sam magao da padnem: kroz odmaknutu zavesu video sam sneg! Toliko sam se iznenadio, da sam pomerio stolicu, pa sam mogao da padnem sa stolice, ali nisam.

 Onda sam gledao sneg. Pola sata. I u`ivao, Molim? U`ivao gledaju}i sneg?! Koje{ta...

 Ne, nije koje{ta. Nisam ja u`ivao samo gledaju}i sneg; u`ivao sam  smi{qaju}i {ta }u sve da radim na snegu. Na primer: da gazim do kolena. Pa onda: da pravim svoju sliku u snegu, a to zna~i da legnem na le|a i ra{irim noge i ruke i kad ustanem ono {to ostane na snegu, to je moja slika. Pa onda: da se sankam sam i s Jecom, kad Jeca iza|e. Pa onda... a, {ta sad ka`ete? Je l’ da nije koje{ta?

 Onda je zvonio sat. Bude se mama i tata. Vreme je da se spremaju za posao, ali im se nekako ne ustaje iz posteqe. Me{koqe se, zavla~e noseve pod }ebad, zevaju.

 A ja ih posmatram. Ba{ su sme{ni!

 Kad je sat zvonio i kad su mama i tata budili, si{ao sam sa stolice. Vratio sam stolicu pod sto, uredno. Strpqivo sam ~ekao da se mama i tata ba{-ba{ razbude. A oni se nikako nisu budili, pa sam  usko~io u postequ, zavukao se pod pokriva~ izme|u mame i tate, poqubio najpre mamu, onda tatu i rekao:

 - ^estitam!

 - [ta nam ~estita{, sine? - pitali su me mama i tata.

 - ^estitam prvi sneg!

 I onda su se mama i tata ba{-ba{ razbudili.

Обавезна тема за основце:

SVETOSAVSKA PAROLA

Od samog ministra

dobio zadatak

direktor jedne osnovne {kole

da |aci napi{u zbog ~ega

Svetoga Savu vole.

Smi{qali nastavnici,

domar i tetkice,

mame, tate, dede i bake.

I u~iteqi su ~ak zaposlili

svoje |ake-prvake.

A izjutra je na zidu osvanuo

grafit  |a~ke parole:

„SVETI SAVA JE PRVA LIGA

JER ONDA NEMA [KOLE!”

Pozdrav MOMČILU!

MOJ PRVI KORAK

РАСЛО ДЕТЕ, ЗБУНИЛО СЕ, СКИТА КОЈЕКУДЕ;
КАЖИТЕ МУ - КОЈИМ ПУТЕМ ДА СТИГНЕ У ЉУДЕ !?!

Мошо Одаловић

Dr`e me na kreveti}u,

u ~emu je su{tina?

Ka`u mi da sam mali

da ne znam {ta je visina.

Puzawa mi je dosta!

Ypravo sam re{io,

ustao i zakora~io -

i u ~emu sam pogre{io?

Nisam mogao da znam

{ta je iznad a {ta ispod,

pa je moj prvi korak ispao

moj prvi pad na pod.

Ni sada mi nije jasno

{to uvek guza strada!

Kad ~ovek odlu~i da hoda

za{to mora da pada?

Badnje veče

Za{to se prostire slama na badwe ve~e

 

Kada u blizini

Davidova grada,

no}u, me| pastire

i wihova stada,

an|eo Gospodwi

stade i zasija

i slava Gospodwa

sve ih obasija,

i re~e an|eo: „Gle,

Gospod sa nama

javqam, ne bojte se,

vest radosnu vama.

Narodu svem, velim,

podaren je spas,

Sin Gospodwi Hristos

rodio se danas.

I eto vam znaka:

le`i u jaslama

to Gospodwe dete,

prostirka mu slama.“

U Vitlejem pastiri

odo{e po tami

i vide{e dete,

usnulo, na slami.

Od tad za ro|endan

Isusu Gospodu

prostire se slama

po ku}nome podu.

Da slavimo Bo`ju

slavu na visini,

mir me|u qudima

koji Hrist u~ini.

Gle, u Vitlejemu

radost se dogodi:

Hristos se rodi -

vaistinu se rodi.