KAKO SE POSTAJE PESNIK

Ja iz škole furam i rđav sam đak

ko u školu ide pravi je ludak

(prepisano sa zida jedne beogradske 

osnovne škole 1998. godine)

Tih godina još uvek sam radio u osnovnoj školi, a zadesilo me je i da sam bio voditelj Đačkih pesničkih susretanja na opštini Voždovac. Obilazeći voždovačke škole, naleteo sam i na ovaj grafit na jednom školskom zidu.  Klinac koji je ovo napisao očigledno nije bio bez posebne pameti, niti bez posebnog talenta! Da je to bilo u mojoj školi, našao bih tog pesnika, moji klinci su mi uglavnom verovali. Ali nije...

Na susretu s malim pesnicima te škole pokušao sam da budem lukav:

- Onaj grafit tamo, na zidu, zaslužio je posebnu nagradu. Kapiram da se autor krije i kapiram zbog čega. Voleo bih, ipak, da se upoznamo. Evo, kad se sve ovo završi, mogao bi da mi se javi dole, na parkingu, kog one žute Mečke.

Da ne dužim: na parkingu me je čekala jedna devojčica! Odmah je starovala:

- Nisam ja to napisala!

- Ali znaš ko je? - odvrati sam.

- Znam.

- Pa, da li ćeš da mi kažeš?

- Neću, nisam taster! On misli da ću da ga otkucam, a neću.

- Ti si mudrica! - odao sam joj priznanje. - On sada sigurno nas gleda?

- Aha!

- Ok! Da vidimo kakav je lik.

Okrenuo sam se i doviknuo:

- Ako si muškarac, budi muškarac. Izađi!

Čekali smo. Nije izašao.

- Pa, eto - rekao sam. - Probali smo. A ti mu kaži da je propustio šansu. Moga bi mnogo, mnogo više od piskaranja po zidovima.

- Hoću.

- A nas dvoje nismo se ni upoznali. Smem bar da znam tvoje ime?

- Marina.

Pružio sam joj ruku. Prihvatila je. Rukovali smo se, baš kao dva ozbiljna drugara.

- Znaš u kojoj sam školi. Dođi i dovedi tog pesnika, kad bude spreman.

Prošlo je nekoliko meseci od tog razgovora. Prošlo je i čitavo leto, pa eto i nove školske godine.

Krajem septembra došla mi je Marina. Sama. Završila je osnovnu.

- Gde si se upisala? - pitao sam.

- U geodetsku.

- A momče se dalje krije? - nasmejao sam se.

- Ne više - ozbiljno je uzvratila.

- Dovela si ga! Pa, gde je?

- Ovde.

Pružila mi je svesku. I tek tada sam shvatio: koji sam glupson bio!

- Marina, Marina - prekoreo sam je. - Kako si me prefarbala!

- Morala sam, izvinite. Nisam znala može li vam se verovati...

- A sad znaš. Kako?

- Čitala sam vas. Pitala našu bibliotekarku. A onda sam i gledala onu vašu emisiju na teveu.

- I položio sam ispit?

- Da!

A u svesci su bile njene pesme. I bio sam u pravu što se tiče posebnog talenta autorke onog grafita.

Od tog dana do dana današljeg nas dvoje se družimo.

Objavila je tri zbirke pesama. Prvu još kao srednjoškolka. Položila prijemni na Filološkom. Završila je fakultet. Postala i profesor srpskog i književnosti. Nezaposlena. 

Talenat, mane-više. Ko još danas uvažava talentovanog pesnika?!

Prekjuče mi je došla u posetu.

- Kaži mi - pitao sam je - otkud ti pade na pamet onakav grafit?

- Iz inata! Klinci polaze u školu, pa su im prave one onakve dočeke, priredbe, pesme, igre, žvake... džabuljigavo! Svi fol ginu za njima i da njima bude sve najbolje. Tek posle vide da su im prodali foru, a da je škola nešto sasvim drugačije.

Ostao sam bez teksta.

A šta bih drugo?

БОРХЕС И ПОНОС

Неки се поносе књигама које су написали, а ја се поносим књигама које сам прочитао.

(Хорхе Луис Борхес)

Прочитах ово и замислих се, врло дубоко, врло озбиљно. Ако је то заиста рекао Брохес, онда је или подилазио некоме/нечему или је једноставно одлепио...

Поносити се књигама које је прочитао?

Због чега?

На пример, прочитао је толико и толико књига, па ушао у Гинисову књигу рекорда. И сад се поноси тиме. Оправдано. Разумљиво.

Или, на пример, прочитао КАПИТАЛ, као да је роман, а није морао, па се поноси тиме, јер није једноставно учинити то. Разумео и запамтио све. Истински. За понос, наравно. Разумљиво.

Или, на пример, прочитао све своје књиге, па се поноси у своје име.  Собом, наравно. Има и рашта. Разумљиво.

Али онај први део његове максиме како протумачити?

НЕКИ, вели. Већ то звучи подцењивачки: неки тамо су нешто написали па се, бива, тиме поносе?

КЊИГАМА се, вели, поносе. Свашта! Он је, Борхес, написао толико и толико књига, па се тиме не поноси! А неки тамо се поносе својим неким тамо књигама!

Напокон, ко сам па ја да анализирам, па још и тумачим то што је велики Борхес изјавио?

Ја се, углавном, поносим књигама које сам написао. Моје су. Свидело се то Борхесу или не. У осталом, тај Борхес дакако није познавао овог мене, па могу да замислим како се ово његово и не односи на мене.

Не могу да се поносим књигама које сам прочитао. А прочитао сам их ни броја им не знам. Читам од непуне пете године живота, па ко да изброји прочитане књиге. Тиме бих, ето, и могао да се поносим, али не - па то је нормални део мог живота. Уобичајени. Количини књига прочитаних како могу да  се дивим? Могу прочитане књиге да волим. Могу да их читам више пута. Могу и да упамтим то што сам читао и прочитао. Али да се поносим... не умем.

Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољсрво читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.

Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољство читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.

Извините господине Борхес, уколико сте ово заиста смислили, није вам баш нешто...

И то ме је заголицало: зашто се овакве сентенције употребљавају  непроверено. Бива, може се то врло необавезно означити: „то је рекао Борхес!”

И чик да неко томе противуречи!

SVI TI LEPI STANOVI, BRENDOVI, STAROST I JA

 „Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri, pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita.  /.../  Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove.” (Verica RAKOČEVIĆ, modna kreatorka)

   Brojim objavljene knjige: jedna, dve, tri... pedeset... šezdeset... izdanja ne brojim. Slažem se s gospođom kreatorkom:  Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. I parafraziram: svoj, tvrdoglav, uporan, vredan i čestit.

   Gospođa je zaradila stanove, devizne račune i ko zna šta još. A ja sam živeo u tuđim stanovima, iznajmljenim, sastavljajući kraj s krajem svoje nastavničke plate. Moji izdavači nikada nisu bili pošteni, a pogotovu kad se Juga srušila. Gradili su privatni hotel na crnogorskom primorju, trpali pare na svoje račune i živeli od prodaje MOJIH knjiga u NJIHOVIM rukama. Da li su moja deca mogla da se ponose? I čime? Zar HAJDUK nije bio nekakva vrsta brenda?

   Nemam, dakle, da žalim za nekakvim lepim stanovima sa kojima bi deca moja mogla da se ponose, a kojih nikada nije bilo, niti za nečim što je otišlo u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove, jer je sve što sam mogao da zaradim neprekidno odlazilo u tuđe ruke velemajstora akvizicije, mada, koliko se sećam, nisu oblačili Armani...

   Reče jednom prilikom Raša Popov, predstavljajući me deci učesnicima Radosti Evrope:

   - Evo ovaj ovde, Gradimir, da je u Americi imao bi svoje sopstveno ostrvo. A vidite ga ovde? Iznošene patike, izanđale farmerke...

   Jedva ga prekidoh:

   - Nemoj Rašo više da me hvališ, molim te!

   Živimo u Brestoviku, gročanskom selu, bliže Smederevu no matičnom Beogradu. Kupili smo kuću od nasledstva ženinog i mog. Uglavnom od njenog, jer je moj otac bio učitelj.

   To nam je sve: voda iz bunara, septička jama, a sada nam, ovi dobri ljudi na vlasti, dovode plin. Cevima. Još nisu počeli da grade komore za nas.

   Nisam nikako mogao da budem UVLAKAČ. Urednici i izdavači su me uvlačili u svoje mreže zato što sam DOBRA ROBA. Vodali su me, prikazivali, kreveljio sam se i dodovoravao klincima, mamama, babama i dedama, prosvetarima, direktorima, bibliotekarkama, kulturnim radnicima, novinarima, televizijama nekakvim duhovitostima, mudrostima, doskočicama i sličnim majstorijama.

   A još su me i brisali iz UKS! Prvo su objavili da sam umro, onda su zaključili da nisam plaćao članarinu, pa me - brisali. Uzgred: primljen sam 1973. godine...

   Sada živimo od penzijice moje kobajagi, a uglavnom od prvog poštenog izdavača u mom životu LAGUNE. Isplaćuje redovno procenat od prodaje mojih knjiga. Pod stare dane, eto, bar sam to doživeo.

   Sve ostalo - VAMA NA ČAST.

ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ

ПРИЧА БР. 1

- На летовање идем у Грчку - рекла је Јелена.

- А ја идем у Турску - рекао је Урош.

- Ја идем код деде у Недобник  - рекао је Гале. - Моји мама и тата немају пара.

Истините приче су најчешће тужне.

ПРИЧА БР. 2

- Мој тата има Ситроена це четири - рекао је Урош.

- Мој тата има Пежоа седамсто шест, а мама вози Фијата пунто - рекла је Јелена.

- А моји мама и тата имају мене, мог брата и моју сестру - рекао је Гале.

Истините приче могу да буду и поучне.

ПРИЧА БР. 3

Истините приче могу да буду и овакве:

- Мене тата узима два пута месечно - рекао је Урош.

- Мене тата узима сваке недеље - рекла је Јелена.

Гале није рекао ништа. Његови мама и тата нису разведени.

ПРИЧА БР. 4

Ову истиниту причу сви већ знају:

- Ја волим Ајфон седам  - рекао је Урош.

- Ја више волим Самсунг Галакси - рекла је Јелена.

- А ја волим Мају - рекао је Гале.

ПРИЧА БР. 5

После писменог из математике...

- Преписао сам други и трећи задатак од Гаге - рекао је Урош.

- А ја сам успела да препишем само трећи - рекла је Јелена.

Гале није рекао ништа. Он је Гаги дотурио сва три задатка.

ПРИЧА БР. 6

Истинита прича може да буде и поучна - али не мора...

Наставница је поделила свеске, а Гага се одмах јавила:  

- Зашто јединица? Па све ми је тачно!

- Питај Гаврила, Драгана - рекла је наставница и погледала Галета.

А Гале је поцрвенео.

Добио је чисту петицу, али је наставница испод дописала:

Помози Драгани да научи математику. Немој да преписује од тебе.

ПРИЧА БР. 7

Бане је рекао:

- Гале се напалио на Мају!

- Наложио се тек тако! - додао је Игор.

- Нисам се ни напалио нити наложио - одговорио је Гале. - Ја волим Мају.

Истина непобитна!

ПРИЧА БР. 8

Истините приче могу да буду глупаве.

- Мајо, зашто волиш Галета? - питао Игор.

- Зато!

- У, ал’ ти је одговор!

- Какво питање, такав одговор  - насмејала се Маја.

ПРИЧА БР. 9

Гале је од малих ногу имао косу до рамена. Јуче поподне, у бусу, док смо се гужвали, онако, као обично, преко Галета се за шипку прихватио један маторац, ћелав, с црним рејбанкама на носу.  

- Овај... не љути се - рекао је - а шта си ти, бата или сека?

- А шта сте ви, чика или тета? - изнервирао се Гале.

- Ја сам слеп - одговорио је маторац. - А ми слепци, знаш, не видимо...

Истините приче могу и да заболе.

ПРИЧА БР. 10

Питала Маја Галета: 

- Шта то радиш?

- Вежбам.

- Шта вежбаш?

- Ћутање. 

DA SE NE RAZLIKUJEM

   U trećem razredu naučio je da postoji velika razlika između njega i njih, ostale dece.

   Krajem proleća, kao uvod u pripreme za leto, dobio je od oca plastične sandale, kobalt-plave, kakve niko u selu nije imao. Naravno, obuo ih je za školu, pa su mu, naravno, budući da su mu stopala bila preosetljiva, što ga je mučilo od detinjstva do dana današnjeg, posle nepunih pola sata, napravile ogromne, bolne, prebolne žuljeve na obe pete i na oba mala prsta. Više mu nije značilo ništa to što su mu svi zavideli na sandalama. Da je smeo, izuo bi se, ali nije - njegova učiteljica nije dozvoljavala da đaci dolaze bosi u školu. Ipak, Petrove muke nisu promakle Jezdimiru, njegovom paru iz klupe, onom koji je imao ožiljak na uhu, da ga zauvek podseća na prvi dan u školi. Isti promućurni dođoščić je predložio Petru da zamene obuću: on će, da bi druga spasao muka i bola, da mu da svoje opanke, gumenjake „piroćance”, a sam će da se žrtvuje i da obuje te neudobne sandale.

  Petar je oduvek želeo da ima obuću koja ga neće izdvajati, gumene opanke, kao svi iz njegovog razreda, svi osim njega. On je morao da nosi ili gojzerice, bakandže, potkovane šuniglama, ili gradske, plitke cipele na šniranje, ili okeržute kožne sandale. Ovo je, dakle, bila prava prilika da ispuni svoju davnašnju želju. Učinio je to i bio srećan, zadovoljan lakoćom i slobodom hodanja u ovoj sanjanoj obući, sve do povratka kući. Još nije ni čestito ušao, a baba ga je, uočivši tragičnu promenu obuće na njegovim nogama, dočekala pitanjem:

   - Otkuda to tebi, Petre, zlato moje?

   Objasnio je.

   Posle je zaćutao i ćutao usput, dok ga je baba vodila u gornji kraj, ćutao dok je baba objašnjavala i objasnila Jezdimirovoj majci zašto su došli u Kristijanovu kuću, ne propustivši da tu kuću nazove po prethodnom vlasniku, Švabi Kristijanu, ćutao dok su se prezuvali u obuću koja im je pripadala, pa progovorio tek kada su se vratili i kad ga je baba pitala zašto je to učinio:

   - Da se ne razlikujem više.

   Baba mu je, šturo, bez mnogo reči, objasnila:

   - I treba da se razlikuješ. Ti si dete iz trgovačke familije, a oni nisu čak ni pošteni paori.

MAJICA U MARTU

   Jednom ja tako bio prvi put bolestan od upale pluća. Bio je mart mesec i moja baba je kazala da je došla baba Marta, i da će sad proleće. Čudno neko proleće: svugde je bilo snega i snega, toliko, da smo kopali tunele kroz nabacani sneg. I kućicu smo udubili u gomili snega na uglu naše ulice. Eto, tako je bilo to proleće, koje će sad.

   Nisam se ja razboleo dok smo se igrali u snegu. Bio sam obučen baš kako treba: i čizme, i rukavice, i skijaška kapa, i skafander. Mogao sam da se valjam do mile volje i da mi ne bude ništa. Razboleo sam se kad se sneg otopio, pa je onda, preko noći bio mraz i sve se smrzlo.

   - Zagudila baba Marta! - šuškala je zabrinuto moja baba.

   Dva dana je tako gudila baba Marta. I bilo je baš, baš hladno. Izađeš na ulicu - odmah ti se smrzne nos. Štipa mraz za obraze. Imaš i rukavice i čizme i ne vredi: smrznu se prsti i na rukama i na nogama, pa posle peku i bole, kad uđeš unutra. Eto, toliko je hladno bilo.

   I baš tada sam dobio od mog teče majicu na poklon. I to ne bilo kakvu. Mnogo sam voleo mog teču, zato što je moj teča dobro znao šta ja volim. Kad bi mi kupovao poklon, uvek je pogodio pravu stvar. I uvek bi me mnogo, mnogo obradovao.

   A moja se mama uvek pitala kako se ja to uvek mnogo, mnogo radujem tečinim poklonima, a malo, malo ili nimalo njenim. I moj teča je onda kazao:

   - Ja kupim ono što on voli, a ne ono što bih ja voleo da on voli!

   I kako onda da ne volim takvog teču!?

   E, taj moj teča mi je kupio majicu na kojoj je bilo jedno veeeliko, crveno srce, a okolo je pisalo: „JANA mi je kupila ovu majicu zato što me voli”

   Tu majicu sam gledao danima i danima, kad smo letos bili na moru, a teča je isto bio s nama. Gledao sam i mnogo želeo da i ja imam takvu majicu. Naročito zbog toga što je tu majicu nosila jedna Jana. I naročito zbog toga što smo se Jana i ja uvek zajedno kupali, i tuširali, i pili đus i kad nismo bili žedni, čak smo i igrali fudbal, jer je ta Jana mnogo dobro igrala fudbal, iako je bila devojčica.

   I ta Jana je meni poklonila tu njenu majicu, za uspomenu, popodne, jer je uveče u deset trebalo da ode s mora. Obukao sam majicu odmah, a već u osam, kad sam došao na večeru u hotel, njen tata mi je majicu skinuo. I još je Jana dobila onoooliku grdnju, jer sam se ja otimao i objašnjavao kako je to poklon za uspomenu, i nisam dao da mi tek tako skine majicu. A njen tata je vikao i vikao:

   - Sram te bilo! Kako smeš da daješ svoje stvari! Ja sam ti to kupio, ja sam tvoj roditelj i mene moraš da pitaš za dozvolu! Ja te još uvek izdržavam. Kad budeš sama sebe izdržavala, onda možeš da poklanjaš stvari kome hoćeš i kako hoćeš!

   Jana je mnogo plakala, a mene je bio blam. I to veliki blam. I ja sam plakao, ali posle, u mraku, baš da ne vidi taj njen roditelj!

   E, takvu majicu mi je kupio moj teča. I šta sam drugo mogao da učinim - obukao sam majicu i istrčao na ulicu, da me svi vide, a naročito ušati Cane, koji mi nije verovao da takva majica postoji. A ni da je postojala ta Jana, na moru.

   Otrčao sam na ulicu i svi su, baš svi videli moju novu majicu. I bio sam srećan, i ponosan, i najglavniji u mojoj ulici. I, posle, najbolesniji.

   A to nije  ni bilo važno, jer sam bio i dalje srećan, mada sam dobijao po dve injekcije na dan i morao da ležim dve nedelje, pa mi je dolazila u posetu Maja iz susedstva i bilo mi je baš lepo, i posle sam onu majicu njoj poklonio...

   ...ali, ne bih o tome, dok teči ne kažem.

A ONAJ KEC?

(Ovom slikom podsetila me je Ljiljana Andrić na istinit događaj...)

Radio sam dvadeset i pet godina u osnovnoj školi. Mnogo se toga događalo, ponešto sam beležio, objavljivao udenuto u roman ili priču, ali ovo još nisam.

Vraćao sam se s posla preko Dušanovačkog, tek izgrađenog mosta. Vozio sam tada crvenog "Fiću". Uredno sam sačekao zeleno svetlo na raskršću, uredno prošao i, tek što sam prošao pešački prelaz - zaustavi me milicajac (tada još od njih nisu postali policajci). Stanem. Otvorim prozor.

- Dokumenta, druže!- salutira, smrknut, kao da sam nešto teško zabrljao.

Dam mu dozvolu, saobraćajnu i ličnu kartu.

- Šta sam učinio? - pitam.

- Izađite iz vozila, molim.

Izađem.

- Izvolite - vraća mi dokumenta. - I vi još pitate šta ste učinili? Još pitate!?!

- Pitam šta sam pogrešno učinio! - počinjem da se nerviram. - Imam pravo da znam zašto ste me zaustavili!

- A kec na polugodištu?

- Molim?

- Dali ste mi keca, a bio sam vam najbolji u saobraćajnoj sekciji!

- Mooooolim?

- Niste me poznali, je l' da! Rebnuli ste mi keca, da me naučite pameti. Tako ste mi rekli. Eto, naučio sam se pameti!

- Pa, ko si ti?

- Vladimir Mihajlović, nastavniče. Najbolji na opštini na takmičenju "Šta znaš o saobraćaju". Čekao sam i dočekao! Sad znate kako mi je bilo onda...

Odahnuh! Još se i nasmejah:

- E, moj Vladice! Pola života si me koštao! Da te nisam uvukao u sekciju, znaš li šta bi od tebe bilo u naselju Braća Jerković?

- Sad znam, nastavniče!

Zagrlio me je.

I to mi bio prvi i jedini milicijski zagrljaj. Obično su me drugačije "milovali"...