SVI TI LEPI STANOVI, BRENDOVI, STAROST I JA

 „Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri, pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita.  /.../  Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove.” (Verica RAKOČEVIĆ, modna kreatorka)

   Brojim objavljene knjige: jedna, dve, tri... pedeset... šezdeset... izdanja ne brojim. Slažem se s gospođom kreatorkom:  Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. I parafraziram: svoj, tvrdoglav, uporan, vredan i čestit.

   Gospođa je zaradila stanove, devizne račune i ko zna šta još. A ja sam živeo u tuđim stanovima, iznajmljenim, sastavljajući kraj s krajem svoje nastavničke plate. Moji izdavači nikada nisu bili pošteni, a pogotovu kad se Juga srušila. Gradili su privatni hotel na crnogorskom primorju, trpali pare na svoje račune i živeli od prodaje MOJIH knjiga u NJIHOVIM rukama. Da li su moja deca mogla da se ponose? I čime? Zar HAJDUK nije bio nekakva vrsta brenda?

   Nemam, dakle, da žalim za nekakvim lepim stanovima sa kojima bi deca moja mogla da se ponose, a kojih nikada nije bilo, niti za nečim što je otišlo u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove, jer je sve što sam mogao da zaradim neprekidno odlazilo u tuđe ruke velemajstora akvizicije, mada, koliko se sećam, nisu oblačili Armani...

   Reče jednom prilikom Raša Popov, predstavljajući me deci učesnicima Radosti Evrope:

   - Evo ovaj ovde, Gradimir, da je u Americi imao bi svoje sopstveno ostrvo. A vidite ga ovde? Iznošene patike, izanđale farmerke...

   Jedva ga prekidoh:

   - Nemoj Rašo više da me hvališ, molim te!

   Živimo u Brestoviku, gročanskom selu, bliže Smederevu no matičnom Beogradu. Kupili smo kuću od nasledstva ženinog i mog. Uglavnom od njenog, jer je moj otac bio učitelj.

   To nam je sve: voda iz bunara, septička jama, a sada nam, ovi dobri ljudi na vlasti, dovode plin. Cevima. Još nisu počeli da grade komore za nas.

   Nisam nikako mogao da budem UVLAKAČ. Urednici i izdavači su me uvlačili u svoje mreže zato što sam DOBRA ROBA. Vodali su me, prikazivali, kreveljio sam se i dodovoravao klincima, mamama, babama i dedama, prosvetarima, direktorima, bibliotekarkama, kulturnim radnicima, novinarima, televizijama nekakvim duhovitostima, mudrostima, doskočicama i sličnim majstorijama.

   A još su me i brisali iz UKS! Prvo su objavili da sam umro, onda su zaključili da nisam plaćao članarinu, pa me - brisali. Uzgred: primljen sam 1973. godine...

   Sada živimo od penzijice moje kobajagi, a uglavnom od prvog poštenog izdavača u mom životu LAGUNE. Isplaćuje redovno procenat od prodaje mojih knjiga. Pod stare dane, eto, bar sam to doživeo.

   Sve ostalo - VAMA NA ČAST.