„Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri,
pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u
Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali.
Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita. /.../ Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u
kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam
zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima
su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena
za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio
u Armani odela, vile i džipove.” (Verica RAKOČEVIĆ, modna kreatorka)
Brojim objavljene
knjige: jedna, dve, tri... pedeset... šezdeset... izdanja ne brojim. Slažem se
s gospođom kreatorkom: Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji)
bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. I
parafraziram: svoj, tvrdoglav, uporan,
vredan i čestit.
Gospođa je zaradila
stanove, devizne račune i ko zna šta još. A ja sam živeo u tuđim stanovima,
iznajmljenim, sastavljajući kraj s krajem svoje nastavničke plate. Moji
izdavači nikada nisu bili pošteni, a pogotovu kad se Juga srušila. Gradili su
privatni hotel na crnogorskom primorju, trpali pare na svoje račune i živeli od
prodaje MOJIH knjiga u NJIHOVIM rukama. Da li su moja deca mogla da se ponose?
I čime? Zar HAJDUK nije bio nekakva vrsta brenda?
Nemam, dakle, da
žalim za nekakvim lepim stanovima sa kojima bi deca moja mogla da se ponose, a
kojih nikada nije bilo, niti za nečim što je otišlo u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile
i džipove, jer je sve što sam mogao da zaradim neprekidno odlazilo u tuđe
ruke velemajstora akvizicije, mada, koliko se sećam, nisu oblačili Armani...
Reče jednom prilikom
Raša Popov, predstavljajući me deci učesnicima Radosti Evrope:
- Evo ovaj ovde,
Gradimir, da je u Americi imao bi svoje sopstveno ostrvo. A vidite ga ovde?
Iznošene patike, izanđale farmerke...
Jedva ga prekidoh:
- Nemoj Rašo više da
me hvališ, molim te!
Živimo u Brestoviku,
gročanskom selu, bliže Smederevu no matičnom Beogradu. Kupili smo kuću od
nasledstva ženinog i mog. Uglavnom od njenog, jer je moj otac bio učitelj.
To nam je sve: voda
iz bunara, septička jama, a sada nam, ovi dobri ljudi na vlasti, dovode plin.
Cevima. Još nisu počeli da grade komore za nas.
Nisam nikako mogao da
budem UVLAKAČ. Urednici i izdavači su me uvlačili u svoje mreže zato što sam
DOBRA ROBA. Vodali su me, prikazivali, kreveljio sam se i dodovoravao klincima,
mamama, babama i dedama, prosvetarima, direktorima, bibliotekarkama, kulturnim
radnicima, novinarima, televizijama nekakvim duhovitostima, mudrostima,
doskočicama i sličnim majstorijama.
A još su me i brisali
iz UKS! Prvo su objavili da sam umro, onda su zaključili da nisam plaćao
članarinu, pa me - brisali. Uzgred: primljen sam 1973. godine...
Sada živimo od
penzijice moje kobajagi, a uglavnom od prvog poštenog izdavača u mom životu LAGUNE.
Isplaćuje redovno procenat od prodaje mojih knjiga. Pod stare dane, eto, bar
sam to doživeo.
Sve ostalo - VAMA NA
ČAST.
Ljiljana Klapka Gos Gradimir koja starost uživajte u životu.
ОдговориИзбришиПесма о Гради
ИзбришиЈа добро знам шта вас све мучи,
док читате романе хајдука Граде:
Како се учи да се хајдучи
и шта заиста хајдуци раде?
Пит'о бих децу да л' добро виде
једнога чику који носи браду?
Нек' кажу ко је, нек' се не стиде,
тај чика личи на њиховог Граду.
А ко је Града? Витез од пера,
који децу ставља на слатке муке
и свима кличе: Алал вам вера
што сте стигли међу хајдуке!
И док се Града по глави чешка,
стижу му заиста питања тешка:
Какав је новом роману крај?
Да ли је школа пак'о ил' рај?
Читалац његов смешка се, смешка,
то је, каже, Градина грешка,
што сваки хајдук, кад стигне мај,
постаје опасни, љутити змај!
Чика Пеца