A ONAJ KEC?

(Ovom slikom podsetila me je Ljiljana Andrić na istinit događaj...)

Radio sam dvadeset i pet godina u osnovnoj školi. Mnogo se toga događalo, ponešto sam beležio, objavljivao udenuto u roman ili priču, ali ovo još nisam.

Vraćao sam se s posla preko Dušanovačkog, tek izgrađenog mosta. Vozio sam tada crvenog "Fiću". Uredno sam sačekao zeleno svetlo na raskršću, uredno prošao i, tek što sam prošao pešački prelaz - zaustavi me milicajac (tada još od njih nisu postali policajci). Stanem. Otvorim prozor.

- Dokumenta, druže!- salutira, smrknut, kao da sam nešto teško zabrljao.

Dam mu dozvolu, saobraćajnu i ličnu kartu.

- Šta sam učinio? - pitam.

- Izađite iz vozila, molim.

Izađem.

- Izvolite - vraća mi dokumenta. - I vi još pitate šta ste učinili? Još pitate!?!

- Pitam šta sam pogrešno učinio! - počinjem da se nerviram. - Imam pravo da znam zašto ste me zaustavili!

- A kec na polugodištu?

- Molim?

- Dali ste mi keca, a bio sam vam najbolji u saobraćajnoj sekciji!

- Mooooolim?

- Niste me poznali, je l' da! Rebnuli ste mi keca, da me naučite pameti. Tako ste mi rekli. Eto, naučio sam se pameti!

- Pa, ko si ti?

- Vladimir Mihajlović, nastavniče. Najbolji na opštini na takmičenju "Šta znaš o saobraćaju". Čekao sam i dočekao! Sad znate kako mi je bilo onda...

Odahnuh! Još se i nasmejah:

- E, moj Vladice! Pola života si me koštao! Da te nisam uvukao u sekciju, znaš li šta bi od tebe bilo u naselju Braća Jerković?

- Sad znam, nastavniče!

Zagrlio me je.

I to mi bio prvi i jedini milicijski zagrljaj. Obično su me drugačije "milovali"...