MAJICA U MARTU

   Jednom ja tako bio prvi put bolestan od upale pluća. Bio je mart mesec i moja baba je kazala da je došla baba Marta, i da će sad proleće. Čudno neko proleće: svugde je bilo snega i snega, toliko, da smo kopali tunele kroz nabacani sneg. I kućicu smo udubili u gomili snega na uglu naše ulice. Eto, tako je bilo to proleće, koje će sad.

   Nisam se ja razboleo dok smo se igrali u snegu. Bio sam obučen baš kako treba: i čizme, i rukavice, i skijaška kapa, i skafander. Mogao sam da se valjam do mile volje i da mi ne bude ništa. Razboleo sam se kad se sneg otopio, pa je onda, preko noći bio mraz i sve se smrzlo.

   - Zagudila baba Marta! - šuškala je zabrinuto moja baba.

   Dva dana je tako gudila baba Marta. I bilo je baš, baš hladno. Izađeš na ulicu - odmah ti se smrzne nos. Štipa mraz za obraze. Imaš i rukavice i čizme i ne vredi: smrznu se prsti i na rukama i na nogama, pa posle peku i bole, kad uđeš unutra. Eto, toliko je hladno bilo.

   I baš tada sam dobio od mog teče majicu na poklon. I to ne bilo kakvu. Mnogo sam voleo mog teču, zato što je moj teča dobro znao šta ja volim. Kad bi mi kupovao poklon, uvek je pogodio pravu stvar. I uvek bi me mnogo, mnogo obradovao.

   A moja se mama uvek pitala kako se ja to uvek mnogo, mnogo radujem tečinim poklonima, a malo, malo ili nimalo njenim. I moj teča je onda kazao:

   - Ja kupim ono što on voli, a ne ono što bih ja voleo da on voli!

   I kako onda da ne volim takvog teču!?

   E, taj moj teča mi je kupio majicu na kojoj je bilo jedno veeeliko, crveno srce, a okolo je pisalo: „JANA mi je kupila ovu majicu zato što me voli”

   Tu majicu sam gledao danima i danima, kad smo letos bili na moru, a teča je isto bio s nama. Gledao sam i mnogo želeo da i ja imam takvu majicu. Naročito zbog toga što je tu majicu nosila jedna Jana. I naročito zbog toga što smo se Jana i ja uvek zajedno kupali, i tuširali, i pili đus i kad nismo bili žedni, čak smo i igrali fudbal, jer je ta Jana mnogo dobro igrala fudbal, iako je bila devojčica.

   I ta Jana je meni poklonila tu njenu majicu, za uspomenu, popodne, jer je uveče u deset trebalo da ode s mora. Obukao sam majicu odmah, a već u osam, kad sam došao na večeru u hotel, njen tata mi je majicu skinuo. I još je Jana dobila onoooliku grdnju, jer sam se ja otimao i objašnjavao kako je to poklon za uspomenu, i nisam dao da mi tek tako skine majicu. A njen tata je vikao i vikao:

   - Sram te bilo! Kako smeš da daješ svoje stvari! Ja sam ti to kupio, ja sam tvoj roditelj i mene moraš da pitaš za dozvolu! Ja te još uvek izdržavam. Kad budeš sama sebe izdržavala, onda možeš da poklanjaš stvari kome hoćeš i kako hoćeš!

   Jana je mnogo plakala, a mene je bio blam. I to veliki blam. I ja sam plakao, ali posle, u mraku, baš da ne vidi taj njen roditelj!

   E, takvu majicu mi je kupio moj teča. I šta sam drugo mogao da učinim - obukao sam majicu i istrčao na ulicu, da me svi vide, a naročito ušati Cane, koji mi nije verovao da takva majica postoji. A ni da je postojala ta Jana, na moru.

   Otrčao sam na ulicu i svi su, baš svi videli moju novu majicu. I bio sam srećan, i ponosan, i najglavniji u mojoj ulici. I, posle, najbolesniji.

   A to nije  ni bilo važno, jer sam bio i dalje srećan, mada sam dobijao po dve injekcije na dan i morao da ležim dve nedelje, pa mi je dolazila u posetu Maja iz susedstva i bilo mi je baš lepo, i posle sam onu majicu njoj poklonio...

   ...ali, ne bih o tome, dok teči ne kažem.