POKLON

 - Ho-ho, deco, jeste li bili dobri? - pitao je Deda Mraz, ~im je stao ispred jelke. Svi su uglas povikali:

 - Jeeeeeeeeesmo!

 A ja sam prvo pogledala tatu. Tata se osmehnuo i klimnuo glavom. Onda sam pogledala mamu. Mama se nije osmehnula, ali je klimnula  glavom. E, onda sam i ja viknula:

 - Da! Da! Da!

 I svi su se nasmejali,  ~ak i Deda Mraz.

 - Ti devoj~ice - prstom me je pozvao. - Hajde, do|i kod mene.

 [ta sam mogla? Provukla sam se izme|u stolica u prvom redu i stala ispred Deda Mraza. Pomilovao me je po kosi, {to nisam volela, pa me {tipnuo za obraz, {to jo{ vi{e nisam volela.

 - Ti si triput dobra - rekao je. -  A kad je neko triput dobar, taj je zaslu`io da prvi dobije poklon-paketi}. Kako se ti zove{?

 - A da li si ti pravi Deda Mraz? - pitala sam ga.

 - Naravno! Za{to me to pita{?

 - Zato {to je pro{li Deda Mraz bio kobajagi. Imao je bradu i brkove od vate.

 - Aha! E, probaj. Povuci me za bradu.

 Nagao se i ja sam ga izistinski povukla za bradu. Brada je bila prava, a i Deda Mraz.

 - A kako ne zna{ kako se ja zovem kad si pravi? - pitala sam.

 - Tako. Ja sam star i zaboravan. Zato imam spisak va{ih imena. Ti mi ka`e{ kako se zove{, ja prona|em tvoje ime i dam ti li~no tvoj poklon-paketi}. 

 Izvadio je iz xepa list hartije. Kazala sam mu kako se zovem, prona{ao me je u spisku, malo preturao po xaku, pa izvadio paketi} za mene i dao mi ga. 

 - Hvala, Deda Mraze - zahvalila sam se fino i kulturno, jer sam se setila da mi je mama kazala da budem fina i kulturna.

 Vratila sam se na mesto izme|u mame i tate, a Deda Mraz je onda ~itao imena sa spiska i sva su deca dobila svoje poklon-paketi}e. Posle je Deda Mraz oti{ao, a nama su dali soki}e i kola~i}e, i pu{tali nam muziku da pevamo i igramo.  

 - A gde je Deda Mraz? - pitala sam tatu.

 - Verovatno je oti{ao daqe, da podeli poklon-paketi}e i drugoj deci.

 Malo sam mislila, mislila, pa sam pitala:

 - A je l’ ima samo jedan Deda Mraz?

 Tata se nasmejao:

 - Samo jedan!

 - Au! Pa kako samo jedan Deda Mraz uspe da svakom detetu da poklon-paketi}?!

 Tata se malo kao zbunio, malo kao po~e{kao iza uveta, pa po{teno priznao:

 -E, to ne znam!

 - Pa, dobro - ute{ila sam ga. - Ne mora{ ti ba{ sve da zna{.

 Onda sam opet mislila, mislila i pitala:

 - Tata, a da li i Deda Mraz dobije poklon-paketi}?

 I tata je onda mislio, mislio, pa mi je odgovorio:

 - Mislim da ne. Deda Mraz je odrastao ~ovek, a odrasli ne dobijaju poklon-paketi}e.

 A ja sam smislila kako bi bilo ba{ lepo kad bi neko Deda Mrazu dao poklon-paketi}! I smislila sam da... i taman sam smislila da, kad sam videla Deda Mraza kako izlazi u hol.

 - Tata, idem malo u hol - javila sam se, jer mi je tata rekao da moram uvek da mu se javim gde sam.

 U holu sam videla Deda Mraza. Sedeo je na foteqi, u uglu. Sam. Pri{la sam i kazala:

 - Deda Mraze, da te pitam jedno pitawe?

 - Pitaj.

 - Da li su i tebi nekada dali poklon-paketi}?

 Deda Mraz me je pogledao onako, preko nao~ara:

 - Ti si ona triput dobra devoj~ica?

 - Aha!

 - E, mogao sam da pretpostavim da si koliko dobra, toliko i radoznala. Ba{ tako izgleda{. Da ti odgovorim: Deda Mraz deli poklone i wemu niko ne daje poklon.

 - Au! Pa ti si onda jedan tu`an i nesre}an Deda Mraz!

 Deda Mraz se nasmejao, ali to nije bio ba{ neki pravi smeh, nego vi{e kao na silu. Pru`io je ruku da me pomiluje po kosi i nije me pomilovao. Spustio je ruku u krilo:

 - Ti sigurno ne voli{ da te miluju po kosi...

 - Aha. I ne volim da me {tipkaju za obraz.

 - Aha - odgovorio je Deda Mraz. - Razumem. Ni ja nisam voleo to kad sam bio mali.

 Malo je }utao. ]utala sam malo i ja.

 - Izvini {to sam te {tipnuo kad sam ti dao paketi} - rekao je posle, kad vi{e nismo }utali. - Zna{, ja to onako, iz navike.

 - Nema veze, Deda Mraze. I ja sam navikla da mi to rade.

 Opet smo malo }utali. Onda sam odlu~ila, pa {ta bude:

 - Deda Mraze, tebi niko ne}e da pokloni paketi}. Uzmi, molim te, ovaj moj. Ja sam dobila ve} jedan u maminoj firmi, i jedan jo{ od babe i dede. I jo{ }e jedan ujka da mi donese.  

 Pogledao me je, pogledao, pa oborio glavu, pa podigao glavu, pa me opet pogledao:

 - Ne mogu. To je samo tvoj paketi} i nije u redu da mi ga da{.

 Onda sam i ja oborila glavu. I bilo mi je ba{ `alosno.

 - Deda Mraze! - setila sam se. - Da}u ti poklon koji moj tata najvi{e voli da dobije od mene.

 Propela sam se na prste i poqubila Deda Mraza u obraz, iznad brade, izme|u nosa i nao~ara.

 - Majo! - ~ula sam tatin glas. - Gde si?

 - Tata me zove - rekla sam Deda Mrazu. - Moram da idem.

 A Deda Mraz je skinuo nao~are i prstima protrqao o~i:

 - Pa, idi. I hvala za najlep{i poklon u mom `ivotu. 

МОЈ КАЛЕНДАР

JANUAR

Mama je rekla baki: „Najdu`i mesec”...

i jo{ ne{to, tiho, da deca ne ~uju.

Seki je dala }ebe, da se umota.

Jutros su nam isekli struju.

Baka je upalila kandilo pod ikonom,

da bi nas Sveti Jovan zgrejao.

Mama je kazala da je to sme{no,

ali se niko nije smejao.

Ja ne znam da li je januar najdu`i,

znam samo da je mnogo hladan.

I znam da }u i sutra, kao i danas,

da budem smrznut i gladan.

FEBRUAR

Sneg do kolena u parki}u,

kroz prozor sasvim dobro vidim.

Ne mogu napoqe, ni u {kolu ne mogu,

jer se istinski stidim.

Zovu me drugovi iz razreda

da iza|em, makar pred ku}u.

Pravim se bolestan, ne smem da priznam

da nemam za sneg zimsku obu}u.

Porasla mi noga, male mi ~izme,

seka ih nosi, za wu - divota.

Mama mi ka`e da obujem wene,

a mene je istinski sramota.

MART

Seka je bolesna. Sti`e prole}e.

Mart je moj mesec iz kalendara.

„Bo`e, uzmi me” - {apu}e baka.

A mama moli: „Bo`e, daj para”

Sutra je prvi dan prole}a.

Mama po sobi nervozno {parta:

„Ovaj sneg nikako da se otopi,

zagudila Baba Marta!”

Ro|en sam u martu, na dan prole}a...

{ta li me za poklon ~eka?

Ne mora ni{ta! Nek pro|e zima,

nek bude toplo, da ozdravi seka.

APRIL

Kako je lepo kad sunce sija

i mogu da tr~im po parku bos.

Ortak mi ka`e: „Odvezala ti se pertla...

aprilili!” Nije mu {tos!

„Umrla ti baba” - ka`e mi kom{ija.

Prvi je april... ba{ mu je {ala!

Ne razumem kako mator ~ovek

mo`e da bude takva budala!?

Uletim u stan. Mama pla~e.

I seka pla~e... zar nije {ala?

„Umrla u podne” - grli me mama.

„Spasla se, Bogu hvala...”

MAJ

Jutros opet nisam i{ao u {kolu.

Izgovor super: padala ki{a.

A popodne - prava katastrofa:

do{li kod mame razredni i di{a.

]utao sam dok su pri~ali s mamom,

a {ta sam drugo mogao da radim?!

Maj mesec, prole}e, sad }e leto,

na zimu ne mogu da se vadim.

Onda me je razredni zagrlio,

a di{a me je pomilovao po kosi.

Rekao je: „Bi}e{ ti dobar, jelda?

Majka }e s tobom da se ponosi.”

Posle mi je mama pokazala koverat:

„Skupila deca, pomo} da nam pru`e...”

Pamti}u ovaj dan u maju

dok sam `iv, a mo`da i du`e.

JUNI

Upr`ilo sunce, prava milina,

ka`u, najmawe trideset u hladu.

Za `ivot super. [to volim leto!

zadwi dan {kole - pravac na Adu.

E, kad bi svaki mesec bio ko juni...

U {koli sam re{io problem glavni:

Progledali mi kroz prste nastavnici,

samo sam pao na popravni.

JULI

Toplo odgore, toplo odole,

najlep{i mesec od svih meseci.

Sedim na {qunku, pquckam u vodu

i br~kam noge u mlakoj reci.

Ja bos, okolo svi drugi bosi,

kud god pogledam - svi se izuli.

Ovde sam istinski jednak sa svima.

[to nije cela godina - juli...

AVGUST

„Popravni ti je za koji dan,

u~i{ li, sine?” mama me gawa.

Ja la`em: „U~im”... a ko da u~i?

Avgust je mesec da se sawa!

„Ne brini” ka`em „bi}e dobro.

Propusti}e me bez pitawa.”

A ona ka`e: „Ne sawaj, sine.”

Avgust je mesec da se sawa.

Avgust je mesec da ni{ta ne radi{,

avgust je mesec da za skitawa 

i da te niko ni{ta ne pita.

Avgust je mesec da se sawa.

Pitali su me. Mudro sam }utao.

I oborili me, zbog }utawa.

Ma, nema veze... idem na Adu!

Avgust je mesec da se sawa.

SEPTEMBAR

Septembar. U dvori{tu na{e {kole

stotine |aka pred vratima.

Moj stari razred na terenu,

ja usamqen, ponavqa~, sa klincima.

Septembar. Zvono za ulazak zvoni.

Gu`va. Ja stojim sâm do bola.

Ustvari, volim i ja {kolu,

samo {to mene ne voli {kola.

Septembar opet... kad pro|e leto!

Seki je prvi dan u {koli,

pa s mamom `uri, a meni - muka...

ma, neka ide ko {kolu voli!

OKTOBAR

Danas je mama zaplakala:

„Bo`e, bar da je baka `iva...”

Plakala je dugo, }utala jo{ du`e.

A seka pitala: „Jesam ja kriva?”

Kriv sam ja bio. Jutros, u {koli,

nastavnik iz fizike pitao toplotu.

Prozvao mene, a ja sve znao

i dobio prvu peticu u `ivotu.

Oktobar je doneo ki{u i vetar,

pa opet, ko uvek, ~izme sawam.

I kako ne bih stru~wak bio

kad ~itav `ivot  toplotu gawam!

NOVEMBAR

Ve} je novembar do pola stigao

a sunce sija, ko avgust da je.

„Ne vaqa ovo” - brine se mama.

Ja molim Boga: samo nek traje!

Meni ne smeta da svaki mesec

godine cele leto bude.

Mo`da bi jedan kalendar takav

promenio ~ak i qude.

Kako bi samo svet takav bio,

sre}an kao na onoj slici

iz uxbenika za geografiju,

gde crnci  `ive u Africi.

Traje novembar, a kao da je

avgust il juli. A mama sluti:

„Bi}e nam zima surova, te{ka...”

Ne baksuziraj, mama, }uti!

(02. januar 2003.)

ПОДСЕЋАЊЕ III

...Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано. 

Nirvana

[umne no}i ko javori siwi
Tamom grobnom le`e mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustiwi
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna `alost
Ko olovna plo~a
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tu`na malaksalost
Na qubav, `ivot i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem {to pre
I umrem tamo
Zaboravqaju}i sve.

Pa kad me put grobqa ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zapla~u od istinskog bola
Bele breze tu`ne od starosti.

To su zadwi snovi u no}ima {umnim

ko javori siwi
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustiwi
Gnojem kapqu na protekle dane. 

Rade Drainac

ПОДСЕЋАЊЕ II

  ...Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано.

Pesma o Aninom povratku s letovawa

Vratila se sa mora moja cigan~ica pocrnela
pocrnela kao afri~ka kraqica
ba{ me briga {to je tamo na moru jednog
dripca iz Pan~eva qubila
sad je va`no da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena  wena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pri~aj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mla|eg brata je li more protiv rata
voli li more bure sve`eg piva ume li more da pliva
kako qube francuzi cigan~ice moja qubqena moja `eno?

Brana Petrovi}

ПОДСЕЋАЊЕ

Некада смо то знали, али смо заборавили.

(А. А. Милн: ВИНИ ПУ)

 Моје време истиче. Не бих да се понављам, али ме прогони стара истина: како године одмичу, тако се све јасније сећам онога што сам у детињству про(пре)живео, а не умем да се сетим где сам оставио наочари пре пет минута. И управо сам се, присећајући се неких дана од пре пола века, сетио песме ВОЈНИЧКО ПИСМО, Војислава Ј. Илића, млађег, коју сам тада први пут прочитао. Та се песма никада није учила у школи. А учило се којешта друго.

 Не у школи, напротив, ван школе ми смо учили баш онако како су нам пунили главе и наставници, и родитељи, и већина одраслих: учили смо не за оцену, но за живот. Сами смо учили да мислимо сопственом главом. Учили су нас да читамо и пишемо, па смо научили и читали. А понеко је и писао песме.

 Читали смо и књижевне часописе. У њима су млади песници могли да објављују своје „поетске радове”. Тада, у оно време, ми смо,  веровали ви или не, чак и волели поезију. Нико нас није терао да је читамо; сами смо узимали књиге и часописе, листали, читали, понешто преписивали, па и учили напамет.

 Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано. 

САН

Podivqale reke i bujice lude

u mojoj sobi, na svim zidovima,

pogledom lewim po hartiji blude -

ili po snovima, ili po snovima...

Blede senke ruku strasne `ene

s leve strane sveta, gde sam jo{ zanesen,

prodiru u mozak, u po~etak mene -

ili je to jesen, ili je to jesen...

I budim se vreo, oznojana ~ela.

Zbrisane su la`ne sene te{kih krila

i prazna je soba sivoga hotela -

jesen je to bila, jesen je to bila...

(1966.)

 ______________________

Miroslav Anti} mi je, s jeseni 1968. godine, „naredio” da napravim svoju prvu zbirku pesama, pa da mu je donesem. Re~eno - u~iweno. Skupio sam stotinak pesama i odneo Miki.  On je pogledao tu zastra{uju}u gomilu hartije onako, odgore, pa pitao:

 - [ta je ovo, Graco?

 Uzgred, jedini me je on zvao „Graca”.

 Objasnio sam mu da je to moja zbirka pesama. Vratio mi je, ne pogledav{i {ta je unutra:

 - Sedi, mali, no}as i napravi od ovoga istinsku zbirku. Smawi, brate!

 Nije mi bilo pravo, ali - kad Mika tako ka`e...

^itavu no} sam listao, premetao, odvajao i spajao, pa napokon sveo na nekih pedesetak pesama, te{kom mukom se odri~u}i onoga {to je po mom mi{qewu bilo jednako dobro, kao i ono {to sam ostavio. Sutradan sam to odneo Miki.

 Sedeo je u nekada{woj pan~eva~koj kr~mi „Pivara”. Za wegovim stolom je bilo ~itavo dru{tvo pisaca i slikara. Gotovo sam tresnuo pred wega moj rukopis, a on je opet onako, odgore, pogledao i opet pitao:

 - [ta je ovo, Graco?

 - Izabrao sam pesme za kwigu!

 Osmehnuo se, privukao mi stolicu za sto i po~eo da ~ita pesme. ^itao je i odvajao listove na dve strane. I pritom jo{ razgovarao s ostalima. Kad je zavr{io ~itawe i odvajawe, sredio je listove i kazao:

- Ovo ti je kwiga. Ono drugo zaboravi.

Izabrao je samo 33 pesme! Mr{tio sam se, mal~ice gun|ao, ali u sebi: Kako je on to tako! Pa sve su moje pesme dobre!

Ipak, Miki se nisam usudio da prigovorim. Onda mi je kazao:

 - Ispravio sam ti samo jednu pesmu. Ne mo`e{ da rimuje{ opusto{en i jesen.

 Zaista, u pesmi je bio stih „s leve strane sveta gde sam opusto{en”, {to se rimovalo s re~ju „jesen”. On je napisao: „s leve strane sveta, gde sam jo{ zanesen”.  I jo{ mi je kazao:

 - Napisa}u ti recenziju. A kao honorar uzimam ti „levu stranu sveta”. To }e da bude moj naslov.

 Napisao mi je recenziju, ovako: preko naslovne strane rukopisa, crvenom olovkom, ispisao je „Objaviti!" I potpisao.

VAROŠ SA KARTE: PANČEVO

Pančevo. Ulice prašne. Grad subote,

kafe i priča. I dana u neradu.

Prolaze bleda deca. Guši grubo te

savest. U krčmi čovek, ko grad u gradu.

Beskrajni dani ćutnje. Govor za sebe

to je - ništa. Planovi budućnosti.

Gledaš u nebo. I nebo gleda tebe.

I gledate se glupo, i nebo i ti - gosti.

A jesen ne prolazi kad živiš greškom.

Piješ što si pio. Snevaš što si snevo.

Ustaješ. Koračaš ukoso. I smeškom

pozdravljaš ulice prašne. Grad Pančevo.