Radost jo{ uvek nije mogla da ga obuzme.
Obi{ao je jo{ jedanput ~itav blok zgrada,
za svaki slu~aj. Onda je stao ispred ulaza. Po svemu sude}i to bi trebalo da
bude onaj pravi.
Udahnuo je duboko. U trenutku je osetio
bol u `elucu; toliko `eqno je o~ekivao ovo. Potom ga je obuzela radost.
Odla`u}i ulazak, ne iz straha ve} iz
potrebe da ovo ose}awe bar jo{ malo potraje, poku{ao je da izra~una koliko mu
je vremena bilo potrebno da prona|e ovaj ulaz.
I, naravno, nije uspeo.
O toj devoj~ici nije znao gotovo ni{ta.
Bila je najlep{a u ~itavom letovali{tu i mnogi su poku{avali da joj se
pribli`e. I on je poku{avao.
Ako odbije ona tri dana s po~etka
letovawa, u kojima je du{om i telom bio predan moru, plivawu i rowewu i
fudbalu, punih deset dana je smi{qao kako da je osvoji.
Prvi dan je svima bio prepun sasvim
neuobi~ajenim doga|ajima i problemima sme{tawa i izbora dru{tva. Posle
neprospavane no}i u vozu, lude no}i putovawa bez roditeqa - tako ne{to se
doga|a samo jednom u `ivotu i nikada vi{e - u{li su u raj soba sa po osam
le`aja. Devoj~ice su smestili na sprat, izuzev ~etiri sedmogodi{we balavice,
koje su sobu u desnom krilu prizemqa delile s kuvaricama.
Slede}a dva dana je ~itavo letovali{te
bilo obuzeto me|usobnim upoznavawima, procewivawima i odmeravawima. I morem.
Tu negde, pri prvom zajedni~kom
fotografisawu, do kolena u moru, uo~io je wu izme|u ostalih devoj~ica. I prvi
put osetio ono u `elucu.
Dva puta se krvni~ki potukao s ja~ima od
sebe.
Jedne ve~eri su ga previ{e izazivali oni
iz broja dva, bra}a Lakato{, podme}u}i mu nogu naizmenice, svaki put kada bi
pro{ao pored wih. A morao je tuda da prolazi; bio je de`urni za stolom. Posle
ve~ere izabrao je momenat kada je ona bila u blizini i potukao se s obojicom
Lakato{a.
Ve} sutradan, u boriku iznad letovali{ta,
dok je ona sa jo{ nekoliko wenih iz sobe skupqala {i{arke (da glupave li
zabave!) morao je da se upusti u novu tu~u protiv tre}eg Ma|ara u letovali{tu,
slonovskog Ma}a{a. Tukao se iz o~ajawa tako besno, da je Ma}a{u zatvorio oba
oka, a sebi gotovo polomio prst.
Ona ga nije ni pogledala.
Posle je upravnik odr`ao te{ku pridiku
~itavom letovali{tu i pripretio na kraju:
- Jo{ jedan ovakav slu~aj i vinovnike
momentalno vra}am ku}i! Jeste li razumeli?
Negde sredinom letovawa mala pegava mu je
kazala:
- ^ula sam da voli koralne zvezde...
Ronio je za krvavo-crvenim morskim
zvezdama, koje su svi u letovali{tu nazivali koralnim, a koje su na suncu
bledele i postajale sasvim obi~ne, `u}kaste. Ronio je bez maske i peraja,
duboko, toliko da je izrawaju}i, negde sasvim blizu povr{ine izgubio i posledwu
trunku vazduha, pa su ga drugari izvukli poluonesve{}enog. Ni{ta se posebno
nije dogodilo, samo su mu prokrvarili desni. Lekar mu je zabranio i sun~awe i kupawe
u naredna dva dana, {to on, naravno, nije poslu{ao.
I po{to su divne koralne zvezde izdajni~ki
izbledele, to wegovo juna{tvo je ispalo potpuno izli{no.
Tre}om se prilikom propisno obrukao dok
su, posle ve~ere, sedeli uz logorsku vatru, na zabavi koju su za decu priredili
wihovi letovali{ni vaspita~i.
Upravnik letovali{ta pevao je uz gitaru
jednu od onih glupavih, srceparaju}ih pesama, po kojima su se raspoznavali
odrasli frajeri, ne{to kao „bele ru`e,
ne`ne ru`e.” Pevale su, uglavnom, i sve ve}e devoj~ice,
pa je i on zapevao, u `eqi da u op{tem `enskom ushi}ewu i sam ne{to u}ari. No,
budu}i da je wegovo pevawe neodoqivo podse}alo na spoj blejawa i mukawa, kako
je to svojevremeno izjavila wegova nastavnica pri izboru glasova za {kolski
hor, zbog ~ega je i bio naglava~ke najuren, izazvao je op{te negodovawe
okoline. Najgore u svemu je bilo {to mu je ona, bez imalo obzira, odrezala:
- Umukni! [ta se dere{!
Iako je to bila pro{lost, pocrveneo je i
sada, se}aju}i se, do u{iju i korena kose.
Namr{tio se i u{ao u hodnik. Zastao je
ispred reda sandu~i}a za po{tu. Ponovo je duboko udahnuo i...
...i istog ~asa splasnuo, po`elev{i da
propadne u zemqu: znao je samo wenu adresu i ime, ali ne i prezime!
Bespomo}no je zurio u red sandu~i}a,
poku{avaju}i o~ajni~ki da pridene uz weno ime bar jedno od prezimena sa
plo~ica. Svi ti Jovanovi}i, Luki}i, Milenkovi}i, Ka~avende i ostali nisu, bio
je siguran, mogli da se smeste pored imena kakvo je weno.
„Kako bi”
mislio je, „kako bi besmisleno bilo Veturija
Ka~avenda!”
Ne, to nikako nije i{lo...
Iza{ao je. Mo`da bi najboqe bilo da ~eka
tu, ispred ulaza, da ona nai|e. U stvari, to je bio i jedini na~in, jedini
pametan potez u ovom glupavom danu - zakqu~io je s olak{awem. ^eka}e, jer ona
mora kad-tad da ili do|e ku}i ili iza|e iz ku}e.
Seo je na ulazni stepenik.
Tako je sedeo i one ve~eri, posledweg dana
na moru, na prvom stepeniku ispred glavnog ulaza u zgradu letovali{ta. Ve}ina
de~aka i devoj~ica bila je na plo~i, ispred zgrade. Slu{ao je wihove pevuckave
glasove:
- @ena bira mu`a, mu-u`a...
Bila je to ona glupa, ona idiotska igra za
balavce, ono kru`ewe okolo-naokolo u parovima. Oni stariji, iz sedmih i osmih
razreda, sedeli su tako kao on ili su, gore u boriku, kri{om pu{ili razmewuju}i
qubavna iskustva ste~ena u posledwe dve nedeqe.
Sedeo je i bio tu`an. ^inilo mu se da je
sve brzo pro{lo i da je uludo stra}io svih ~etrnaest dana. U stvari, bio je
`alostan {to odlazi, {to je sve gotovo i {to ve} od sutra ne}e vi{e biti
kupawa, rowewa, sun~awa, fudbala, niti wene blizine. I taman je dostigao onaj
stepen samosa`aqewa u kome se sve pretvaralo u crni o~aj, kada mu je pri{la ona
pegava balavica Marina, ona s kojom se Veturija naj~e{}e dru`ila.
- Do|i - kazala mu je - zove te.
Trebalo mu je, ipak, vremena da povrati
prisebnost. Bio je gotov da sko~i i pojuri, ali je u posledwem trenutku odlu~io
da postupi mu{ki.
- Ma nemoj! - rekao je nemarno. - A ko to?
Pegava Marina je, me|utim, bila na visini.
Morao je to da joj prizna, u sebi naravno. Odgovorila je:
- Zna{ ti dobro. Ne izvodi kerefeke!
I oti{la.
Tako je i on uradio. Oti{ao je, odjurio do
bori}a iznad pla`e, gde ga je ona ~ekala.
No} se uveliko spustila na varo{icu. Sedeo
je na stepeniku, ve} sasvim ohla|enom i postajalo mu je sve neugodnije. Ustao
je. ^ekao je satima. Qudi su prolazili, deca su prolazila; ulazili su i
izlazili - we nije bilo.
^ekao je, odlu~iv{i da nikako ne sme da
izneveri uspomenu na ono {to se dogodilo poslewe ve~eri letovawa, u boriku
iznad pla`e, u polutami. A dogodilo se, dakako, ono {to se obi~no i doga|a na
letovawu, uz more, pod koprenom mese~ine i uz uobi~ajeno prisutnu pesmu
primorske klape iz no}i, tamo s hotelske terase.
Najpre im je do bezobrazluka dosa|ivala
pegava balavica. Najzad je Veturiji prekipelo, pa je dosadnu Marinu poslala u
{etwu. Za~udo, brbqiva pegavu{a je }utke poslu{ala.
Ostali su sami.
- Ti ne voli{ onu igru? - pitala je,
pokazuju}i rukom preko ramena prema letovali{tu.
- Glupo...
- A meni se ba{ dopada. Zna{ za{to?
Odmahnuo je glavom.
- Lak{e se upozna{ s nekim ko ti se svi|a
- mirno je objasnila.
Devoj~ice to izgleda mnogo lak{e ~ine od
de~aka, to s takvim izjavama. A {ta de~aci treba posle da urade? To pitawe ga
je mu~ilo odavno.
„Treba da je poqubim”
pani~no je razmi{qao. „A kako da je
poqubim?”
Odjednom je postao svestan wenog smeha.
Krv mu je jurnula u glavu i umalo da se okrene i ode, ali se setio da je re{io
da bude pravi mu{karac. Ne}e wega jedna devoj~ica, jedna sukwa, da tako vu~e za
nos!
U mraku, u ve}em mraku no {to je istinski
bio, ve}em za onoliko koliko je navala krvi zatamnila wegov razum, hrabro je
zagrlio i privukao. Nije se opirala! Nikako. Jo{ gore: privila se uz wega,
obavila ruke oko wegovog vrata i izdigla nosi}. ^ak je i za`murila i to je
zna~ilo... svakako je to moralo da zna~i...
U redu, jeste je tada poqubio i jeste to
bio prvi poqubac u wegovom `ivotu.
Sve je to sada, naslowen na zid kraj
ulaza, vra}ao kroz se}awe, do`ivqavaju}i opet onu istu jezu. ^esto je to ~inio
u ovih godinu dana, koliko je proteklo od onog leta. Previ{e ~esto je
pre`ivqavao sve to: poqubac, zatim weno sve dubqe disawe, wene ruke koje su se
najednom obrele ispod wegove majice, na wegovoj naglo naje`enoj ko`i; weno telo
uz svoje, grudi koje su tako bolno priawale uz wegove; napokon, wegove dlanove
na wenoj ko`i - nikada vi{e, ni pre ni posle, taj ose}aj nije imao!
Ipak, bio je to posledwi dan na moru,
posledwa no} u kojoj se bezgrani~no zaqubio u Veturiju iz osmog razreda {kole „Zmaj”.
I to je bilo sve {to je znao o woj, ako se izuzme ono va`nije: wena ko`a je
bila neopisivo prijatna, a wene usne su imale mo} izazivawa vrtoglavice, ukus
neobja{wiv tokom mnogih no}nih besanih sati prise}awa.
Sutradan su se, onako u op{toj gunguli,
dr`ali za ruke, gledali }utke dugo i jo{ du`e, osmehivali se i tako redom. U
vozu su ugrabili mesta jedno do drugoga. Ugrabili su i pravo da sede zagrqeni -
pa neka misli {ta ko ho}e! I nekoliko poqubaca na brzinu, kri{om, na platformi
izme|u dva vagona, ime|u vagonskih vrata, uz svestan rizik da ih neko zatekne.
Najdu`e od svega su gledali kroz prozor, dodiruju}i se, uzdrhtali i sre}ni, ne
prime}uju}i tada ni{ta oko sebe, ni{ta osim sebe samih.
Na stanici su se rastali, uz stisak ruku.
Poneo je sa sobom neizmernu tugu i te{ki bol rastanka, shvataju}i svu nepravdu
i surovost `ivota.
Ne{to docnije, kod ku}e, shvatio je i
sopstvenu te{ku glupost: zaboravio je da uzme wenu adresu...
Ta glupost ga je `estoko ko{tala.
We nije bilo, a bli`ila se verovatno
pono}. Ulice su sasvim opustele, gotovo svi prozori pogasili, a pojavili su se
i prvi psi-lutalice, obilaze}i kante za |ubre, podvijenih repova i u`agrenih
o~iju. Znao je da nema vi{e ni mrvice nade i zbog toga se ose}ao kona~no
pora`enim.
Vraga! ^itavu godinu je tragao za wom. Kao
za inat, niko od wegovih drugova, poznanika i poznanica s letovawa nije znao
ni{ta o woj. Ve} re{en da prizna sebi da nema izlaza i da je sve gotovo, setio
se najjednostavnijeg re{ewa: upravnik letovali{ta morao je da zna bar ne{to o
woj!
- Ona mala Rumunka? - nasmejao se odvratni
upravnik, ~e{kaju}i se po nosu. - Pojma nemam! A {ta }e ti, a?
Wemu da ka`e? Ni na kraj pameti. Smislio
je pri~u o dugu, o pozajmqenom novcu koji treba da joj vrati. Prili~no providna
la`, ali je upalila. Upravnik je iskopao svoj tefter, pa u wemu prona{ao ovu
adresu. Bilo je to ravno pre dva dana. I bilo je vi{e nego dovoqno, jer je,
eto, do{ao u ovo novo naseqe, pred ovu zgradu...
...i eto ga sada, kona~no pora`enog, pred
pono}, na zavr{etku bezuspe{nog tragawa.
Uvukao je glavu me|u ramena i krenuo, ne
bi li stigao ku}i pre majke, koja je radila u stani~nom bifeu, pa je obi~no
dolazila tek oko pola dva izjutra. Otac je bio pratilac KSR* i jo{ ju~e je oti{ao za Austriju.
Bezvoqno je vukao noge i to mu je pomoglo
da prona|e posledwu slamku spasa, kada je vrhom cipele {utnuo komadi} krede,
odba~en i zaboravqen, na asfaltu. U trenutku mu je sinula spasonosna zamisao.
Zgrabio je kredu, otr~ao do ulaza i na betonu, ispred stepenika, napisao:
„ Veturija javi se tel 44-446”.
Do{ao je ku}i, na vreme ipak, uvukao se u
krevet i proveo najte`u no} u svojih ~etrnaest dotada{wih godina.
Sutradan je, daju}i i sebi i woj dovoqno
vremena i o~ekuju}i vol{ebni telefonski poziv, ~itavo prepodne luwao po stanu.
Dva puta je probudio majku, sasvim nehotice. Prvi put je ispustio lon~e puno
vode iz ruke, jer mu se u~inilo da telefon zvoni. [teta nije bila velika: samo
se odlomila dr{ka. Posledice su bile daleko tragi~nije - majka se probudila i
odgun|ala zbog toga, a telefon zaista nije zvonio. Drugi put je razbudio majku
zveknuv{i glavom o vrata, u `urbi iz razloga istog, telefonskog, la`nog.
- Ama, dete, {to si se uzmuvao po ku}i? -
izgrdila ga je. - I {ta tra`i{ unutra ceo dan? Obi~no te nema ni za lek, a danas
u{li |avoli u tebe!
Posle ru~ka, rano popodne, ne izdr`av{i
vi{e, uzja{io je bicikl i odjurio u naseqe. Pun nekakve neodre|ene slutwe
potra`io je svoju poruku pred onim ulazom.
Na betonu je, ispod poruke, bilo napisano:
„Nemam telefon”.
Osvrnuo se levo-desno. Tamo, sasvim tamo,
kod posledweg ulaza, spazio je dva pitaju}a oka na osmehnutom licu, koje je
izvirivalo ispod tamnori|ih {i{ki. Nehotice se osmehnuo i koraknuo prema tamo,
sasvim tamo.
To lice mu se ~inilo poznatim i dok je
prilazio ose}ao je kako mu se grlo su{i i ste`e, dok mu iz se}awa izrawa lik
one dosadne, pegave balavice s mora, one Marine...
...lik u nekom sasvim novom, sasvim
izmewenom i privla~nom obliku, koji mu istiskuje sve misli, sve likove, koji
istiskuje ba{ sve iz wega - sve osim poznatog gr~ewa `eluca i jeze niz ki~mu.
* KSR - Кола за спавање и ручавање при железници.
Нема коментара:
Постави коментар