ДОБРО ЈЕ ДА ПОСТОЈИТЕ

Пробудих се јутрос, као и обично. И потом, необично, схватих своју огромну заблуду. И реших - исправићу је!

Годинама сам, а посебно ових, последњих, грдио и резилио све оне наше, како сам стално говорио и писао, неталентоване, кобајаги писце за децу и младе, називајући их најгорим могућим (и немогућим) именима: скрибомани, кловнови, плагијатори, трабанти, преписивачи, копирачи, лажови, фолиранти, увлакачи, гребатори, муљатори и још тога - све горе од горега.

Погрешно!

Све сам погрешно чинио! Овом приликом желим да им се извиним.

Дакле, извињавајте, ако можете и хоћете, поштовани песници, песникиње, речју, писци за децу. Молим вас. Опростите старцу, који није правилно размишљао, ако је уопште и размишљао.

Добро је да писци пишу нашој деци. Добро је да иду по школама, библиотекама, селима и градовима, да се сусрећу с децом свеколиком, да им рецитују, певају, играју и глуме. Да се забављају и да децу забављају. Добро је да објављују своје песме, приче, драме, романе... књиге намењене деци и младима. Да објављују, штампају, снимају...

Добро је да постоје.

Како је кренуло по овој земљи, а и у беломе свету, ускоро се може десити да изумру, непотребни.

Свет је већ дуго на путу опште неписмености. Подељен на богате (врло, врло богате) и сиромашне (врло, врло сиромашне) изобичајио је да „користи” књигу за читање. Богати могу и да имају књигу - за украс, кокетирање или престиж, уколико је то нека посебна књига. Врло, врло богате не занима ништа такво. Они су врло, врло богати. Сиротиња покаткад чита - новине или књиге из библиотеке (уколико од своје сиротиње одвоји за то). Сиротињу занима кад ће да престане да буде сиротиња, а о томе их лажу и новине, и књиге, и телевизија и... ма, свако их лаже, и на то су навикли.

А и ми смо одавно постали уистину неписмени народ.

Најпре су нам Турци узели писменост. Спасла нас је вера. И усменост. Онда смо почели изнова да се описмењујемо. И описменили се како-тако.

Писали смо, читали смо, штампали смо, куповали књиге.

И тако кроз два светска рата до ових ововремских југоратова. После њих, а током само две деценије, успели смо да се изједначимо с великим неписменим светом, чак смо и искорачили испред њега, као што нам је својствено.

Поделили смо се на врло, врло богате и сиротињу. Дакле, све је постало светско, а наше, па и неписменост.

Обрнули смо школе наопако: више нам се потомство не школује за знање и умеће, но за тестове и дипломе. Није нам потребна писменост. Није нам потребан наш, српски језик. Није нам потребан, додуше, ни онај „светски” у целости, но колико можемо да се снађемо на компјутеру и у „комуникацији” с великим светом.

Није нам, напокон, потребна ни књига.

Врло, врло богатима књига је незанимљива: они имају тенис,  иностране спортске клубове (фудбалске најчешће и најисплатљивије), Рио, Кан, Мајорку, Ибицу, чартер летове, фестивале свих гламура. Врло, врло богати су (осим спортиста и њихових трабаната) своја богатства стекли... е, нећемо о томе!

Врло, врло сиромашнима је потребан хлеб њихов насушни. Они своје сиромаштво нису стекли - у то су гурнути... али, и о томе нећемо!

У средини су још неки остаци неприлагођени времену: такозвани интелектуалци,  професори и доктори старијих генерација, војници (они прави, тзв професионалци), средњи уметници свих врста, запослени или слободни,  државни, приватни и банкарски службеници, радници на црно, лопови, преваранти, муљатори... но, ни о томе није здраво причати, па зато нећемо!

А деца?

Она су у овом времену некултуре и неписмености  колатерална  штета (волимо овај израз, дражи нам је и када му не знамо значење, јер се све може тиме назвати, и истински, и кобајаги). Она постоје и постојаће, мада, кажу да нас све мање и мање има... но, и то је нека друга прича!

Родитељи су им углавном неписмени, па због чега би деца била писмена? Родитељи су у школе ишли зато што су морали, а како сваки родитељ жели својој деци најбоље, због чега би она морала да иду у школу? И ако већ морају, бар у ту, основну, родитељи ће да објасне тим учитељима, наставницима и професорима како треба да школују њихову децу, а не да њихову децу упропашћују ти исти или слични, који су и њих мучили, кињили и терали на све оно што се не воли, а мора.

А књига?

Дођосмо и до ње.

Прескачемо ону школску књигу, не мислећу притом на бесплатне уџбенике и остале манипулације нес(п)ретних политичара. Књига намењена деци и младима или бар оно што се може назвати таквом књигом, па ма било упаковано у све чувеније облике „за сваку девојчицу” или „оно што треба да знаш о... ” Дакле, књига за читање.

Било време у овој земљици, не тако давно, кад су аквизитери, а и писци свеколики, обилазили школе и градове и продавали књиге деци, а деца их куповала - тек тако! Куповале се књиге свакојаке. И читале. Било, заиста...

Правиле се и свечаности књиге, сусрети с писцима, обични али  велики, књижевни фестивали чак.

Онда су дошла још гора времена. Времена још истинскије беспарице. Да спасе књигу (не писце) држава је одлучила да државно купује, тј откупљује књиге. И остварило се, напокон, оно што је рекао Виб: Књига у народ народ у бифе...

Књига се, значи, не продаје, но откупљује. Направила држава комисију, па комисија одлучује ко ће од издавача да се „опари”. Е, и ту постоје наше варијанте демократије: издавачи дају књиге држави, а држава им не да паре. Онда испада да држава вара издаваче, издавачи, будући да име се не одваја ни ситниш којим подмирују писце, варају писце да немају пара.

Остадоше неки сналажљивији писци, који су упорни у продаји сопствених дела, мислим књижевних. Још обилазе школе и градове, још продају своја дела.

Имају и фестивале. Масовне. Успешне. Омиљене међу децом, родитељима и просветарима. Е, сад, колико је књига ту повод, забава је толико последица. Нека, тако и треба...

А да ли то деца читају или не, то није њихова брига. То није брига ни учитеља, наставника, професора. У крајњој линији, то није нити брига родитељска.

Нека о томе брину библиотекари/библиотекарке. То им је посао, зар не?

И дођосмо до краја: чија је брига књига? Библиотечка! Зато, писци, волите и цените библиотеке свих облика - од школских до оних народних. Ако библиотекарке/библиотекари не натерају децу да бар нешто прочитају, смањиће се ниво коришћења речи наших са 400 на нешто још ниже! Тек тада неће бити читања књига...

Децу не морате ни да цените, ни да волите. Фраза „поштована децо” данас има само комерцијални смисао. Деца од тога немају ништа. Пишите, писци, што више. Тражите могућности, макар наситније, да се сусрећете с децом, да им читате и рецитујете, да им певате и глумите, да их, како-тако, описмењавате.

Дошла су најтежа времена. Ни велики Миљковић није мога да их предвиди, кад рекао: „Поезију ће сви писати”...

Неће! У овом добу неће...

Дакле, извињавајте, ако можете и хоћете, драги, мили песници, песникиње, писци за децу. Молим вас.

Добро је да пишете нашој деци. Добро је да објављујете своје песме, приче, драме, романе... књиге намењене деци и младима.

Добро је да постојите.