OBIČNO

Obično pomislim na Vas, tek tako, bez razloga

i tad se sneveselim. Gledali ste me čudno

u neke večeri majske. Prošla su proleća mnoga,

sada se sećam samo. Al i to uzaludno.

Možda su krive baš kiše il duga putovanja,

na kojima se nismo nikada upoznali.

Tek, tu ste, uz mene, bili blizinom što proganja

i bolno dodiruje. Zašto ste osmehe krali?

Verujte, nije čudno, setim se bez povoda

Vaših detinjih ruku. I tad se sneveselim.

Ali se osmehnem brzo. Sećanja bih da prodam,

pa da Vas zaboravim. Uzalud i to želim...

1971.