субота, 31. март 2018.

DA SE NE RAZLIKUJEM


   U trećem razredu naučio je da postoji velika razlika između njega i njih, ostale dece.
   Krajem proleća, kao uvod u pripreme za leto, dobio je od oca plastične sandale, kobalt-plave, kakve niko u selu nije imao. Naravno, obuo ih je za školu, pa su mu, naravno, budući da su mu stopala bila preosetljiva, što ga je mučilo od detinjstva do dana današnjeg, posle nepunih pola sata, napravile ogromne, bolne, prebolne žuljeve na obe pete i na oba mala prsta. Više mu nije značilo ništa to što su mu svi zavideli na sandalama. Da je smeo, izuo bi se, ali nije - njegova učiteljica nije dozvoljavala da đaci dolaze bosi u školu. Ipak, Petrove muke nisu promakle Jezdimiru, njegovom paru iz klupe, onom koji je imao ožiljak na uhu, da ga zauvek podseća na prvi dan u školi. Isti promućurni dođoščić je predložio Petru da zamene obuću: on će, da bi druga spasao muka i bola, da mu da svoje opanke, gumenjake „piroćance”, a sam će da se žrtvuje i da obuje te neudobne sandale.
  Petar je oduvek želeo da ima obuću koja ga neće izdvajati, gumene opanke, kao svi iz njegovog razreda, svi osim njega. On je morao da nosi ili gojzerice, bakandže, potkovane šuniglama, ili gradske, plitke cipele na šniranje, ili okeržute kožne sandale. Ovo je, dakle, bila prava prilika da ispuni svoju davnašnju želju. Učinio je to i bio srećan, zadovoljan lakoćom i slobodom hodanja u ovoj sanjanoj obući, sve do povratka kući. Još nije ni čestito ušao, a baba ga je, uočivši tragičnu promenu obuće na njegovim nogama, dočekala pitanjem:
   - Otkuda to tebi, Petre, zlato moje?
   Objasnio je.
   Posle je zaćutao i ćutao usput, dok ga je baba vodila u gornji kraj, ćutao dok je baba objašnjavala i objasnila Jezdimirovoj majci zašto su došli u Kristijanovu kuću, ne propustivši da tu kuću nazove po prethodnom vlasniku, Švabi Kristijanu, ćutao dok su se prezuvali u obuću koja im je pripadala, pa progovorio tek kada su se vratili i kad ga je baba pitala zašto je to učinio:
   - Da se ne razlikujem više.
   Baba mu je, šturo, bez mnogo reči, objasnila:
   - I treba da se razlikuješ. Ti si dete iz trgovačke familije, a oni nisu čak ni pošteni paori.


петак, 23. март 2018.

MAJICA U MARTU


   Jednom ja tako bio prvi put bolestan od upale pluća. Bio je mart mesec i moja baba je kazala da je došla baba Marta, i da će sad proleće. Čudno neko proleće: svugde je bilo snega i snega, toliko, da smo kopali tunele kroz nabacani sneg. I kućicu smo udubili u gomili snega na uglu naše ulice. Eto, tako je bilo to proleće, koje će sad.
   Nisam se ja razboleo dok smo se igrali u snegu. Bio sam obučen baš kako treba: i čizme, i rukavice, i skijaška kapa, i skafander. Mogao sam da se valjam do mile volje i da mi ne bude ništa. Razboleo sam se kad se sneg otopio, pa je onda, preko noći bio mraz i sve se smrzlo.
   - Zagudila baba Marta! - šuškala je zabrinuto moja baba.
   Dva dana je tako gudila baba Marta. I bilo je baš, baš hladno. Izađeš na ulicu - odmah ti se smrzne nos. Štipa mraz za obraze. Imaš i rukavice i čizme i ne vredi: smrznu se prsti i na rukama i na nogama, pa posle peku i bole, kad uđeš unutra. Eto, toliko je hladno bilo.
   I baš tada sam dobio od mog teče majicu na poklon. I to ne bilo kakvu. Mnogo sam voleo mog teču, zato što je moj teča dobro znao šta ja volim. Kad bi mi kupovao poklon, uvek je pogodio pravu stvar. I uvek bi me mnogo, mnogo obradovao.
   A moja se mama uvek pitala kako se ja to uvek mnogo, mnogo radujem tečinim poklonima, a malo, malo ili nimalo njenim. I moj teča je onda kazao:
   - Ja kupim ono što on voli, a ne ono što bih ja voleo da on voli!
   I kako onda da ne volim takvog teču!?
   E, taj moj teča mi je kupio majicu na kojoj je bilo jedno veeeliko, crveno srce, a okolo je pisalo: „JANA mi je kupila ovu majicu zato što me voli

   Tu majicu sam gledao danima i danima, kad smo letos bili na moru, a teča je isto bio s nama. Gledao sam i mnogo želeo da i ja imam takvu majicu. Naročito zbog toga što je tu majicu nosila jedna Jana. I naročito zbog toga što smo se Jana i ja uvek zajedno kupali, i tuširali, i pili đus i kad nismo bili žedni, čak smo i igrali fudbal, jer je ta Jana mnogo dobro igrala fudbal, iako je bila devojčica.
   I ta Jana je meni poklonila tu njenu majicu, za uspomenu, popodne, jer je uveče u deset trebalo da ode s mora. Obukao sam majicu odmah, a već u osam, kad sam došao na večeru u hotel, njen tata mi je majicu skinuo. I još je Jana dobila onoooliku grdnju, jer sam se ja otimao i objašnjavao kako je to poklon za uspomenu, i nisam dao da mi tek tako skine majicu. A njen tata je vikao i vikao:
   - Sram te bilo! Kako smeš da daješ svoje stvari! Ja sam ti to kupio, ja sam tvoj roditelj i mene moraš da pitaš za dozvolu! Ja te još uvek izdržavam. Kad budeš sama sebe izdržavala, onda možeš da poklanjaš stvari kome hoćeš i kako hoćeš!
   Jana je mnogo plakala, a mene je bio blam. I to veliki blam. I ja sam plakao, ali posle, u mraku, baš da ne vidi taj njen roditelj!
   E, takvu majicu mi je kupio moj teča. I šta sam drugo mogao da učinim - obukao sam majicu i istrčao na ulicu, da me svi vide, a naročito ušati Cane, koji mi nije verovao da takva majica postoji. A ni da je postojala ta Jana, na moru.
   Otrčao sam na ulicu i svi su, baš svi videli moju novu majicu. I bio sam srećan, i ponosan, i najglavniji u mojoj ulici. I, posle, najbolesniji.
   A to nije  ni bilo važno, jer sam bio i dalje srećan, mada sam dobijao po dve injekcije na dan i morao da ležim dve nedelje, pa mi je dolazila u posetu Maja iz susedstva i bilo mi je baš lepo, i posle sam onu majicu njoj poklonio...
   ...ali, ne bih o tome, dok teči ne kažem.

понедељак, 19. март 2018.

A ONAJ KEC?

(Ovom slikom podsetila me je Ljiljana Andrić na istinit događaj...)
Radio sam dvadeset i pet godina u osnovnoj školi. Mnogo se toga događalo, ponešto sam beležio, objavljivao udenuto u roman ili priču, ali ovo još nisam.
Vraćao sam se s posla preko Dušanovačkog, tek izgrađenog mosta. Vozio sam tada crvenog "Fiću". Uredno sam sačekao zeleno svetlo na raskršću, uredno prošao i, tek što sam prošao pešački prelaz - zaustavi me milicajac (tada još od njih nisu postali policajci). Stanem. Otvorim prozor.
- Dokumenta, druže!- salutira, smrknut, kao da sam nešto teško zabrljao.
Dam mu dozvolu, saobraćajnu i ličnu kartu.
- Šta sam učinio? - pitam.
- Izađite iz vozila, molim.
Izađem.
- Izvolite - vraća mi dokumenta. - I vi još pitate šta ste učinili? Još pitate!?!
- Pitam šta sam pogrešno učinio! - počinjem da se nerviram. - Imam pravo da znam zašto ste me zaustavili!
- A kec na polugodištu?
- Molim?
- Dali ste mi keca, a bio sam vam najbolji u saobraćajnoj sekciji!
- Mooooolim?
- Niste me poznali, je l' da! Rebnuli ste mi keca, da me naučite pameti. Tako ste mi rekli. Eto, naučio sam se pameti!
- Pa, ko si ti?
- Vladimir Mihajlović, nastavniče. Najbolji na opštini na takmičenju "Šta znaš o saobraćaju". Čekao sam i dočekao! Sad znate kako mi je bilo onda...
Odahnuh! Još se i nasmejah:
- E, moj Vladice! Pola života si me koštao! Da te nisam uvukao u sekciju, znaš li šta bi od tebe bilo u naselju Braća Jerković?
- Sad znam, nastavniče!
Zagrlio me je.
I to mi bio prvi i jedini milicijski zagrljaj. Obično su me drugačije "milovali"...

среда, 07. март 2018.

KO SU BILI NAŠI SREDNJEVEKOVNI GASTARBAJTERI


Izrabljivanje čoveka po čoveku
kod nas se ozakonilo u srednjem veku.

Dvorska je služba, u reklamnom paketu,
poslala marketing poruku svetu:

Ako si Sas
dođi u Ras.
Posao u rudniku,
plata po Zakoniku.

Još u veku srednjem, dakle,  kod nas
prvi gastarbajter bio je Sas.


A kad se raspalo naše carstvo,
s njim je propalo i rudarstvo.

Svi gastarbajteri do zadnjeg Sasa,
definitivno su otišli iz Rasa.

Vekovima se pričalo kod nas
kakav je gastarbajter bio Sas:

Ne mnogo mudar,
al’ dobar rudar.


уторак, 06. март 2018.

KAKO DIMITRIJE NIJE POSTAO KRSTAŠ


Dimitrije, nekakav plemić sitan, 
na dvoru Nemanjića, u stvari sasvim blizu dvora, 
dva dvorca levo, pa još malo peške, 
jedan Dimitrije, onakav, za istoriju nebitan, 
gledao jednog jutra s prozora 
kako u dvor kraljevski ulaze neki strani ljudi. 
Čudni neki, vidi se, nisu naši, nema greške.


A Dimitrije, kroz prozor gleda, dan vasceli,
takve su mu navike. Sve da vidi voli,
sve da zna, o svemu da presudi.

- Šta su ti hteli? -
pitao posle neke ortake,
sa kraljevskog dvora dvorjane.
-To Barbarosa - rekli mu isti - moli
da prođe mirno kroz našu državu.

Podnimio Dimitrije, biva, glavu:
zna on jednu baba Rosu, živi s preke strane...
ali zašto dotična, Bog s nama budi,
traži jednu takvu dozvolu?

Mislio, mislio, pa smislio,
kako da postane plemić i slavan i glavan,
pa pravac na dvor:
- Kralju moj, dozvoli,
za milost te tvoj podanik moli,
da ja ispratim dotičnu baba Rosu.
A kralj, Nemanjić slavni, dade odgovor,
milostivo, kraljevski osmehnuta lica:
- Neka bude!
Ti ćeš Barbarosu
i krstaše, sve njegove ljude,
da sprovedeš do naših granica.

I bi tako.
Naš sitni plemić, brzopleti Dimitrije,
ulete grlom u jagode, jao i naopako,
pa je danima posle na konju klimatao,
pa se danima posle po bespućima lomatao,
prateći gospodu-krstaše do Vizantije.

A na granici,u stvari, na korak od granice,
pokloni se Dimitrije nesuđenoj baba Rosi,
inače Fridrihu, kralju riđe brade:
- Ja izvrših svoj zadatak, zbogom - reče krijući lice.
A u sebi, krijući jade:
„Nek vas đavo nosi!”

- O, dobri viteže - ponudi Fridrih, kralj Barbarosa,
zatočnik dični hvale i slave.
- Pođi s nama, u Jerusalem, da grob sveti
oslobodimo od nevernika.

- Ne! - vrisnu Dimitrije.
- Ne, hvala! - dodade, oborena nosa.
- Neka je taj grob i sveti i presveti,
meni je krstaškog rata preko glave!

Pa zbrisa hitro, najhitrije.

Ne zna se šta se posle zbilo,
ni kako se vratio brzopleti Dimitrije,
u svoj dvorac, za istoriju nebitan,
ali se pouzdano zna da mu je zauvek dosta bilo
i krstaša, i svetog rata za slavu.
I zna se da do kraja srednjeg veka
kroz prozor Dimitrije, plemić sitan,
nije promolio glavu.

Eto, šta se učini od čoveka!

недеља, 07. јануар 2018.

ЧАСОВИ ВЕРОНАУКЕ

  Сви Урошеви најбољи другови су из паркића  и они су са Урошем у истом разреду, али они су најбољи уопште, а Хурмет кога зову Шики је његов најбољи школски друг. Урош Хурмета никада није звао Шики, тако су му се тако ругали  јер у првом разреду није умео добро да говори српски зато што је Горанац.
  Кад је учитељ питао ко хоће на грађанско а ко на веронауку, и кад се Урош пријавио за веронауку, пријавио се и Хурмет.
  - Али - рекао је учитељ - али ти ниси православне вере. Како ћеш на часове веронауке?
  - Па иде са мном - одговорио је Урош уместо Хурмета. - Све што не зна ја ћу да му покажем.
  Учитељ се насмешио, насмешио и - уписао Хурмета за часове веронауке.
  У среду су, после часова, имали први час веронауке. И све је прошло сасвим фино. Хурмет је учио Оченаш и крстио се с десна на лево, као Срби.
  После није било баш сасвим фино, јер је следеће среде, кад су у школу ишли поподне, на предчас веронауке дошла  Хурметова баба Симба. Нешто се дошаптавала с вероучитељом, па је узела Хурмета за руку и извела га из учионице.
  Урош је једва дочекао крај предчаса. Истрчао је  у двориште. Тамо је, код ограде, седео Хурмет.
  - Зашто те је баба одвела? - питао је.
  - Зато што нисам православне вере.
  - Па шта?
  - Не знам шта - оборио је поглед. - Мени се свиђа веронаука.
  - Ја знам шта! - одлучио је Урош да узме ствари у своје руке.
  После другог часа, на великом одмору, Урош је отишао до зборнице и замолио теткицу да позове  вероучитеља. Кад је вероучитељ изашао у хол, Урош је питао одмах да ли Хурмет  може да буде на веронауци, нема везе што је Горанац.
  - Не може, сине - објаснио му је вероучитељ. - Не дају му родитељи... знаш, он није православне вере... разумеш?
  Разумео је. И одлучио: Хурмету ће он да помогне.
  Од тада па до краја првог полугодишта у  све што су учили и радили на часовима веронауке Урош је радио и учио с Хурметом. Хурмет је тако као био на веронауци, а Урош је из веронауке био најбољи.
  Али само што је почело друго полугодиште отишао је Хурмет, Урошев набољи друг у школи. Одселио се. Заувек.
  Урош више није имао најбољег школског друга. И више није био најбољи из веронауке. 

среда, 24. мај 2017.

ZAPOČETA BRAZDA

                                                            bratu Aleksandru 

1.

Odavno smo svesni da nas minu
u lutanju kroz svet i kroz snove
magla koja prikriva istinu,
mutna neba što za nama plove.

Ovde prazno a zgusnuto vreme,
nedovoljan oproštaj od svega.
Tajna slutnja, susret bez pripreme
s vinogradom izbeglim sa Brega.

Stari nam detinjstvo sa banatskih njiva;
vreme pleni plavetno sećanje
kroz predanje koje čelo skriva.
Umesto topline, vetar nas pohodi.
U hitrini doba prostora sve manje:
molimo se tihoj i nesrećnoj vodi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli.
I daleko negde još uvek postoji
selo i šor prašni, drvored dudova.
I uvek se vraća sve to što se voli.
I znam - ne jednom smo ljubili iznova
započetu brazdu sa pustara svojih.

2.

Kao nekad, iz varljivih trava
uranci nas prizivaju, mame.
Pružimo li ruke - oglasi se java,
zazvone istine ispod sure skrame.

Nekad i mi, poput mladog bilja,
zaljubljeni u „vatre i vale”,
u majčinske mirise bosilja
sunčevom rađanju pevasmo pohvale.

Danas, dok grlimo naga ženska tela,
vinogradi džikljaju iz ména
i ptice nas zovu ispod čela
kao obris izbledelih sena...

Danas, ne mogu da ne zastrepim
nad likovima prošlim i nežnim,
nad virovima našim, lepim,
danas, osvrnut za nama i sobom,
jatima nad dolinama snežnim
i zaradovan nad prošlim dobom.


3.

A iz zaboravljenih, paorskih kuća,
neveselo i tako bledo, setno,
detinjstvo naše u seni vaskrsnuća
izranja opet, prati nas neprimetno.

Tamo - pitome šume sred bara
i nevidljive a rascvetale trešnje,
prašine žute dobegle sa peščara.
Ovde - nebo kroz prozor sve tešnje.

Rascvetani, kao one bele šume
gde se sunce rađa, pa opet zaroni,
snevamo, što niko sem nas i ne ume:
kako Tamiš sahne, kako Begej teče,
kako sa poljana žito nežno zvoni,
rumeni se jutro i plavi se veče.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde još uvek nas plaši
neko prašno selo, redovi ambara,
jesenji dudovi, suri, polugoli.
I, znam, vraća nam se i opet nas vara
započeta brazda sa pustara naših.


4.


Recimo da nije san taj neizbežan,
da želimo da se neumorno sneva,
da postoji pripev još blag, tih i nežan:
molimo se vodi koja za nas peva...

Trčimo, ko nekad, ivicom ritova.
Zaklapajmo kapke i ruke širimo.
Verujmo u čuda, dok nas jeza nova
obuzme, da se nikad ne smirimo.

I, namesto potom da dignemo čelo
pred vrelim i silnim vihorom pomamnim,
pred prozračnom zorom što zove nesmelo,
sve više smo stari i slabi i tamni.

I znamo: u bivšem, dobrom zavičaju,
nada svim što vene, kao vek da traže,
ko da se rađaju, novu svetlost daju
močvare pod Bregom i modri drumovi.
Još znamo: i nas će jednom da osnaže
sećanje na prošlo i minuli snovi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde, još kao utvara,
stoji prašno selo. I mesec nad Bregom.
Granati dudovi, sleđeni i goli.
I znam, mirno čeka proleće pod snegom
započeta brazda sa naših pustara.