среда, 24. мај 2017.

ZAPOČETA BRAZDA

                                                            bratu Aleksandru 

1.

Odavno smo svesni da nas minu
u lutanju kroz svet i kroz snove
magla koja prikriva istinu,
mutna neba što za nama plove.

Ovde prazno a zgusnuto vreme,
nedovoljan oproštaj od svega.
Tajna slutnja, susret bez pripreme
s vinogradom izbeglim sa Brega.

Stari nam detinjstvo sa banatskih njiva;
vreme pleni plavetno sećanje
kroz predanje koje čelo skriva.
Umesto topline, vetar nas pohodi.
U hitrini doba prostora sve manje:
molimo se tihoj i nesrećnoj vodi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli.
I daleko negde još uvek postoji
selo i šor prašni, drvored dudova.
I uvek se vraća sve to što se voli.
I znam - ne jednom smo ljubili iznova
započetu brazdu sa pustara svojih.

2.

Kao nekad, iz varljivih trava
uranci nas prizivaju, mame.
Pružimo li ruke - oglasi se java,
zazvone istine ispod sure skrame.

Nekad i mi, poput mladog bilja,
zaljubljeni u „vatre i vale”,
u majčinske mirise bosilja
sunčevom rađanju pevasmo pohvale.

Danas, dok grlimo naga ženska tela,
vinogradi džikljaju iz ména
i ptice nas zovu ispod čela
kao obris izbledelih sena...

Danas, ne mogu da ne zastrepim
nad likovima prošlim i nežnim,
nad virovima našim, lepim,
danas, osvrnut za nama i sobom,
jatima nad dolinama snežnim
i zaradovan nad prošlim dobom.


3.

A iz zaboravljenih, paorskih kuća,
neveselo i tako bledo, setno,
detinjstvo naše u seni vaskrsnuća
izranja opet, prati nas neprimetno.

Tamo - pitome šume sred bara
i nevidljive a rascvetale trešnje,
prašine žute dobegle sa peščara.
Ovde - nebo kroz prozor sve tešnje.

Rascvetani, kao one bele šume
gde se sunce rađa, pa opet zaroni,
snevamo, što niko sem nas i ne ume:
kako Tamiš sahne, kako Begej teče,
kako sa poljana žito nežno zvoni,
rumeni se jutro i plavi se veče.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde još uvek nas plaši
neko prašno selo, redovi ambara,
jesenji dudovi, suri, polugoli.
I, znam, vraća nam se i opet nas vara
započeta brazda sa pustara naših.


4.


Recimo da nije san taj neizbežan,
da želimo da se neumorno sneva,
da postoji pripev još blag, tih i nežan:
molimo se vodi koja za nas peva...

Trčimo, ko nekad, ivicom ritova.
Zaklapajmo kapke i ruke širimo.
Verujmo u čuda, dok nas jeza nova
obuzme, da se nikad ne smirimo.

I, namesto potom da dignemo čelo
pred vrelim i silnim vihorom pomamnim,
pred prozračnom zorom što zove nesmelo,
sve više smo stari i slabi i tamni.

I znamo: u bivšem, dobrom zavičaju,
nada svim što vene, kao vek da traže,
ko da se rađaju, novu svetlost daju
močvare pod Bregom i modri drumovi.
Još znamo: i nas će jednom da osnaže
sećanje na prošlo i minuli snovi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde, još kao utvara,
stoji prašno selo. I mesec nad Bregom.
Granati dudovi, sleđeni i goli.
I znam, mirno čeka proleće pod snegom
započeta brazda sa naših pustara.

недеља, 23. април 2017.

ЗБОГ ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ


Ја се зовем Грујица, идем у други разред и последњи сам у врсти на физичком. Мени то не смета, али смета мом тати.
- Како то може? - пита ме. – Ја сам био увек први... увек! А ти?
Шта да му одговорим? Ћутим и чекам да га прође.
Како да порастем? Појма немам!
Онда ми се посрећи. Одем у библиотеку да узмем лектиру и на столу испред библиотекарке видим књигу на којој ОВОЛИКИМ словима пише: ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ!
Узмем је, прочитам и - ништа! Одмах сам се измерио: ни пола милиметра нисам порастао!
Вратим књигу и кажем библиотекарки:
- Ова књига лаже.
- Моооолим?
- Прочитао сам је и нисам порастао.
- А то! - насмејала се. - Па не можеш од једне књиге, од једног читања да порастеш!
- А то! - прихватим и ја. - Значи морам још да читам ту књигу?
- Не ту. Друге књиге. Много књига, различитих.
- Паааа... добро... кад морам, дајте ми ви неку књигу.
И тако сам почео да читам сваки дан. Редовно. Разне књиге. Ни сам не знам колико сам књига прочитао. Пола године тако.
А и мерио сам се исто сваки дан. И опет - ништа. Ни милиметар!
И таман сам решио да прекинем све ово, кад ми се све разјаснило.
У школу нам је, прошлог месеца, дошао ни мање ни више но  Радуљица Брадуљица, главом и брадом. Дружио се с нама. Причао нам. Мало нам и показивао како се убацује тројка у кош, како се закуцава... било је супер. Онда нам је рекао да га питамо све што нас занима. Први сам дигао руку, па ме је и прозвао:
- Хајде ти, мали, из другог реда!
- Да ли ви читате пуно књига? - питао сам.
- Пуно не али волим да читам и читам кад год могу и имам времена. А зашто то питаш?
Објаснио сам му све. Како сам читао и читао и разочарао се, јер је лаж да се од читања расте.
Почешкао се по бради, мало размислио, осмехнуо се и рекао:
- Није лаж. Ниси добро протумачио: од читања памет расте.
- Паметан сам ја довољно - одговорио сам. - Али нисам довољно висок.
- Размисли. Ако си паметан како кажеш, од чега ћеш моћи да порастеш? На пример, бавиш ли се неким спортом?
- Не.
- Почни да се бавиш. И буди упоран, као што си упоран у читању. А читај и даље. Није лоше да ти памет и даље расте...
Уписао сам се за пливање. Одлазио сам редовно на базен и више но што је било по распореду. А читао сам и даље, али не баш пуно. Онако, како и кад ми легне.
А јуче ми је тренер рекао:
- Ти си баш упоран, момче. Само настави овако. Буди и даље упоран. Ојачао си али мораш још.
Синоћ сам се измерио: порастао сам за сантиметар и по! И то за месец дана!
Јутрос сам отишао у библиотеку и похвалио се библиотекарки:
- Порастао сам за сантиметар и по.
- Од читања? - питала је.
- Нееее... ЗБОГ читања.
- Како? - није разумела.
- Читао сам и читам, па сам постао паметнији. А како сам постао паметнији научио сам да ћу моћи да порастем ако будем упоран. Упорно тренирам пливање. Ето.
Сад чекам да неко напише нову књигу: ЗБОГ ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ. А ако нико то не учини, ја ћу једном да је напишем. Наравно, чим будем имао довољно времена.
Одох сад на тренинг.




субота, 08. април 2017.

ODGOVOR STUDENTU IVANU


Sram te bilo, derle nevaspitano!
Kome ti to držiš vakelu? Reče na početku: "Pita me otac šta je svrha ovih protesta...Mali, ne razmišljaš, no poziraš! Otac ti ubija očeve, a?  Da te citiram:  "Ne želimo više da nas prebijate na ulici, uzimate materijal, da nam ubijate decu, očeve, novinare, rušite kuće, pretite izvršiteljima, držite na poslovima po 3 meseca, da nas iskorišćavate dok radimo na crno, da nas malteretirate, ucenjujete poslom, egzistencijom, porodicom, životom dok tužilaštvo, policija i Sudovi okreću glavu."
Dok si se sada naglo "opametio" neko je uporno i istrajno čuvao ono malo srca i duše za tebe i tebi slične nadobudne balavce, glup i pogrešno vaspitan i obrazovan, preživljavao, bio običan čovek. Neko je ostajao veran ovoj zemlji u kojoj je rođen, živeći za tebe, popišanko jedan, podižući te, omogućavajući tebi da imaš i to studentsko "samopouzdanje", tu poganu jezičinu kakvu imaju takve nedorasle,  nadobudne sveznalice...
Šta misliš, pametno naše dete, da su matorci svi budale, mlakonje, glupa masa? Hoćeš revoluciju? U revoluciji se, mazo mamina i tatina, gine. Jesi li spreman da pogineš? Ne plašim te. Samo pitam.
Vitlaš po ulici. Promenićeš svet.
Jača stvar je to što si "na ulici"! Znaš li, pametni i hrabri dečko, da je bilo još nekakvih, mladih i hrabrih, koji su "bili na ulici" u onim vunenim vremenima? Tvoj deda, možda? Veliš da penzioneri treba se stide što vas izdržavaju? A od čega bi, pametno naše, živeo? Sad ti je to palo na pamet? A do sada?
Imaš muda? A čemu ti služe (ako već želiš da ti tim jezikom zborim)? Da se boriš? Šta to ti, jadničak, "braniš na ulici"?  Stani. Izdvoj se iz hrabre mase. Probaj to. A onda se ponovo javi. U masi si hrabar. Imaš muda. A kad si sam?
Objasni za šta se to boriš? Ne tim velikim, jakim i bombastim rečima. Objasni sebi, najpre kako ćeš to da se izboriš, potom, ako se izboriš, šta ćeš time da dobiješ i napokon kad to dobiješ šta ćeš s tom da činiš? Da mahneš čarobnim štapićem i preurediš sve okolo: svi će da budu zaposleni, svi će da ostanu u srećnoj i uspešnoj zemlji, sve će da bude kao san, pesma, idila...
Sram tebe bilo, nevaspitani, nedorasli razmaženko!
Ne umeš ni kljun da obrišeš, a ovamo si hrabar i jak! I ne želiš da te manipulišu oni gadovi s televizije, nepismeni tzv političari, lažni doktori nauka i ostali polusvet. Sam si sebe dovoljno izmanipulisao, a da ne znaš ni kako i ni zašto... važno je da ONI to tebi ne rade! A rade...
Oduvek su postojali lažljivi, tašti, lukavi, smutljivci koji su, eto, živeli na račun ostatka uljuljkanog nepismenog i zaglupljenog naroda. A ti si otkrio rupu na saksiji, pa si postao svestan ove pošasti i izlaziš na ulicu, da oteraš te male, slinave i ostale takve neljude. Kako, kumim te, objasni!
Pun svet naš takvih. Batina je u njhovim rukama. Boriš li se da preuzmeš ti tu batinu?
A ja sam svojevremeno, dete pametno, u neverici gledao jednog Čedu koji je skakao kao preklani jarac, držao govore, bio vođa opet tamo nekoj studentariji, a počeo kao ti, da bi potom postao ono što je danas. Sram te bilo što ćeš i ti da postaneš Čeda jednog dana!
Nisam dužan ovo da ti kažem, nisam dužan tebi no sam dužan sebi: ovo ti je napisao jedan deda, nazovi penzioner, koji je u životu imao posla sa nebrojano klinaca, tinejdžera, mladih ljudi; koji ih je učio i podučavao da budu slobodni, pametni, kreativni,nezavisni, naravno i buntovni, ali borci, ne pričalice. To su, verovatno, očevi i majke takvima kao što si ti.
I, napokon, shvatio da je sve to uzalud činio.
A ti si to samo potvrdio svojim "pametnim i poučnim" pisanijem.
I kad si svom ocu, njegovoj generaciji i nama, dedama i babama, tako lepo, rečito i pametno objasnio zbog čega si na ulici, osećaš li se ponosno? Osećaš li se onako, kao da si uradio veliki i pozitivni posao? Očitao si im (nam) bukvicu.
I objasnio PROGRAM promena. Zar ne?
Pa, dete, srećno ti bilo.
Završiću tvojim rečima. Objasnio si njima sebe: "Nekome vlast, nekome čast! E, to je svrha...".

петак, 28. октобар 2016.

ГОДИНУ ПОСЛЕ




Radost jo{ uvek nije mogla da ga obuzme.
Obi{ao je jo{ jedanput ~itav blok zgrada, za svaki slu~aj. Onda je stao ispred ulaza. Po svemu sude}i to bi trebalo da bude onaj pravi.
Udahnuo je duboko. U trenutku je osetio bol u `elucu; toliko `eqno je o~ekivao ovo. Potom ga je obuzela radost.
Odla`u}i ulazak, ne iz straha ve} iz potrebe da ovo ose}awe bar jo{ malo potraje, poku{ao je da izra~una koliko mu je vremena bilo potrebno da prona|e ovaj ulaz.
I, naravno, nije uspeo.
O toj devoj~ici nije znao gotovo ni{ta. Bila je najlep{a u ~itavom letovali{tu i mnogi su poku{avali da joj se pribli`e. I on je poku{avao.
Ako odbije ona tri dana s po~etka letovawa, u kojima je du{om i telom bio predan moru, plivawu i rowewu i fudbalu, punih deset dana je smi{qao kako da je osvoji.
Prvi dan je svima bio prepun sasvim neuobi~ajenim doga|ajima i problemima sme{tawa i izbora dru{tva. Posle neprospavane no}i u vozu, lude no}i putovawa bez roditeqa - tako ne{to se doga|a samo jednom u `ivotu i nikada vi{e - u{li su u raj soba sa po osam le`aja. Devoj~ice su smestili na sprat, izuzev ~etiri sedmogodi{we balavice, koje su sobu u desnom krilu prizemqa delile s kuvaricama.
Slede}a dva dana je ~itavo letovali{te bilo obuzeto me|usobnim upoznavawima, procewivawima i odmeravawima. I morem.
Tu negde, pri prvom zajedni~kom fotografisawu, do kolena u moru, uo~io je wu izme|u ostalih devoj~ica. I prvi put osetio ono u `elucu.

Dva puta se krvni~ki potukao s ja~ima od sebe.
Jedne ve~eri su ga previ{e izazivali oni iz broja dva, bra}a Lakato{, podme}u}i mu nogu naizmenice, svaki put kada bi pro{ao pored wih. A morao je tuda da prolazi; bio je de`urni za stolom. Posle ve~ere izabrao je momenat kada je ona bila u blizini i potukao se s obojicom Lakato{a.
Ve} sutradan, u boriku iznad letovali{ta, dok je ona sa jo{ nekoliko wenih iz sobe skupqala {i{arke (da glupave li zabave!) morao je da se upusti u novu tu~u protiv tre}eg Ma|ara u letovali{tu, slonovskog Ma}a{a. Tukao se iz o~ajawa tako besno, da je Ma}a{u zatvorio oba oka, a sebi gotovo polomio prst.
Ona ga nije ni pogledala.
Posle je upravnik odr`ao te{ku pridiku ~itavom letovali{tu i pripretio na kraju:
- Jo{ jedan ovakav slu~aj i vinovnike momentalno vra}am ku}i! Jeste li razumeli?
Negde sredinom letovawa mala pegava mu je kazala:
- ^ula sam da voli koralne zvezde...
Ronio je za krvavo-crvenim morskim zvezdama, koje su svi u letovali{tu nazivali koralnim, a koje su na suncu bledele i postajale sasvim obi~ne, `u}kaste. Ronio je bez maske i peraja, duboko, toliko da je izrawaju}i, negde sasvim blizu povr{ine izgubio i posledwu trunku vazduha, pa su ga drugari izvukli poluonesve{}enog. Ni{ta se posebno nije dogodilo, samo su mu prokrvarili desni. Lekar mu je zabranio i sun~awe i kupawe u naredna dva dana, {to on, naravno, nije poslu{ao.
I po{to su divne koralne zvezde izdajni~ki izbledele, to wegovo juna{tvo je ispalo potpuno izli{no.
Tre}om se prilikom propisno obrukao dok su, posle ve~ere, sedeli uz logorsku vatru, na zabavi koju su za decu priredili wihovi letovali{ni vaspita~i.
Upravnik letovali{ta pevao je uz gitaru jednu od onih glupavih, srceparaju}ih pesama, po kojima su se raspoznavali odrasli frajeri, ne{to kao bele ru`e, ne`ne ru`e. Pevale su, uglavnom, i sve ve}e devoj~ice, pa je i on zapevao, u `eqi da u op{tem `enskom ushi}ewu i sam ne{to u}ari. No, budu}i da je wegovo pevawe neodoqivo podse}alo na spoj blejawa i mukawa, kako je to svojevremeno izjavila wegova nastavnica pri izboru glasova za {kolski hor, zbog ~ega je i bio naglava~ke najuren, izazvao je op{te negodovawe okoline. Najgore u svemu je bilo {to mu je ona, bez imalo obzira, odrezala:
- Umukni! [ta se dere{!
Iako je to bila pro{lost, pocrveneo je i sada, se}aju}i se, do u{iju i korena kose.
Namr{tio se i u{ao u hodnik. Zastao je ispred reda sandu~i}a za po{tu. Ponovo je duboko udahnuo i...
...i istog ~asa splasnuo, po`elev{i da propadne u zemqu: znao je samo wenu adresu i ime, ali ne i prezime!
Bespomo}no je zurio u red sandu~i}a, poku{avaju}i o~ajni~ki da pridene uz weno ime bar jedno od prezimena sa plo~ica. Svi ti Jovanovi}i, Luki}i, Milenkovi}i, Ka~avende i ostali nisu, bio je siguran, mogli da se smeste pored imena kakvo je weno.
Kako bi mislio je, kako bi besmisleno bilo Veturija Ka~avenda!
Ne, to nikako nije i{lo...
Iza{ao je. Mo`da bi najboqe bilo da ~eka tu, ispred ulaza, da ona nai|e. U stvari, to je bio i jedini na~in, jedini pametan potez u ovom glupavom danu - zakqu~io je s olak{awem. ^eka}e, jer ona mora kad-tad da ili do|e ku}i ili iza|e iz ku}e.
Seo je na ulazni stepenik.
Tako je sedeo i one ve~eri, posledweg dana na moru, na prvom stepeniku ispred glavnog ulaza u zgradu letovali{ta. Ve}ina de~aka i devoj~ica bila je na plo~i, ispred zgrade. Slu{ao je wihove pevuckave glasove:
- @ena bira mu`a, mu-u`a...
Bila je to ona glupa, ona idiotska igra za balavce, ono kru`ewe okolo-naokolo u parovima. Oni stariji, iz sedmih i osmih razreda, sedeli su tako kao on ili su, gore u boriku, kri{om pu{ili razmewuju}i qubavna iskustva ste~ena u posledwe dve nedeqe.
Sedeo je i bio tu`an. ^inilo mu se da je sve brzo pro{lo i da je uludo stra}io svih ~etrnaest dana. U stvari, bio je `alostan {to odlazi, {to je sve gotovo i {to ve} od sutra ne}e vi{e biti kupawa, rowewa, sun~awa, fudbala, niti wene blizine. I taman je dostigao onaj stepen samosa`aqewa u kome se sve pretvaralo u crni o~aj, kada mu je pri{la ona pegava balavica Marina, ona s kojom se Veturija naj~e{}e dru`ila.
- Do|i - kazala mu je - zove te.
Trebalo mu je, ipak, vremena da povrati prisebnost. Bio je gotov da sko~i i pojuri, ali je u posledwem trenutku odlu~io da postupi mu{ki.
- Ma nemoj! - rekao je nemarno. - A ko to?
Pegava Marina je, me|utim, bila na visini. Morao je to da joj prizna, u sebi naravno. Odgovorila je:
- Zna{ ti dobro. Ne izvodi kerefeke!
I oti{la.
Tako je i on uradio. Oti{ao je, odjurio do bori}a iznad pla`e, gde ga je ona ~ekala.
No} se uveliko spustila na varo{icu. Sedeo je na stepeniku, ve} sasvim ohla|enom i postajalo mu je sve neugodnije. Ustao je. ^ekao je satima. Qudi su prolazili, deca su prolazila; ulazili su i izlazili - we nije bilo.
^ekao je, odlu~iv{i da nikako ne sme da izneveri uspomenu na ono {to se dogodilo poslewe ve~eri letovawa, u boriku iznad pla`e, u polutami. A dogodilo se, dakako, ono {to se obi~no i doga|a na letovawu, uz more, pod koprenom mese~ine i uz uobi~ajeno prisutnu pesmu primorske klape iz no}i, tamo s hotelske terase.
Najpre im je do bezobrazluka dosa|ivala pegava balavica. Najzad je Veturiji prekipelo, pa je dosadnu Marinu poslala u {etwu. Za~udo, brbqiva pegavu{a je }utke poslu{ala.
Ostali su sami.
- Ti ne voli{ onu igru? - pitala je, pokazuju}i rukom preko ramena prema letovali{tu.
- Glupo...
- A meni se ba{ dopada. Zna{ za{to?
Odmahnuo je glavom.
- Lak{e se upozna{ s nekim ko ti se svi|a - mirno je objasnila.
Devoj~ice to izgleda mnogo lak{e ~ine od de~aka, to s takvim izjavama. A {ta de~aci treba posle da urade? To pitawe ga je mu~ilo odavno.
Treba da je poqubim pani~no je razmi{qao. A kako da je poqubim?
Odjednom je postao svestan wenog smeha. Krv mu je jurnula u glavu i umalo da se okrene i ode, ali se setio da je re{io da bude pravi mu{karac. Ne}e wega jedna devoj~ica, jedna sukwa, da tako vu~e za nos!
U mraku, u ve}em mraku no {to je istinski bio, ve}em za onoliko koliko je navala krvi zatamnila wegov razum, hrabro je zagrlio i privukao. Nije se opirala! Nikako. Jo{ gore: privila se uz wega, obavila ruke oko wegovog vrata i izdigla nosi}. ^ak je i za`murila i to je zna~ilo... svakako je to moralo da zna~i...
U redu, jeste je tada poqubio i jeste to bio prvi poqubac u wegovom `ivotu.
Sve je to sada, naslowen na zid kraj ulaza, vra}ao kroz se}awe, do`ivqavaju}i opet onu istu jezu. ^esto je to ~inio u ovih godinu dana, koliko je proteklo od onog leta. Previ{e ~esto je pre`ivqavao sve to: poqubac, zatim weno sve dubqe disawe, wene ruke koje su se najednom obrele ispod wegove majice, na wegovoj naglo naje`enoj ko`i; weno telo uz svoje, grudi koje su tako bolno priawale uz wegove; napokon, wegove dlanove na wenoj ko`i - nikada vi{e, ni pre ni posle, taj ose}aj nije imao!
Ipak, bio je to posledwi dan na moru, posledwa no} u kojoj se bezgrani~no zaqubio u Veturiju iz osmog razreda {kole Zmaj. I to je bilo sve {to je znao o woj, ako se izuzme ono va`nije: wena ko`a je bila neopisivo prijatna, a wene usne su imale mo} izazivawa vrtoglavice, ukus neobja{wiv tokom mnogih no}nih besanih sati prise}awa.
Sutradan su se, onako u op{toj gunguli, dr`ali za ruke, gledali }utke dugo i jo{ du`e, osmehivali se i tako redom. U vozu su ugrabili mesta jedno do drugoga. Ugrabili su i pravo da sede zagrqeni - pa neka misli {ta ko ho}e! I nekoliko poqubaca na brzinu, kri{om, na platformi izme|u dva vagona, ime|u vagonskih vrata, uz svestan rizik da ih neko zatekne. Najdu`e od svega su gledali kroz prozor, dodiruju}i se, uzdrhtali i sre}ni, ne prime}uju}i tada ni{ta oko sebe, ni{ta osim sebe samih.
Na stanici su se rastali, uz stisak ruku. Poneo je sa sobom neizmernu tugu i te{ki bol rastanka, shvataju}i svu nepravdu i surovost `ivota.
Ne{to docnije, kod ku}e, shvatio je i sopstvenu te{ku glupost: zaboravio je da uzme wenu adresu...
Ta glupost ga je `estoko ko{tala.
We nije bilo, a bli`ila se verovatno pono}. Ulice su sasvim opustele, gotovo svi prozori pogasili, a pojavili su se i prvi psi-lutalice, obilaze}i kante za |ubre, podvijenih repova i u`agrenih o~iju. Znao je da nema vi{e ni mrvice nade i zbog toga se ose}ao kona~no pora`enim.
Vraga! ^itavu godinu je tragao za wom. Kao za inat, niko od wegovih drugova, poznanika i poznanica s letovawa nije znao ni{ta o woj. Ve} re{en da prizna sebi da nema izlaza i da je sve gotovo, setio se najjednostavnijeg re{ewa: upravnik letovali{ta morao je da zna bar ne{to o woj!
- Ona mala Rumunka? - nasmejao se odvratni upravnik, ~e{kaju}i se po nosu. - Pojma nemam! A {ta }e ti, a?
Wemu da ka`e? Ni na kraj pameti. Smislio je pri~u o dugu, o pozajmqenom novcu koji treba da joj vrati. Prili~no providna la`, ali je upalila. Upravnik je iskopao svoj tefter, pa u wemu prona{ao ovu adresu. Bilo je to ravno pre dva dana. I bilo je vi{e nego dovoqno, jer je, eto, do{ao u ovo novo naseqe, pred ovu zgradu...
...i eto ga sada, kona~no pora`enog, pred pono}, na zavr{etku bezuspe{nog tragawa.
Uvukao je glavu me|u ramena i krenuo, ne bi li stigao ku}i pre majke, koja je radila u stani~nom bifeu, pa je obi~no dolazila tek oko pola dva izjutra. Otac je bio pratilac KSR*  i jo{ ju~e je oti{ao za Austriju.
Bezvoqno je vukao noge i to mu je pomoglo da prona|e posledwu slamku spasa, kada je vrhom cipele {utnuo komadi} krede, odba~en i zaboravqen, na asfaltu. U trenutku mu je sinula spasonosna zamisao. Zgrabio je kredu, otr~ao do ulaza i na betonu, ispred stepenika, napisao:
Veturija javi se tel 44-446.
Do{ao je ku}i, na vreme ipak, uvukao se u krevet i proveo najte`u no} u svojih ~etrnaest dotada{wih godina.
Sutradan je, daju}i i sebi i woj dovoqno vremena i o~ekuju}i vol{ebni telefonski poziv, ~itavo prepodne luwao po stanu. Dva puta je probudio majku, sasvim nehotice. Prvi put je ispustio lon~e puno vode iz ruke, jer mu se u~inilo da telefon zvoni. [teta nije bila velika: samo se odlomila dr{ka. Posledice su bile daleko tragi~nije - majka se probudila i odgun|ala zbog toga, a telefon zaista nije zvonio. Drugi put je razbudio majku zveknuv{i glavom o vrata, u `urbi iz razloga istog, telefonskog, la`nog.
- Ama, dete, {to si se uzmuvao po ku}i? - izgrdila ga je. - I {ta tra`i{ unutra ceo dan? Obi~no te nema ni za lek, a danas u{li |avoli u tebe!
Posle ru~ka, rano popodne, ne izdr`av{i vi{e, uzja{io je bicikl i odjurio u naseqe. Pun nekakve neodre|ene slutwe potra`io je svoju poruku pred onim ulazom.
Na betonu je, ispod poruke, bilo napisano:
Nemam telefon.
Osvrnuo se levo-desno. Tamo, sasvim tamo, kod posledweg ulaza, spazio je dva pitaju}a oka na osmehnutom licu, koje je izvirivalo ispod tamnori|ih {i{ki. Nehotice se osmehnuo i koraknuo prema tamo, sasvim tamo.
To lice mu se ~inilo poznatim i dok je prilazio ose}ao je kako mu se grlo su{i i ste`e, dok mu iz se}awa izrawa lik one dosadne, pegave balavice s mora, one Marine...
...lik u nekom sasvim novom, sasvim izmewenom i privla~nom obliku, koji mu istiskuje sve misli, sve likove, koji istiskuje ba{ sve iz wega - sve osim poznatog gr~ewa `eluca i jeze niz ki~mu.




* KSR - Кола за спавање и ручавање при железници.