CVRČAK I MRAVICA

 Živeo tako jednom jedan cvrčak...

Pa šta? Živeli su toliki cvrčci i pre njega, pa o njima niko nije pisao! E, ali ovaj cvrčak je bio  vrlo talentovan muzičar, štaviše kantautor. Čudna mi čuda! Pa, svaki cvrčak je manje-više kantautor. Svaki svira i peva sopstveno cvrčanje.

 Znaš šta, brate, zaćuti već jednom, nemoj više da mi kvariš priču! Kad kažem da je ovaj cvrčak bio nešto posebno, ja to mogu i da dokažem. A ako ti dokažem, hoćeš li onda ućutati?

Ovaj cvrčak je u šestom razredu osnovne škole komponovao note i napisao reči za školsku himnu, samo što mu je i note i reči prisvojio nastavnik muzičkog, a kad ga je mali cvrčak tužio razrednom i direktoru, svi su mu se smejali i umalo da nije bio izbačen iz škole...

 Aha, sećaš se te priče iz novina, a? Sećaš, sećaš...

 Ovaj cvrčak je na televizijskom realiti-šou Ja sam talentovan dospeo u samo finale, ali su mu tu namestili, pa je ispao iako je bio najbolji, o čemu su sve novine pisale.

Aha, sećaš se te nameštaljke? I je l’ ti sad sve jasnije? A sad zaćuti i pusti me da ispričam svoju priču!

 Ovaj cvrčak nije imao para za muzičku akademiju, pa je morao da se zaposli kao svirač i pevač u kafe-baru. Godinama je tu svirao i pevao, a kada je državno preduzeće koje je držalo kafe-bar propalo, pa ga je neki tamo privatnik otkupio za male pare, crvčak je dobio pedalu, jer novi gazda nije voleo takvu muziku. I još mu je savetovao:

 - Menjaj stil, tebra. Velika parada je zakon!

 Cvrčak nije želeo da menja stil, pa je otišao u Kneževsku ulicu da svira i peva.

 Naravno od sviranja i pevanja u Knezu nije se moglo živeti, nego više kao životariti. Ubrzo je cvrčak dobio pedalu i od gazdarice sobička u kom je stanovao, jer tri poslednja meseca nije mogao da joj plati kiriju.

 Tako je cvrčak ostao i bez posla, i bez krova nad glavom. Doduše bila je to blaga i lepa jesen, pa je mogao da se sklanja noću ispod mosta, po parkovima i na Kališu.

 Ali, te godine prvi sneg je pao u novembru.

 I tu cvrčku pukne film. Do ovde mu bude svega, pa se pokupi i ode kod mrava, u socijalno.

 Prime njega tamo neki ozbiljni, namršteni, mravčuge neke u odelima, belim košuljama, s kravatama, pa ga pitaju:

 - A šta si ti, druškane, radio do sada?

 - Svirao sam - veli on. - Svirao i pevao...

 Klimaju oni glavama, odmahuju rukama, pa mu kažu:

 - Svirao, veliš, i pevao, a? E, pa kad si do sad svirao i pevao, a ti od sad igraj!

 Pa ga i oni pedaliraju.

 Izađe cvrčak na ulicu, a ono opet sneg pada. Ne pada, nego zasipa sa svih strana. Strava i užas!

 Šta da radi jadan cvrčak? Ništa posebno. Da radi ono što je i to tad radio. Zasvira cvrčak, zasvira nešto svoje, posebno, nešto što je tih dana komponovao, zasvira i zapeva, vetru i mećavi u inat! U inat i onim uštogljenim, ispravno orijentisanim mravima. Prazna ulica, sklonili se svi pametni, greju se po svojim stanovima, u svojim kafićima, a cvrčak svira i peva, kao da mu je poslednje, kad mu put prepreči neka spodoba. Zaustavi ga i veli:

 - Kud si se ti zaputio? Ulazi ovamo, brzo, da se smrzneš!

 I uvuče ga u neku kapiju, pa kroz kapiju u hodnik, pa kroz hodnik na stepenište, pa stepeništem gore, pa opet kroz hodnik i pravo u - studio! Majke mi, studio! Pravi pravcati!

 Odmota ta spodoba šal sa lica, skine jaknu, kad ono - mravica! I to ne obična mravica, no mravica muzički producent. Smesti ta mravica našeg cvrčka u fotelju, naruči mu topli čaj, pa mu, reč po reč,  ispripoveda kako je ga slušala letos u Kneževskoj ulici, i kako ga je jednom krišom i snimila, i kako je odlučila da ga pronađe, ali je on nestao, pa ga je, eto, sam Bog poslao po ovom kijametu ulicom kojom ona ide na posao i tako...

 I tako je cvrčak  snimio prvi samostalni, autorski cede, koji je, uzgred budi rečno, propao, jer niko ne voli više pravu muziku.

 Molim? Zašto se smejuljiš? Misliš, propao cvrčak tek tako, a? Misliš da je naravoučnije ono poznato: niko ne sme da bude nemaran da mu to ne donese jad i nevolju?

 E, nije tako!

 Udala se mravica za ovog našeg posebnog cvrčka. Cvrčak i dalje komponuje, peva i svira, ono svoje, ono posebno, a mravica ga izdržava, normalno, jer ga voli.

 A voli i on nju, pa je ovo istinski srećan završetak.

STARAC, DEČAK I REKA

   Gazio je punim stopalom, osećajući da nije baš siguran u polumraku.

 Nikako nisu smele da mu se smeju. Mogao je on i sto puta da izvali stotinu gluposti, bile su to njegove gluposti. Ne, nikako nisu smele to da mu učine!

  Dečak je besno udario grumen zemlje vrhom cipele i grumen se razleteo na sve strane. Svo njegovo ogorčenje se izlilo kroz taj udarac, a ipak mu nije bilo nimalo lakše.

  - Dole, kod one vrbe - rekao je starac i protrljao kažiprstom nos.

  Dečak je grizao donju usnu i nije ga se mnogo ticalo gde je to dole i ta vrba. Ipak, starac je bio jedan vrlo drag starac i nije bilo razloga da se na njega ljuti.

  - Sad će pola četiri - kazao je starac, oprezno birajući mesto gde će da stavi nogu pri svakom koraku. Strmina je igledala opasno. Još opasnija je bila u tami, pred zoru.

  Dečak je gazio punim stopalom, ne razmišljajući ni o kakvim strminama, niti o vrbama. Dečak je mislio: „Osvetiću im se kad-tad.”

  Ispred vrbe se pružala glatka, peskovita zaravan, koja se završavala naglo, kao odsečena, a dole se crnela mirna rečna površina. Starac je zadovoljno protrljao ruke, smeškajući se pritom.

  - Tu smo - kazao je, spuštajući ranac pored vrbe. Zatoptao je nogama, pokušavajući da se zgreje. Za njegovih sedamdeset godina dobro se držao i osećao je da ga obuzima ponos.

  Dečak je odložio štapove i prišao obali.

  - Nemoj da se previše naginješ - opomenuo ga je starac. - Rano je za kupanje.

  Nasmejao se, setivši se jednog davnog leta.

  Sećanje ga je sasvim razgalilo. Znalačkim okom osmotrio je okolinu, ponovo protrljao ruke i počeo da vadi stvari iz ranca.

Uskoro je zaplamsala vesela vatrica i dečaka je sve jače obuzimala groznica iščekivanja. Starac je izvadio kobasice umotane u masnu hartiju, spretnim i uvežbanim potezima noža načinio niz pravilnih zareza popreko, zatim je odsekao nekoliko štapića i zašiljio ih na jednom kraju. Natakao je kobasice na štapiće, čije je druge, tupe krajeve pozabadao u peskovito tle, oko vatre, štapiće uglavio u rašlje i pitao, ne okrećući se, preko ramena:

  - Grize li?

  Dečak je zurio u rečnu površinu. Čuo je starčevo pitanje nekako izdaleka, pa mu se činilo nevažnim. Ćutao je napregnuto očekujući da se nešto dogodi dole, u crnoj, neprozirnoj i tajanstvenoj reci. Ovo mu je bilo prvi put da ide na pecanje.

  Posle su jeli kobasice i hleb. Starac je još uvek mislio o onome letu. Dečak je rekao:

 - Žedan sam.

 Starac je iz ranca izvadio termos.

  - Ovo je za mene - rekao je, ispunjen zadovoljstvom. Položio je termos na pesak pažljivo, a zatim izvadio dvolitarsku bocu od zelenog stakla, pružajući je dečaku. - A ovo je za obojicu.

  Boca je bila teška. Dečak je otpušio, pa s obe ruke prineo ustima. Voleo je da pije iz boce. Voleo je taj osećaj i pio je uživajući. Za to vreme starac je iz termosa sipao u poklopac-čašu vrelu crnu kafu, koja je širila zamamni miris. Gotovo ritualno ispijao je kafu u sitnim, drhtavim gutljajima. Onda se zagrcnuo.

  - Vuci! - prokrkljao je, pokazujući rukom.

  Dečak je ispustio bocu i pritrčao štapovima. Dohvatio je prvi.

  - Ne taj! - doviknuo je starac, boreći se za vazduh.   - Treći...

  Dečak je sve zaista brzo obavio. Ipak, udica je bila prazna. Starac je najzad uhvatio dah.

  - Kasno - kazao je ustajući. - Otrgla se.

  Prišao je i uzeo štap iz dečakovih ruku. Dečak je bespomoćno stajao i stideo se. 

  - Ne sekiraj se - tešio ga je starac, dok je nešto majstorisao oko štapova. - Nije to ništa. Tek smo počeli.

  Dečak je podigao bocu i začepio je. Vratio je u ranac. Starac mu je prišao i pomilovao ga po kosi.

  - Baš si osetljiv čovek - kazao je.

  Dečak se više nije stideo. Bio je ljut.

- Samo se ti meni smej - rekao je, okrećući starcu leđa. - Svi mi se smeju, pa zašto ne bi i ti.

  Gutao je suze i bio hrabar. I starac je znao da je dečak hrabar. Zbog toga je ćutke otišao do štapova i seo. Starac je bio mudar i mnogo je voleo dečaka.

Za to vreme dečak je savladao suze, ali ne i bes.

  „Pokazaću svima vama” mislio je. „Svi ćete videti šta ja znam.”

 Dečak je imao dugačke noge, koje su mu prilično smetale, jer nikako nije uspevao da se navikne na tu sasvim neočekivanu promenu. Još gore: njegov glas je ovog proleća prestao da bude njegov, menjajući se po nekoj svojoj ćudi - čas bariton, čas sopran. Ali to i nije bilo najgore. Dečak je osećao da ga je ovo proleće unesrećilo, jer bi ga sve, do tada sasvim beznačajno, moglo da uzbudi i zbuni.

Starac je strpljivo sedeo pored štapova i čekao da dečak reši svoj problem. Znao je da bi sve bilo još teže ako bi bilo šta rekao. Onda je pomislio: „Kako ne grize? Ovo je sasvim dobro mesto.”

  Dečak se iznenada nasmejao. Prišao je starcu smejući se, obgrlio ga i kazao:

  - Mogao si da se ugušiš!

  Starac se zasmejao.

  - Da si mogao da se vidiš! - smejao se dečak.

  Starac je shvatio da je ono najteže prošlo. I bilo mu je drago. Stvarno je neizmerno voleo dečaka.

  Sedeli su posle, zagledani u štapove, sve dok sunce nije izgrejalo i još posle - starac misleći o jednom davno prošlom letu, a dečak o jednoj sramoti pred gomilom devojčica u kojoj je bila i ona, zbog koje mu je bilo, u stvari, krivo.

Reka više nije bila crna, vatra se davno ugasila, štapovi uporno mirovali, a njih dvojica su bivali sve srećniji i srećniji.

  Onda su zaspali, srećni, pod zracima ranog proletnjeg sunca, zagrljeni, na rečnoj obali - starac koji je sanjao ono leto i dečak, koji nije sanjao ništa određeno, ali se osmehivao.

KAKO SE POSTAJE PESNIK

Ja iz škole furam i rđav sam đak

ko u školu ide pravi je ludak

(prepisano sa zida jedne beogradske 

osnovne škole 1998. godine)

Tih godina još uvek sam radio u osnovnoj školi, a zadesilo me je i da sam bio voditelj Đačkih pesničkih susretanja na opštini Voždovac. Obilazeći voždovačke škole, naleteo sam i na ovaj grafit na jednom školskom zidu.  Klinac koji je ovo napisao očigledno nije bio bez posebne pameti, niti bez posebnog talenta! Da je to bilo u mojoj školi, našao bih tog pesnika, moji klinci su mi uglavnom verovali. Ali nije...

Na susretu s malim pesnicima te škole pokušao sam da budem lukav:

- Onaj grafit tamo, na zidu, zaslužio je posebnu nagradu. Kapiram da se autor krije i kapiram zbog čega. Voleo bih, ipak, da se upoznamo. Evo, kad se sve ovo završi, mogao bi da mi se javi dole, na parkingu, kog one žute Mečke.

Da ne dužim: na parkingu me je čekala jedna devojčica! Odmah je starovala:

- Nisam ja to napisala!

- Ali znaš ko je? - odvrati sam.

- Znam.

- Pa, da li ćeš da mi kažeš?

- Neću, nisam taster! On misli da ću da ga otkucam, a neću.

- Ti si mudrica! - odao sam joj priznanje. - On sada sigurno nas gleda?

- Aha!

- Ok! Da vidimo kakav je lik.

Okrenuo sam se i doviknuo:

- Ako si muškarac, budi muškarac. Izađi!

Čekali smo. Nije izašao.

- Pa, eto - rekao sam. - Probali smo. A ti mu kaži da je propustio šansu. Moga bi mnogo, mnogo više od piskaranja po zidovima.

- Hoću.

- A nas dvoje nismo se ni upoznali. Smem bar da znam tvoje ime?

- Marina.

Pružio sam joj ruku. Prihvatila je. Rukovali smo se, baš kao dva ozbiljna drugara.

- Znaš u kojoj sam školi. Dođi i dovedi tog pesnika, kad bude spreman.

Prošlo je nekoliko meseci od tog razgovora. Prošlo je i čitavo leto, pa eto i nove školske godine.

Krajem septembra došla mi je Marina. Sama. Završila je osnovnu.

- Gde si se upisala? - pitao sam.

- U geodetsku.

- A momče se dalje krije? - nasmejao sam se.

- Ne više - ozbiljno je uzvratila.

- Dovela si ga! Pa, gde je?

- Ovde.

Pružila mi je svesku. I tek tada sam shvatio: koji sam glupson bio!

- Marina, Marina - prekoreo sam je. - Kako si me prefarbala!

- Morala sam, izvinite. Nisam znala može li vam se verovati...

- A sad znaš. Kako?

- Čitala sam vas. Pitala našu bibliotekarku. A onda sam i gledala onu vašu emisiju na teveu.

- I položio sam ispit?

- Da!

A u svesci su bile njene pesme. I bio sam u pravu što se tiče posebnog talenta autorke onog grafita.

Od tog dana do dana današljeg nas dvoje se družimo.

Objavila je tri zbirke pesama. Prvu još kao srednjoškolka. Položila prijemni na Filološkom. Završila je fakultet. Postala i profesor srpskog i književnosti. Nezaposlena. 

Talenat, mane-više. Ko još danas uvažava talentovanog pesnika?!

Prekjuče mi je došla u posetu.

- Kaži mi - pitao sam je - otkud ti pade na pamet onakav grafit?

- Iz inata! Klinci polaze u školu, pa su im prave one onakve dočeke, priredbe, pesme, igre, žvake... džabuljigavo! Svi fol ginu za njima i da njima bude sve najbolje. Tek posle vide da su im prodali foru, a da je škola nešto sasvim drugačije.

Ostao sam bez teksta.

A šta bih drugo?

БОРХЕС И ПОНОС

Неки се поносе књигама које су написали, а ја се поносим књигама које сам прочитао.

(Хорхе Луис Борхес)

Прочитах ово и замислих се, врло дубоко, врло озбиљно. Ако је то заиста рекао Брохес, онда је или подилазио некоме/нечему или је једноставно одлепио...

Поносити се књигама које је прочитао?

Због чега?

На пример, прочитао је толико и толико књига, па ушао у Гинисову књигу рекорда. И сад се поноси тиме. Оправдано. Разумљиво.

Или, на пример, прочитао КАПИТАЛ, као да је роман, а није морао, па се поноси тиме, јер није једноставно учинити то. Разумео и запамтио све. Истински. За понос, наравно. Разумљиво.

Или, на пример, прочитао све своје књиге, па се поноси у своје име.  Собом, наравно. Има и рашта. Разумљиво.

Али онај први део његове максиме како протумачити?

НЕКИ, вели. Већ то звучи подцењивачки: неки тамо су нешто написали па се, бива, тиме поносе?

КЊИГАМА се, вели, поносе. Свашта! Он је, Борхес, написао толико и толико књига, па се тиме не поноси! А неки тамо се поносе својим неким тамо књигама!

Напокон, ко сам па ја да анализирам, па још и тумачим то што је велики Борхес изјавио?

Ја се, углавном, поносим књигама које сам написао. Моје су. Свидело се то Борхесу или не. У осталом, тај Борхес дакако није познавао овог мене, па могу да замислим како се ово његово и не односи на мене.

Не могу да се поносим књигама које сам прочитао. А прочитао сам их ни броја им не знам. Читам од непуне пете године живота, па ко да изброји прочитане књиге. Тиме бих, ето, и могао да се поносим, али не - па то је нормални део мог живота. Уобичајени. Количини књига прочитаних како могу да  се дивим? Могу прочитане књиге да волим. Могу да их читам више пута. Могу и да упамтим то што сам читао и прочитао. Али да се поносим... не умем.

Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољсрво читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.

Књига је, за мене, насушна потреба. Задовољство читања. Потреба сазнавања. Учење. Много тога још бива књига, али да се поносим књигама које сам ПРОЧИТАО, звучи бесмислено.

Извините господине Борхес, уколико сте ово заиста смислили, није вам баш нешто...

И то ме је заголицало: зашто се овакве сентенције употребљавају  непроверено. Бива, може се то врло необавезно означити: „то је рекао Борхес!”

И чик да неко томе противуречи!

SVI TI LEPI STANOVI, BRENDOVI, STAROST I JA

 „Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri, pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita.  /.../  Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove.” (Verica RAKOČEVIĆ, modna kreatorka)

   Brojim objavljene knjige: jedna, dve, tri... pedeset... šezdeset... izdanja ne brojim. Slažem se s gospođom kreatorkom:  Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. I parafraziram: svoj, tvrdoglav, uporan, vredan i čestit.

   Gospođa je zaradila stanove, devizne račune i ko zna šta još. A ja sam živeo u tuđim stanovima, iznajmljenim, sastavljajući kraj s krajem svoje nastavničke plate. Moji izdavači nikada nisu bili pošteni, a pogotovu kad se Juga srušila. Gradili su privatni hotel na crnogorskom primorju, trpali pare na svoje račune i živeli od prodaje MOJIH knjiga u NJIHOVIM rukama. Da li su moja deca mogla da se ponose? I čime? Zar HAJDUK nije bio nekakva vrsta brenda?

   Nemam, dakle, da žalim za nekakvim lepim stanovima sa kojima bi deca moja mogla da se ponose, a kojih nikada nije bilo, niti za nečim što je otišlo u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove, jer je sve što sam mogao da zaradim neprekidno odlazilo u tuđe ruke velemajstora akvizicije, mada, koliko se sećam, nisu oblačili Armani...

   Reče jednom prilikom Raša Popov, predstavljajući me deci učesnicima Radosti Evrope:

   - Evo ovaj ovde, Gradimir, da je u Americi imao bi svoje sopstveno ostrvo. A vidite ga ovde? Iznošene patike, izanđale farmerke...

   Jedva ga prekidoh:

   - Nemoj Rašo više da me hvališ, molim te!

   Živimo u Brestoviku, gročanskom selu, bliže Smederevu no matičnom Beogradu. Kupili smo kuću od nasledstva ženinog i mog. Uglavnom od njenog, jer je moj otac bio učitelj.

   To nam je sve: voda iz bunara, septička jama, a sada nam, ovi dobri ljudi na vlasti, dovode plin. Cevima. Još nisu počeli da grade komore za nas.

   Nisam nikako mogao da budem UVLAKAČ. Urednici i izdavači su me uvlačili u svoje mreže zato što sam DOBRA ROBA. Vodali su me, prikazivali, kreveljio sam se i dodovoravao klincima, mamama, babama i dedama, prosvetarima, direktorima, bibliotekarkama, kulturnim radnicima, novinarima, televizijama nekakvim duhovitostima, mudrostima, doskočicama i sličnim majstorijama.

   A još su me i brisali iz UKS! Prvo su objavili da sam umro, onda su zaključili da nisam plaćao članarinu, pa me - brisali. Uzgred: primljen sam 1973. godine...

   Sada živimo od penzijice moje kobajagi, a uglavnom od prvog poštenog izdavača u mom životu LAGUNE. Isplaćuje redovno procenat od prodaje mojih knjiga. Pod stare dane, eto, bar sam to doživeo.

   Sve ostalo - VAMA NA ČAST.

ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ

ПРИЧА БР. 1

- На летовање идем у Грчку - рекла је Јелена.

- А ја идем у Турску - рекао је Урош.

- Ја идем код деде у Недобник  - рекао је Гале. - Моји мама и тата немају пара.

Истините приче су најчешће тужне.

ПРИЧА БР. 2

- Мој тата има Ситроена це четири - рекао је Урош.

- Мој тата има Пежоа седамсто шест, а мама вози Фијата пунто - рекла је Јелена.

- А моји мама и тата имају мене, мог брата и моју сестру - рекао је Гале.

Истините приче могу да буду и поучне.

ПРИЧА БР. 3

Истините приче могу да буду и овакве:

- Мене тата узима два пута месечно - рекао је Урош.

- Мене тата узима сваке недеље - рекла је Јелена.

Гале није рекао ништа. Његови мама и тата нису разведени.

ПРИЧА БР. 4

Ову истиниту причу сви већ знају:

- Ја волим Ајфон седам  - рекао је Урош.

- Ја више волим Самсунг Галакси - рекла је Јелена.

- А ја волим Мају - рекао је Гале.

ПРИЧА БР. 5

После писменог из математике...

- Преписао сам други и трећи задатак од Гаге - рекао је Урош.

- А ја сам успела да препишем само трећи - рекла је Јелена.

Гале није рекао ништа. Он је Гаги дотурио сва три задатка.

ПРИЧА БР. 6

Истинита прича може да буде и поучна - али не мора...

Наставница је поделила свеске, а Гага се одмах јавила:  

- Зашто јединица? Па све ми је тачно!

- Питај Гаврила, Драгана - рекла је наставница и погледала Галета.

А Гале је поцрвенео.

Добио је чисту петицу, али је наставница испод дописала:

Помози Драгани да научи математику. Немој да преписује од тебе.

ПРИЧА БР. 7

Бане је рекао:

- Гале се напалио на Мају!

- Наложио се тек тако! - додао је Игор.

- Нисам се ни напалио нити наложио - одговорио је Гале. - Ја волим Мају.

Истина непобитна!

ПРИЧА БР. 8

Истините приче могу да буду глупаве.

- Мајо, зашто волиш Галета? - питао Игор.

- Зато!

- У, ал’ ти је одговор!

- Какво питање, такав одговор  - насмејала се Маја.

ПРИЧА БР. 9

Гале је од малих ногу имао косу до рамена. Јуче поподне, у бусу, док смо се гужвали, онако, као обично, преко Галета се за шипку прихватио један маторац, ћелав, с црним рејбанкама на носу.  

- Овај... не љути се - рекао је - а шта си ти, бата или сека?

- А шта сте ви, чика или тета? - изнервирао се Гале.

- Ја сам слеп - одговорио је маторац. - А ми слепци, знаш, не видимо...

Истините приче могу и да заболе.

ПРИЧА БР. 10

Питала Маја Галета: 

- Шта то радиш?

- Вежбам.

- Шта вежбаш?

- Ћутање. 

DA SE NE RAZLIKUJEM

   U trećem razredu naučio je da postoji velika razlika između njega i njih, ostale dece.

   Krajem proleća, kao uvod u pripreme za leto, dobio je od oca plastične sandale, kobalt-plave, kakve niko u selu nije imao. Naravno, obuo ih je za školu, pa su mu, naravno, budući da su mu stopala bila preosetljiva, što ga je mučilo od detinjstva do dana današnjeg, posle nepunih pola sata, napravile ogromne, bolne, prebolne žuljeve na obe pete i na oba mala prsta. Više mu nije značilo ništa to što su mu svi zavideli na sandalama. Da je smeo, izuo bi se, ali nije - njegova učiteljica nije dozvoljavala da đaci dolaze bosi u školu. Ipak, Petrove muke nisu promakle Jezdimiru, njegovom paru iz klupe, onom koji je imao ožiljak na uhu, da ga zauvek podseća na prvi dan u školi. Isti promućurni dođoščić je predložio Petru da zamene obuću: on će, da bi druga spasao muka i bola, da mu da svoje opanke, gumenjake „piroćance”, a sam će da se žrtvuje i da obuje te neudobne sandale.

  Petar je oduvek želeo da ima obuću koja ga neće izdvajati, gumene opanke, kao svi iz njegovog razreda, svi osim njega. On je morao da nosi ili gojzerice, bakandže, potkovane šuniglama, ili gradske, plitke cipele na šniranje, ili okeržute kožne sandale. Ovo je, dakle, bila prava prilika da ispuni svoju davnašnju želju. Učinio je to i bio srećan, zadovoljan lakoćom i slobodom hodanja u ovoj sanjanoj obući, sve do povratka kući. Još nije ni čestito ušao, a baba ga je, uočivši tragičnu promenu obuće na njegovim nogama, dočekala pitanjem:

   - Otkuda to tebi, Petre, zlato moje?

   Objasnio je.

   Posle je zaćutao i ćutao usput, dok ga je baba vodila u gornji kraj, ćutao dok je baba objašnjavala i objasnila Jezdimirovoj majci zašto su došli u Kristijanovu kuću, ne propustivši da tu kuću nazove po prethodnom vlasniku, Švabi Kristijanu, ćutao dok su se prezuvali u obuću koja im je pripadala, pa progovorio tek kada su se vratili i kad ga je baba pitala zašto je to učinio:

   - Da se ne razlikujem više.

   Baba mu je, šturo, bez mnogo reči, objasnila:

   - I treba da se razlikuješ. Ti si dete iz trgovačke familije, a oni nisu čak ni pošteni paori.