KAKO SE POSTAJE PESNIK

Ja iz škole furam i rđav sam đak

ko u školu ide pravi je ludak

(prepisano sa zida jedne beogradske 

osnovne škole 1998. godine)

Tih godina još uvek sam radio u osnovnoj školi, a zadesilo me je i da sam bio voditelj Đačkih pesničkih susretanja na opštini Voždovac. Obilazeći voždovačke škole, naleteo sam i na ovaj grafit na jednom školskom zidu.  Klinac koji je ovo napisao očigledno nije bio bez posebne pameti, niti bez posebnog talenta! Da je to bilo u mojoj školi, našao bih tog pesnika, moji klinci su mi uglavnom verovali. Ali nije...

Na susretu s malim pesnicima te škole pokušao sam da budem lukav:

- Onaj grafit tamo, na zidu, zaslužio je posebnu nagradu. Kapiram da se autor krije i kapiram zbog čega. Voleo bih, ipak, da se upoznamo. Evo, kad se sve ovo završi, mogao bi da mi se javi dole, na parkingu, kog one žute Mečke.

Da ne dužim: na parkingu me je čekala jedna devojčica! Odmah je starovala:

- Nisam ja to napisala!

- Ali znaš ko je? - odvrati sam.

- Znam.

- Pa, da li ćeš da mi kažeš?

- Neću, nisam taster! On misli da ću da ga otkucam, a neću.

- Ti si mudrica! - odao sam joj priznanje. - On sada sigurno nas gleda?

- Aha!

- Ok! Da vidimo kakav je lik.

Okrenuo sam se i doviknuo:

- Ako si muškarac, budi muškarac. Izađi!

Čekali smo. Nije izašao.

- Pa, eto - rekao sam. - Probali smo. A ti mu kaži da je propustio šansu. Moga bi mnogo, mnogo više od piskaranja po zidovima.

- Hoću.

- A nas dvoje nismo se ni upoznali. Smem bar da znam tvoje ime?

- Marina.

Pružio sam joj ruku. Prihvatila je. Rukovali smo se, baš kao dva ozbiljna drugara.

- Znaš u kojoj sam školi. Dođi i dovedi tog pesnika, kad bude spreman.

Prošlo je nekoliko meseci od tog razgovora. Prošlo je i čitavo leto, pa eto i nove školske godine.

Krajem septembra došla mi je Marina. Sama. Završila je osnovnu.

- Gde si se upisala? - pitao sam.

- U geodetsku.

- A momče se dalje krije? - nasmejao sam se.

- Ne više - ozbiljno je uzvratila.

- Dovela si ga! Pa, gde je?

- Ovde.

Pružila mi je svesku. I tek tada sam shvatio: koji sam glupson bio!

- Marina, Marina - prekoreo sam je. - Kako si me prefarbala!

- Morala sam, izvinite. Nisam znala može li vam se verovati...

- A sad znaš. Kako?

- Čitala sam vas. Pitala našu bibliotekarku. A onda sam i gledala onu vašu emisiju na teveu.

- I položio sam ispit?

- Da!

A u svesci su bile njene pesme. I bio sam u pravu što se tiče posebnog talenta autorke onog grafita.

Od tog dana do dana današljeg nas dvoje se družimo.

Objavila je tri zbirke pesama. Prvu još kao srednjoškolka. Položila prijemni na Filološkom. Završila je fakultet. Postala i profesor srpskog i književnosti. Nezaposlena. 

Talenat, mane-više. Ko još danas uvažava talentovanog pesnika?!

Prekjuče mi je došla u posetu.

- Kaži mi - pitao sam je - otkud ti pade na pamet onakav grafit?

- Iz inata! Klinci polaze u školu, pa su im prave one onakve dočeke, priredbe, pesme, igre, žvake... džabuljigavo! Svi fol ginu za njima i da njima bude sve najbolje. Tek posle vide da su im prodali foru, a da je škola nešto sasvim drugačije.

Ostao sam bez teksta.

A šta bih drugo?