STARAC, DEČAK I REKA

   Gazio je punim stopalom, osećajući da nije baš siguran u polumraku.

 Nikako nisu smele da mu se smeju. Mogao je on i sto puta da izvali stotinu gluposti, bile su to njegove gluposti. Ne, nikako nisu smele to da mu učine!

  Dečak je besno udario grumen zemlje vrhom cipele i grumen se razleteo na sve strane. Svo njegovo ogorčenje se izlilo kroz taj udarac, a ipak mu nije bilo nimalo lakše.

  - Dole, kod one vrbe - rekao je starac i protrljao kažiprstom nos.

  Dečak je grizao donju usnu i nije ga se mnogo ticalo gde je to dole i ta vrba. Ipak, starac je bio jedan vrlo drag starac i nije bilo razloga da se na njega ljuti.

  - Sad će pola četiri - kazao je starac, oprezno birajući mesto gde će da stavi nogu pri svakom koraku. Strmina je igledala opasno. Još opasnija je bila u tami, pred zoru.

  Dečak je gazio punim stopalom, ne razmišljajući ni o kakvim strminama, niti o vrbama. Dečak je mislio: „Osvetiću im se kad-tad.”

  Ispred vrbe se pružala glatka, peskovita zaravan, koja se završavala naglo, kao odsečena, a dole se crnela mirna rečna površina. Starac je zadovoljno protrljao ruke, smeškajući se pritom.

  - Tu smo - kazao je, spuštajući ranac pored vrbe. Zatoptao je nogama, pokušavajući da se zgreje. Za njegovih sedamdeset godina dobro se držao i osećao je da ga obuzima ponos.

  Dečak je odložio štapove i prišao obali.

  - Nemoj da se previše naginješ - opomenuo ga je starac. - Rano je za kupanje.

  Nasmejao se, setivši se jednog davnog leta.

  Sećanje ga je sasvim razgalilo. Znalačkim okom osmotrio je okolinu, ponovo protrljao ruke i počeo da vadi stvari iz ranca.

Uskoro je zaplamsala vesela vatrica i dečaka je sve jače obuzimala groznica iščekivanja. Starac je izvadio kobasice umotane u masnu hartiju, spretnim i uvežbanim potezima noža načinio niz pravilnih zareza popreko, zatim je odsekao nekoliko štapića i zašiljio ih na jednom kraju. Natakao je kobasice na štapiće, čije je druge, tupe krajeve pozabadao u peskovito tle, oko vatre, štapiće uglavio u rašlje i pitao, ne okrećući se, preko ramena:

  - Grize li?

  Dečak je zurio u rečnu površinu. Čuo je starčevo pitanje nekako izdaleka, pa mu se činilo nevažnim. Ćutao je napregnuto očekujući da se nešto dogodi dole, u crnoj, neprozirnoj i tajanstvenoj reci. Ovo mu je bilo prvi put da ide na pecanje.

  Posle su jeli kobasice i hleb. Starac je još uvek mislio o onome letu. Dečak je rekao:

 - Žedan sam.

 Starac je iz ranca izvadio termos.

  - Ovo je za mene - rekao je, ispunjen zadovoljstvom. Položio je termos na pesak pažljivo, a zatim izvadio dvolitarsku bocu od zelenog stakla, pružajući je dečaku. - A ovo je za obojicu.

  Boca je bila teška. Dečak je otpušio, pa s obe ruke prineo ustima. Voleo je da pije iz boce. Voleo je taj osećaj i pio je uživajući. Za to vreme starac je iz termosa sipao u poklopac-čašu vrelu crnu kafu, koja je širila zamamni miris. Gotovo ritualno ispijao je kafu u sitnim, drhtavim gutljajima. Onda se zagrcnuo.

  - Vuci! - prokrkljao je, pokazujući rukom.

  Dečak je ispustio bocu i pritrčao štapovima. Dohvatio je prvi.

  - Ne taj! - doviknuo je starac, boreći se za vazduh.   - Treći...

  Dečak je sve zaista brzo obavio. Ipak, udica je bila prazna. Starac je najzad uhvatio dah.

  - Kasno - kazao je ustajući. - Otrgla se.

  Prišao je i uzeo štap iz dečakovih ruku. Dečak je bespomoćno stajao i stideo se. 

  - Ne sekiraj se - tešio ga je starac, dok je nešto majstorisao oko štapova. - Nije to ništa. Tek smo počeli.

  Dečak je podigao bocu i začepio je. Vratio je u ranac. Starac mu je prišao i pomilovao ga po kosi.

  - Baš si osetljiv čovek - kazao je.

  Dečak se više nije stideo. Bio je ljut.

- Samo se ti meni smej - rekao je, okrećući starcu leđa. - Svi mi se smeju, pa zašto ne bi i ti.

  Gutao je suze i bio hrabar. I starac je znao da je dečak hrabar. Zbog toga je ćutke otišao do štapova i seo. Starac je bio mudar i mnogo je voleo dečaka.

Za to vreme dečak je savladao suze, ali ne i bes.

  „Pokazaću svima vama” mislio je. „Svi ćete videti šta ja znam.”

 Dečak je imao dugačke noge, koje su mu prilično smetale, jer nikako nije uspevao da se navikne na tu sasvim neočekivanu promenu. Još gore: njegov glas je ovog proleća prestao da bude njegov, menjajući se po nekoj svojoj ćudi - čas bariton, čas sopran. Ali to i nije bilo najgore. Dečak je osećao da ga je ovo proleće unesrećilo, jer bi ga sve, do tada sasvim beznačajno, moglo da uzbudi i zbuni.

Starac je strpljivo sedeo pored štapova i čekao da dečak reši svoj problem. Znao je da bi sve bilo još teže ako bi bilo šta rekao. Onda je pomislio: „Kako ne grize? Ovo je sasvim dobro mesto.”

  Dečak se iznenada nasmejao. Prišao je starcu smejući se, obgrlio ga i kazao:

  - Mogao si da se ugušiš!

  Starac se zasmejao.

  - Da si mogao da se vidiš! - smejao se dečak.

  Starac je shvatio da je ono najteže prošlo. I bilo mu je drago. Stvarno je neizmerno voleo dečaka.

  Sedeli su posle, zagledani u štapove, sve dok sunce nije izgrejalo i još posle - starac misleći o jednom davno prošlom letu, a dečak o jednoj sramoti pred gomilom devojčica u kojoj je bila i ona, zbog koje mu je bilo, u stvari, krivo.

Reka više nije bila crna, vatra se davno ugasila, štapovi uporno mirovali, a njih dvojica su bivali sve srećniji i srećniji.

  Onda su zaspali, srećni, pod zracima ranog proletnjeg sunca, zagrljeni, na rečnoj obali - starac koji je sanjao ono leto i dečak, koji nije sanjao ništa određeno, ali se osmehivao.