ПРИЧА О ЖИВОТУ У БАНАТУ (за "Панчевац")

 

Ul. Banatska br. 8

 Ro|en sam 1947. u bantskom selu Mramorak. Moj otac Borivoje bio je u~itequ Mramorku, majka Mirjana slu`benik u mramora~koj op{tini. Vrlo pismeni qudi za ono vreme. S kwigom sam se dru`io, ~ini mi se, od ro|ewa. I rano se opismenio. ^itao sam te~no ~itao sve {to bi mi podneli pod nos. A ono {to je bilo naj~udnije ~itao sam naopa~ke, s desna na levo, odozdo na gore. Naravno, ubrzo se razjasnilo sve: nau~io sam da ~itam gledaju}i u kwige starijeg brata Aleksandra, dok smo sedeli jedan naspram drugog, za kuhiwskim stolom, pa sam, povremeno pitaju}i starijeg brata, u~io i nau~io ~itawe.

  Najranije detiwstvo od`iveo sam u vremenu prve petoqetke. Bilo je to doba one na{e ~uvene obnove i izgradwe. Rastao sam na UNRINIM paketima i Trumanovim jajima u prahu. Jurcao sam po mramora~kom parku, vozio bicikl, smi{qao bezbroj vragolija i bio sre}an pod beskrajnim nebom banatskim.

Литерарна секција

 Posle mog zavr{enog ~etvrtog razreda preselili smo se u Vr{ac. Stanovao sam na dobru poqoprivredne {kole, u zgradi vaspita~kih stanova ispod mu{kog internata. Ispred zgrade je bio prekrasan parki}, u kom je bilo preko 40 vrsta razli~itog drve}a, a u blizini je proticao Mesi}. I{ao sam u {kolu "Vuk Karaxi}", koja je bila u centru, nekih ~etiri kilometara od stana. Jedno vreme mi, deca zaposlenih u poqoprivrednoj, i{li smo u {kolu fijakerom! U Vr{cu sam se prvi put zaqubio u devoj~icu, no ona nije bila zaqubqena u mene, napisao prvu pesmu koja nije bila moja, no sam napisao ne{to kao ]opi}, dao prvi gol u rukometu na utakmici u mojoj {koli, ali ne protivni~koj, no mojoj ekipi, objavio prvi prilog u "Biolo{kom listu", ali ne kao u~enik, nego  kao stru~ni saradnik... U Vr{cu sam sedeo u klupi s Radomirom Putnikom, a iza nas je bio Mileta Kosti}. Nas trojica smo i{li na likovnu sekciju, a u`ivali u crtawu karikatura, naravno na ~asovima, kri{om. Radomir je, docnije, postao dramaturg, ja nastavnik, a jedino Mileta - slikar.

 Ve} 1961. godine selimo se u Pan~evo, a ja se upisujem u Sredwu tehni~ku {kolu, elektro odsek. Naju`e dru{tvo mi je bilo iz kraja, predgra|a. Tu, nedavno, neko je spomenuo  "grobare". Koje{ta! Mi smo bili "Grobqanske aveti". Ja sam ih izmislio i nacrtao u "formatima": A1 Toni [paget, A2 Bata Froncla, A3 Gara Finta, A4 Mali Napast, A5 Iv [qoka, A6 Joca Krampus i tako redom.  To su bile na{e detiwarije, dru{tvu se dopalo, a oni koji su bili akteri, podseti}e se, jer imena ne}u da navodim.

 Ubrzo otkrivam "Ateqe mladih" i tada po~iwe moj "pravi" `ivot u Pan~evu. Najpre sam bio u likovnoj tribini, iako ni{ta nisam radio no sedeo s dru{tvom, pio toplu ~okoladu, igrao stoni fudbal, gledao televizijski program onako kako se tada gledalo, u dru{tvu. I to u kakvom!  Mi{a, Toto, Na|a, Du{ko Beli}, Bata Birta, Bosni}i, Mile, Toza, Zorana, Kornel, Rapa, \ole, @arko Duma, Matori Ka{u, pa meni po godinama bli`i Mi{ko, @ule, Neron, Pepi. A kada sam se upoznao i sprijateqio s Ivanom Rakixi}em, prestaju da me zanimaju ~ak i korzo i igranke u "Studentskom".

Филм "МЕСТО МИРА"

Po~eli smo novu avanturu zvanu film. Sa Ivanom, \ulom, Qiqom, Mitom, [irbikom, Tonijem, Fi}om pravimo prvi film "Mesto mira". U po~etku  smo Ivan i ja radili zajedno amaterske filmove. Onda sam radio s Mitom Gaj~aninom. Na filmu sam izdr`ao ~ak do neke sedamdesete godine pro{log veka. Onda sam se okanuo svog amaterizma, a posvetio se de~jem amaterskom filmu. No, to je druga pri~a. 

 U Vr{cu sam, dakle, kao |ak osmog razreda napisao svoje prve pesme. Vr{ac je, ina~e, u to doba bio ~aroban grad poezije. Pesme je pisalo mnogo, zaista mnogo mladih.  Nastavio sam sa pisawem pesama, iako sam bio |ak Sredwe elektrotehni~ke {kole, u koju sam se upisao jer nije bilo U~iteqske, koju sam mnogo `eleo da u~im, a brat me je odgovorio od upisa u Gimnaziju. Prvu pripovetku sam objavio 1962. godine u beogradskom listu "Budu}nost", a prvu pesmu 1963. u "Pan~evcu". Kao mladi pesnik pojavio sam se prvi put ba{ u Vr{cu, 1963. godine, na jednom mitingu poezije, uz tada{we mlade pesnike kakvi su bili Perica Zubac Pop, Milorad Milenkovi} [um, Radomir Putnik... Onda je Kulturno-prosvetna zajednica Pan~eva raspisala veliki konkurs poezije mladih Vojvodine. Poslao sam pesme i dobio drugu nagradu. Prvu je dobio Ra{a Peri}. U `iriju su bili Miroslav Anti}, \or|e Vlaji} i Milo{ Nikoli}. Potom je taj konkurs raspisivan svake naredne godine. Redovno sam slao pesme i do 1968. godine redovno dobijao prvu nagradu. Onda su mi organizatori te smotre mladih pesnika zabranili u~e{}e. 
 Rekli su:

 - Nema smisla. Dosta je, uverio si nas. Objavi}emo ti zbirku pesama!

 Miroslav Anti} mi je, s jeseni 1968. godine, „naredio” da napravim tu zbirku. I tako je objavqena zbirka "Potomak ravnice".

 Tih godina po~eo sam da pi{em za "Pan~evac". U stvari, ispo~etka sam imao ideju da postanem novinar. Tada je vd bio Aca Malu{evi}, a radila je ekipa Stef, Dendi, Qiqa, Pera Meji}, Kuzmanovi} kao fotograf, a potom Jano Matuh. Dosta toga sam radio, ali kad sam u{ao u polemiku s nekim mladim i perspektivnim politi~arima, pa objavio jo{ i neke satiri~ne tekstove, kao {to su bili Moja Partija, Moja Revolucija i neki sonet u kom je bio stih "Vo|a oslepeo, put vodi u Ni{ta", Joca Ilijin je po`eleo da razgovara ozbiqno sa mnom, a prethodno je ve} izribao Acu. Ja nisam bio u Partiji, nisam bio ni zaposlen u novinama, pa sam lepo okrenuo le|a i "Pan~evcu" i Pan~evu i oti{ao u Beograd.

 Ukratko, potom dolazi moj prvi roman "Rat Novakov i mir" i nagrada "Dragojlo Dudi}". To je bila jedna od nov~ano najve}ih nagrada u mom kwi`evnom `ivotu! Potom sledi roman za decu "Hajduk u Beogradu" i nagrada "Politikin zabavnik". Tu je bio i kraj jednog poglavqa mog `ivota i po~etak novog, u kom su do{li svi kwi`evni uspesi, brojna izdawa i nagrade.

 Sve ostalo o mom `ivotu svako mo`e da na|e u mojim kwigama, u kojima, na kraju, uvek ima moja biografija i selektivna bibliografija.

 U Beogradu  `ivim ve} tri decenije. Za Pan~evo me vezuju jo{ samo moj najstariji sin Aleksandar, moj najstariji unuk Pavle, uspomene i poneki stari prijateq...

ХАЈДУК У ИНФАНТИЛНОЈ УТОПИЈИ

Иако је на основу главног усмерења литературе осамдесетих било логично да се претпостави појављивање постмодерног романа за децу /.../ у српској литератури до краја деведесетих година није се остварио ток који иде „корак од традиције“, већ прилично дугачак искорак, односно, десио му се Градимир Стојковић.

(Јован Љуштановић: РАЗГРАНАВАЊЕ РОМАНА Детињство 1/2, 1998)

УВОД

- Добро, бре, Хајдук - спопао ме одмах Хималаја - да л’ си ти читав? Шта ти то значи?

Дао сам му у руке Вујаклијин ЛЕКСИКОН СТРАНИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА.

- Не смарај! - панично је одгурнуо књижурину. - Шта да радим с тим?

 Пронашао сам му, да се не умара за џабе: инфантилан (шп. infantil) детињи, дечји; детињаст; малолетан и Утопија (грч. u не, tópos место) „земља која не постоји“, израз којим државник и хуманист Томас Мор (1478 – 1535) назива, у свом истоименом фантастичном роману, неко замишљено острво, на коме постоји његово замишљено  устројство државе; отуда: назив за сваку државу с идеалним уређењем; такође: неостварљива замисао, сањарија, кула у ваздуху.

Умро је од смеха:

 - Значи, ти си у земљи детињастих кула у ваздуху!

Па, нека му буде...

ГЛАВА ПРВА:

ДЕГРАДАЦИЈА ФАБУЛЕ

Град у ком сам се обрео, неочекивано, готово волшебно, некако ми је и био и није био познат.

( - Ти си се обрео - прекинуо ме је Хималаја. - А ја?

- Добро, де! И ти си са мном...)

- Мени ово личи на Београд - рекао је Хималаја.

Личило је, заиста, али свакако није био Београд. Сећам се, дошао сам ономад у Београд, па остао у њему. Испричао сам једном и ту причу. Не ваља причати исту причу стално. Овај град је био... па... не бих умео баш да га опишем, невешт сам у томе, кажу. Углавном, знао сам га и нисам  га знао.

Сретао сам у њему људе. Онакве. Не бих умео да опишем какве. А и не волим да описујем. Имам својих разлога.

( - Чекај, бре! - опет се јавио Хималаја. - Ти па ти! А где сам ја?

- Отишао си у први кафић на који смо наишли. Ништа се није догађало, па ти је било глупаво да се муваш около тек тако.

- Хехе, добро си то смислио...

- Е сад, седи, густирај пивчугу, кулирај и не таласај. )

На тргу, на ком сам се обрео, јер све улице углавном воде ка неком тргу, усудио сам се да упитам једног типа, који је баш деловао онако, пријатељски, не бих га описивао, рекох, не умем то:

- Извините, можете ли ми рећи где сам ја?

- Могу.

Онда је ућутао. И ћутао. И ћутао...

- Па, реците!

Рекао је:

- Где сам ја.

Очигледно људи су у овом граду врло духовити. Окренуо сам се, закорачио, али нисам знао куда ћу. Стварно, где сам то?

- У Инфантилној Утопији - зачуо сам иза леђа.

Окренуо сам се. Иза мене никога није било. Свашта! Али кад сам се поново окренуо тамо је, испред мене,  куд сам се запутио, била зградурина. Онаква. Какве су зградурине углавном. С огромним вратима. Али ова врата су имала посебност - на њима је стајала табла: ИНФАНТИЛНА УТОПИЈА

Баш да видим ту „Инфантилну Утопију”!

Ушао сам. Како? Не бих да објашњавам. Није ми својствено.

- Добар дан - рекао сам врло културно брадатом цвикерашу на престолу. Престолу? Ма не! То ме је неодољиво подсећало на катедру у амфитеатру оног факултета у који нисам ишао, а за ког сам знао по туђим приповедањима.

- Твоји романи почивају на инфантилној утопији и на илузији њеног остварења - одговорио је, наместо отпоздрава.

- Молим? 

- Елементи иницијације остварују се, по природи ствари, као низ динамичних збивања, али својеврсно редуковање иницијацијских поступака значи и деградацију фабуле.

- Извините, али не разумем вас...

- Због тога су твоји романи пуни драматичних догађаја, али немају јасан романескни телос који би организовао радњу.

(Не бих да се и даље служим Вујаклијиним ЛЕКСИКОНОМ, само да напоменем да је, по његовом тумачењу,иницијација поступак којим се дечак проглашава момком, а девојчица девојком, фабула предмет, садржина (драме, епа, приче итд.), деградација унижење, понижење, подцењивање а за „телос“ не постоји тумачење, па сам трагајући дошао до оваквог тумачења: телос (грч. τέλος) је крај или циљ. И то је стручна квалификација некога ко се разуме у писање романа!)

Погледао сам лево, па десно, онда сам се осврнуо. Нигде никога. Нема ми помоћи. Шта да чиним с овим што овако говори?

- Да ли се ми познајемо? - покушао сам да истински разговарамо.

- Познајемо се, наравно!

Умео је, дакле, нормално да прича!

- Жао ми је, али ја се вас не сећам. Ко сте, побогу, ви?

- Гуланович, др проф, именодавац овој Инфантилној Утопији.

- Аман за аман! Шта вам је та Инфантилна Утопија?

- Твоје дело.

- Којешта! Ја с тим везе немам.

- Чекали смо те - зачуо се женски глас иза мојих леђа. - Где си до сада?

Било је то заиста женско створење. Откуда ли се ова створила? Овде се, као у сну или фантастичној причи, дешавају ствари тек тако.

- Ко сте сад па ви?

- Курјачки, мр проф, ускоро др.

Наздравље! Има ли у овој Утопији неко а да није мр, др, проф?

- А зашто сте ме чекали?

- Ти си схваћен као експонент адолесцентских снова и надања. Антипедагошка позиција и одступање од великих система смисла у друштвеном погледу у корист индивидуалног, препознато је као либертански дух новог времена који жели да раскрсти са свим облицима ограничења, па чак и на пољу софистициране естетике, ако је неопходно, да би се изразило оно што је суштински дечје, односно, претпубертетско или тинејџерско.

Дефинитивно ово је још заврнутије од Алисине Земље чуда!

- Слушајте вас двоје - покушао сам - ја вас ништа не разумем, па ћете ми опростити што ћу да одем, док сам још при здравој свести и памети...

- Нема ту ничега неразумљивог - строго ме је прекинуо Гуланович. - Ово је творевина твојих књига, а ја сам само дао име за твоје стваралаштво у ком у први план избија не превише естетизована проза, која транспонује стварност и снове адолесцената и добија њихов реалан читалачки одзив.

Нисам чекао више ни секунд. Одмаглио сам наглавачке, све ударајући петама о задњицу, све до кафића у ком се башкарио Хималаја.

- Где си, ортак, до сада? - клиберио се задовољно. - У овој нафатираној утопини пиво је прва лиги!

Нисам стигао ни реч да прозборим, а иза мене се зачуо мио гласић оног Гулановича:

- Инфантилна Утопија, правилно речено. Твој ортак брзо постиже уклопљеност у друштво и добро зезање!

- Кој ти је овај? - зинуо је Хималаја.

- Не питај, не знам! Не знам ни како се овде појавио. Оставио сам га онамо.

Показао сам иза својих леђа, на шта се Хималаја исклиберио:

- Где то онамо? Зар си и ти одлепио?

Окренуо сам се: онамо је био парк који је неодољивао подсећао на онај из мог Хајдукова.

- Мени је доста, дефинитивно! - завапио сам.

- Па, ортак, - придигао се Хималаја - идемо у другу главу.

ГЛАВА ДРУГА:

ДИСКРЕТНО ЛИМИТИРАЊЕ СТРУКТУРЕ

Речено - учињено: обресмо се у другој глави!

- Е, мој Хималаја - вајкао сам се. - Да сам знао како ће ово да испадне, не бих ни у сну помишљао на ово писаније...

Уместо да ми Хималаја одговори, опет се ни из чега појавио онај Гуланович:

- Тако је то у твојим романима: они се крећу од догађаја до догађаја, од експлозије до експлозије, а да при том, често, нема никакве праве везе међу збивањима.

- Хоће ли овај тако стално? - питао ме је Хималаја.

- Не знам. Не знам и како се појављује.

- Све то личи - наставио је Гуланович - на низ слабо повезаних епизода које се нижу онако како се нижу наставци мамутских телевизијских серија.

- Опа, бато! - поскочио је Хималаја.

- И по усредсређености на специфичну адолесцентску тачку гледишта, ови романи су слични Беверли Хилсу и другим телевизијским серијама које се баве љубавним и животним проблемима младих у школском узрасту.

- Је л’ те овај сад хвали? - није било јасно Хималаји.

- Ехеј, брате - насмејао сам се. - То је већ помало необично за неког ко озбиљно и научно разматра нечије стваралаштво: бити гледалац и познавалац мамутских телевизијских серија, да би могао да пореди моје  писање са њима. Ја их нисам гледао. Не могу рећи да ли личе на моје писање. А можда су аутори тих мамутских серија читали моје романе...

- Бато, бато - прекинуо ме је Хималаја. - Ја сам мало гледао Беверли Хилс. Немаш ти везе с тим. То су, бре, професионалци, а не пискарала. Ти си аматер за мајсторе Амере...

Још ни је ни завршио обрели смо се подно некаквог билборда. На њему се исписало: Beverly Hills 90210. Био је то огромни теве екран!

Испред су, на удобним фотељама, домаћински опуштено, грицкајући чипс и кокице, седели оно двоје неизбежних др и мр.

- Седи, писац, седи - добацио је преко рамена Гуланович. - Да погледаш нову епизоду. Ми ову мамутску серију помно пратимо, научно наравно, како бисмо налазили сличности између ње и твојих романа.

- Ови баш не одустају, а Хајдук? - исцерио се Хималаја. - Њима би сада легао Индијанац. Он цркава за таквим теве будалаштинама.

Из треће фотеље придигао се Индијанац:

- Боље ово, но твој дерби Звезда - Партизан, ти навијачу у папучама.

Откуд Индијанац у Инфантилној Утопији?!

- Пссссст! - зашиштала је мр Курјачки. - Почиње!

- Ама, пссст теби! - разбеснео се Хималаја. - Хајде да је хумористичка серија, па да погледам и ћутим. Али ово?

- Шале, зезање и уопште младалачка ведра лакоћа постојања - строго се избечио Гулановоч скинувши наочаре - коју приповедају Хајдукови романи јесте у тесној вези с хумором или се, често, јављају као хумористички садржаји, али поступци којима се служе, ипак, дискретно али суштински, лимитирају хумористичку структуру.

- Опет овај почиње!

- Ти лимити произилазе, колико из већ поменуте слике света толико и из начина на који настају, односно, из укупног комуникационог и културног контекста којима ови романи свесно теже и у којима се остварују. Примарни циљ романа инфантилних утопија јесте комуникација с публиком. Они не само да одбацују сваки естетизам који би ту комуникацију могао отежати, већ не брину много ни о оним могућностима естетског које се јасно наслућују унутар остварене романескне структуре, а захтевају додатан стваралачки напор који превазилази минимум нужан за остваривање те комуникације.

- Хеј, па овај проф је неписмен! - насмејао сам се. - Код њега се нешто јасно наслућује! Или је јасно или је наслућено.

- Бриши, Хајдук! - повукао ме је Хималаја. - Тутањ док смо још уприсебљени!

Налевокруг, па заждисмо низ стазу, што даље од ових.

ГЛАВА ТРЕЋА:

ЛИШАВАЊЕ ОФИЦИЈЕЛНОГ СИСТЕМА

А онда се, већ уобичајено, ни из чега испред нас појавио Гуланович:

- Чекај, још моја мисао није готова! Твоји су романи с јасним комерцијалним статусом на тржишту, често непосредно наручени од издавача, па због тога вероватно писани на брзака. Због свега тога многи твоји литерарни таленти се не реализују до краја.

Почињао је да ме истински нервира:

 - „На брзака“? „Вероватно“? Професоре, какав је то речник? Научни? А сад слушај мало ти. Признајем, један роман ми је наручио уредник бивше велике издавачке куће, који  је затражио да напишем наставак прве моје књиге. „На брзака“ сам га писао и писао и писао и објавио - три године после. А што се тиче комерцијалног, то су осетили моји издавачи. Ја нисам дозволио да ниједан мој роман буде комерцијално написан на брзака, а камоли објављен. То што си смислио и сада истолковао, то је сушта произвољност. Произвољност оцењивања није научна особина. То је ненаучна спекулација, зар не? Лоше скривена намера да, претпостављам, попљујеш оно што ти смета код мене, а преко онога што сам написао.

- Пишући о теби, твој тзв хумор ненаучно хвале  незналице - сада му се придружила и Курјачки. - Страшно! Каже извесна критичарка да је твој тип хумора је махом заснован на парадоксима, са елементима гротеске (нпр. сцена са бравом и ролшуама.)  Нејасно је шта у тој секвенци, познатој из цртаних филмова, критичарка налази као парадоксално.

Добро, бре, сад се и ова опет накачила. Ту ми је пукао федер, па сам јој се први, а надам се и последњи пут директно обратио:

- Да ли је ово научна констатација? „Познато из цртаних филмова“, каква неспретна, а злобна глупост! Позивам вас да именујете који је то цртани филм из ког је преузета „ова секвенца“. Сувишно вам је објашњавати да је описан догађај стваран, а да његови актери постоје у стварном животу.

А потом ми се, само од себе, наметнуло и остало:

- Тако то бива када људи који, изгледа, немају ни трунку смисла за хуморно или хумористично причају о естетици хумора! Да ли је хумор смешна ситуација, која мора да се објашњава? Препричавање и објашњавање је последица неразумевања. Да ли вам је позната прича о оном грешнику који се пробудио ноћу и умро од смеха схвативши виц који му је испричан пре три дана? Духовотост је Божји дар. Немојмо да расправљамо о ономе што вам није дато, па вам је неприступачно.

- У овој твојој врсти нерадовићевске поетике нема односа према официјелном систему друштвених вредности - Курјачки као да није чула ништа од онога што сам малочас изговорио. - Нема пренесеног значења, нити лингвистичке стилизације која би на било који начин ометала директну комуникацију са децом.

- Хајдук, а што те ова не готиви? - јавио се Индијанац.

- Сине, откуда ти у овој причи? - умешао се Хималаја.

- А откуда ти, тата! - насмејао се Индијанац. - Хајдук је за то одговоран. Питај њега.

- Појма немам - био сам искрен. - Не знам ни откуда ја у овоме. А не знам и шта сам овој скривио, па ме овако, што би рекла научно, пегла.

- Ортаци - опет је Хималаја имао спасоносну идеју - бришимо и следећу главу. Можда нас ови не пронађу!

ГЛАВА ЧЕТВРТА: 
ЛИТЕРАРНИ ДОКСИ КОД

Да, да... како да не. Све нас неће пронаћи!

Ушли смо у нешто што је подсећало на улицу, само што то нису биле куће но огромне хрпе књига. Прошавши кроз то банули смо на трг где нас је дочекала, шта мислите ко?

Наравно, Курјачки:

- Озбиљност стилских и семантичких запажања (не нужно и замерки) указује да је реч о литерарном коду, битно измењеном и упрошћеном у односу на радовићевски докси.

(Узгред, када сам доцније тражио шта значи то „докси“  - нисам пронашао. Једино је реч „слава“ на грчком гласи δόξα (докси)... па како то да разумем? Мој литерарни код је упрошћен у односу на радовићевску славу! Да ли је, можда, то њена потреба да се страним речима парадира јер српска реч нема ту научну снагу. Али – то је њена наука!)

- Једно треба и ти да знаш - као да је тешком муком ово изговарала. - Иако су тумачи ове врсте књижевности прецизни и повремено директно критични, њихова оцена је врло благонаклона.

- ’Ајде! - зинуо је Хималаја. - Је л̓ она то збиљски?

- Основни разлог за афирмативни приступ налази се у чињеници репрезентативности - изненађујући читалачки одзив (у твом случају пола милиона продатих примерака) у критици је схваћен као експонент адолесцентских снова и надања.

- Слажем се! - убацио се Индијанац. - Срам те било, Хајдук! Пола милиона клинаца је купило твоју књигу, а колико их је још прочитало, а? Натерао си јадну дечицу да иду у библиотеке, да позајмљују књиге и, што је најгоре, да их прочитају! Ђубре једно, хајдучко! 

- Бар да си се нафатирао - помагао му је Хималаја. - Но су лову мазнули други, а ти? На шта личиш? Подеране патике... изношене фармерке...

- Доста вас двојица! Не труните више! А вама, цењена мр проф, будућа др, шта да кажем? Више од пола милиона, више... а замислите колико њих је још то прочитало! Но зар је то разлог за негативне ваше научне критике? Зар је то једна од основних замерки мени, аутору књига, које, у осталом, деца радо читају? Али, за име свега, то је вама, оваквим критичарима изненађујуће:  књига која је написана тако да је деца разумеју, воле, прихватају и читају не због тога што су на то натерана, но што то желе! 

- Хајдук, не капирају они! - убацио се Хималаја. - А ја знам нешто за то твоје. Учили смо то у осмом основне. Кажи ти њима: Не, ви то не можете схватити, то ми дивљаци знамо...

- Е, дошла су крајња времена - одмахнуо је руком Индијанац - кад се Хималаја разрецитовао...

- Деведесетих година тај твој правац је aпослутно доминирао у књижевности за децу - опет се накачила Курјачки. - Посебну афирмацију је доживео кроз награђивање. Након 2000. године једино је још један Хајдуков мелодраматски роман добио награду, што би могло да значи...

- Хајдук је подобијао све могуће и немогуће награде - задовољно се смешкао Хималаја.

- Ја с вама не причам - брецнула се. - Говорим Хајдуку.

- Ни ја с тобом не причам - нарогушио се Хималаја - него покушавам да те  научим да не булазниш. Слушао сам, пола нисам разумео од тога што ти и онај твој проф др жваћете. Шта хоћете? Да пише бубице и зеке за бате и секе? Или о чаробњацима, српским вампирима и вештицама? Можда да преписује стренџере, као ови што данас пискарају? Он прича нашу причу. У осталом, њега читају чак и лоши ђаци...

- Ехеј, Хималаја! - прекинуо га је Индијанац. - Откуд ти све то знаш?

- Хајдук се, чињеница, бави мимезисом ђачког живота - загрмео је сад Гуланович. - Али то је инфантилна утопија, онако како иницијацију сањају дванаестогодишњаци, без много препрека и муке: ко куца - отвориће му се.

На моје изненађење, сад се запалио Индијанац:

- А јеси ли ти као клинац куцао да ти се отвори? Јеси ли имао петљу да то урадиш? Шта ти је Хајдук крив што имаш ружне успомене из тог доба? Да ниси можда био туњавко? Јеси ли умео с девојчицама? Је л̓ ти то завидиш Хајдуку? Он је све то лако радио. А још је после и учио клинце како се то ради. Ништа ти, бато мој, не разумеш!

Застао је, да предахне, а Хималаја је наставио:

- Лепи описи? Велике и тешке речи? Узвишене емоције? Којешта! Хајдук зна клинце у душу. Сигурно да пази шта и како пише. Отуда га и клинци читају. А некадашњи клинци сад имају своје клинце. И знаш шта? Сад ти клинци читају Хајдука! Е, то је оно право!

И опет се надовезао Индијанац:

- То су за вас шпанска села. Никада ви то нећете разумети, јер живите лажне животе, ваше су вредности умишљене, а ваша инфантилна утопија је ваша наука, у којој тражите оправдања за све што нисте имали и немате у истинском животу. Алал вам наука!

- Прекините вас двојица! - подвикнуо сам. - Претерали сте!

- Ми претерали?! - одвратио је Индијанац. - А они? Они нису?

Слошило ми се. Ако је ово сан, време ја да се пробудим... само, морам и ја да проговорим коју:

- Збиља, који је ИСТИНСКИ разлог за овакву вашу тзв научну нетрпељивост? Не могу то да схватим, ја сам само обичан писац. Научно непоткован.

- Није проблем то што вам се не допадам ни ја нити моје књиге, изненађује ме провидни покушај манипулације тзв науком. И вероватноћа да нисте читали добар део тога што сам писао и што су ми објављивали. А ако сте, ипак, читали – онда нисте ни трунчицу схватили од тога што сте прочитали. Читали сте не површно но УСМЕРЕНО, тражећи не оно што је ДОБРО, већ оно што се може тзв „научно“ напасти, критиковати, перфидно запрљати гомилањем некаквих изманипулисаних тобож научних поставки.

- Ја сам се догодио деци. На срећу, нисам вама.

- Зар вама, стручњацима, научницима, није јасно да је све то што сам написао  НАМЕРНО тако написано? Да сам жестоко размишљао шта и како, годинама пажљиво студирао дечји речник, сваку реч, сваку мисао бирао баш тако да буде блиска и разумљива тој деци, младима који су одустајали од читања фосилизиране (научно одабаране!) лектире, књига које сте им одабрали и гурали под нос, тако и толико, да су им постале одбојне, да сам, коначно, успео да их вратим књизи и читању... 

- Да ли сте то запазали (ако сте читали, а испада да јесте, јер пишете о томе) или нисте могли да уочите, јер не размишљате, не прилазите књизи као искрени и истински читаоци, но као тзв научни критичари. Због чега сам тако писао? Управо да бих децу и младе привукао књизи, вратио их читању.

- И то је мој једини „грех“, који признајем јавно.

- Их, бре, Хајдучино! - загрлио ме је Хималаја. -  Хајде, идемо, овде нам није место.

И одосмо.

ГЛАВА ЗАВРШНА:

ТУМАЧЕЊЕ ПРОИЗВОЉНО

А што се тиче оних тамо, нека размисле (научно или не):

Un sot trouve toujours un plus sot qui l’admire (Глупак увек нађе већег глупака који му се диви – Боало).

- Аиииии! - провриштао је Хималаја. - Хајдук проговорио шпански!

- Француски, говедино! - исправио га је Индијанац. - Ортак, откуда ти знаш француски?

- Не знам, само се правим важан - објаснио сам искрено, отворено и поштено (што би рекла моја баба). - То сам научио од Тиће, друга мог, па,  иако је и он др и проф, хвала му.