четвртак, 29. септембар 2011.

ПОДСЕЋАЊЕ II

  ...Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано.

Pesma o Aninom povratku s letovawa

Vratila se sa mora moja cigan~ica pocrnela
pocrnela kao afri~ka kraqica
ba{ me briga {to je tamo na moru jednog
dripca iz Pan~eva qubila
sad je va`no da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena  wena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pri~aj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mla|eg brata je li more protiv rata
voli li more bure sve`eg piva ume li more da pliva
kako qube francuzi cigan~ice moja qubqena moja `eno?


Brana Petrovi}

среда, 28. септембар 2011.

ПОДСЕЋАЊЕ


Некада смо то знали, али смо заборавили.

(А. А. Милн: ВИНИ ПУ)

 Моје време истиче. Не бих да се понављам, али ме прогони стара истина: како године одмичу, тако се све јасније сећам онога што сам у детињству про(пре)живео, а не умем да се сетим где сам оставио наочари пре пет минута. И управо сам се, присећајући се неких дана од пре пола века, сетио песме ВОЈНИЧКО ПИСМО, Војислава Ј. Илића, млађег, коју сам тада први пут прочитао. Та се песма никада није учила у школи. А учило се којешта друго.
 Не у школи, напротив, ван школе ми смо учили баш онако како су нам пунили главе и наставници, и родитељи, и већина одраслих: учили смо не за оцену, но за живот. Сами смо учили да мислимо сопственом главом. Учили су нас да читамо и пишемо, па смо научили и читали. А понеко је и писао песме.
 Читали смо и књижевне часописе. У њима су млади песници могли да објављују своје „поетске радове”. Тада, у оно време, ми смо,  веровали ви или не, чак и волели поезију. Нико нас није терао да је читамо; сами смо узимали књиге и часописе, листали, читали, понешто преписивали, па и учили напамет.
 Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано. 

понедељак, 26. септембар 2011.

САН


Podivqale reke i bujice lude
u mojoj sobi, na svim zidovima,
pogledom lewim po hartiji blude -
ili po snovima, ili po snovima...

Blede senke ruku strasne `ene
s leve strane sveta, gde sam jo{ zanesen,
prodiru u mozak, u po~etak mene -
ili je to jesen, ili je to jesen...

I budim se vreo, oznojana ~ela.
Zbrisane su la`ne sene te{kih krila
i prazna je soba sivoga hotela -
jesen je to bila, jesen je to bila...

(1966.)
 ______________________
Miroslav Anti} mi je, s jeseni 1968. godine, naredio da napravim svoju prvu zbirku pesama, pa da mu je donesem. Re~eno - u~iweno. Skupio sam stotinak pesama i odneo Miki.  On je pogledao tu zastra{uju}u gomilu hartije onako, odgore, pa pitao:
 - [ta je ovo, Graco?
 Uzgred, jedini me je on zvao Graca.
 Objasnio sam mu da je to moja zbirka pesama. Vratio mi je, ne pogledav{i {ta je unutra:
 - Sedi, mali, no}as i napravi od ovoga istinsku zbirku. Smawi, brate!
 Nije mi bilo pravo, ali - kad Mika tako ka`e...
^itavu no} sam listao, premetao, odvajao i spajao, pa napokon sveo na nekih pedesetak pesama, te{kom mukom se odri~u}i onoga {to je po mom mi{qewu bilo jednako dobro, kao i ono {to sam ostavio. Sutradan sam to odneo Miki.
 Sedeo je u nekada{woj pan~eva~koj kr~mi Pivara. Za wegovim stolom je bilo ~itavo dru{tvo pisaca i slikara. Gotovo sam tresnuo pred wega moj rukopis, a on je opet onako, odgore, pogledao i opet pitao:
 - [ta je ovo, Graco?
 - Izabrao sam pesme za kwigu!
 Osmehnuo se, privukao mi stolicu za sto i po~eo da ~ita pesme. ^itao je i odvajao listove na dve strane. I pritom jo{ razgovarao s ostalima. Kad je zavr{io ~itawe i odvajawe, sredio je listove i kazao:
- Ovo ti je kwiga. Ono drugo zaboravi.
Izabrao je samo 33 pesme! Mr{tio sam se, mal~ice gun|ao, ali u sebi: Kako je on to tako! Pa sve su moje pesme dobre!
Ipak, Miki se nisam usudio da prigovorim. Onda mi je kazao:
 - Ispravio sam ti samo jednu pesmu. Ne mo`e{ da rimuje{ opusto{en i jesen.
 Zaista, u pesmi je bio stih s leve strane sveta gde sam opusto{en, {to se rimovalo s re~ju jesen. On je napisao: s leve strane sveta, gde sam jo{ zanesen.  I jo{ mi je kazao:
 - Napisa}u ti recenziju. A kao honorar uzimam ti levu stranu sveta. To }e da bude moj naslov.
 Napisao mi je recenziju, ovako: preko naslovne strane rukopisa, crvenom olovkom, ispisao je Objaviti!" I potpisao.

петак, 09. септембар 2011.

VAROŠ SA KARTE: PANČEVO


Pančevo. Ulice prašne. Grad subote,
kafe i priča. I dana u neradu.
Prolaze bleda deca. Guši grubo te
savest. U krčmi čovek, ko grad u gradu.

Beskrajni dani ćutnje. Govor za sebe
to je - ništa. Planovi budućnosti.
Gledaš u nebo. I nebo gleda tebe.
I gledate se glupo, i nebo i ti - gosti.

A jesen ne prolazi kad živiš greškom.
Piješ što si pio. Snevaš što si snevo.
Ustaješ. Koračaš ukoso. I smeškom
pozdravljaš ulice prašne. Grad Pančevo.

петак, 02. септембар 2011.

PREDLOG S VOŽDOVCA


Pitali jednog osnovca
s Voždovca:
Od čega decu u školi
najčešće glava zaboli?

„Od časa na kom
učiteljice
upisuju deci jedinice.”

Pitali drugog osnovca
s Voždovca:
Od čega decu u školi
nikada glava ne boli?

„Od odmora na kom
učiteljice
nikada ne dele jedinice.”

Zbog toga se predlaže
da glavana fora
u školi budu
časovi odmora.

A sve u cilju
poboljšanja
opšteg dečijeg
zdravstvenog stanja.