Jednom sam tako načinio knjigu koju sam nazvao ČARDAK BEZ ZEMLJE, BEZ NEBA. Bila je to knjiga o radu s decom po izbegličkim centrima u Srbiji po programu koji sam nazvao „Hajde da se igramo”. Tu knjigu je trebalo da finansira UNICEF. Trebalo, ali nije. Razlog vrlo jednostavan: nijedan izdavač nije hteo da objavi ovu knjigu, koja je bila malo moj dnevnik, malo je imala mojih pesama, a ponajviše dečjih zapisa i crteža. Niko tih godina nije želeo čak ni da objavi ništa vezano za rad moj i mojih ekipa. Onda se 1994. godine osmelio Milenko Maticki i posvetio čitave dve strane tadašnje „Politike za decu”, objavljujući fotografiju, moj zapis i dečje pesme. I to je bilo to. Ništa više.
U par navrata sam pokušavao da obnovim ideju o objavljivanju, menjao sam sadržaj, na kraju sam izbacio i sve dečje priloge i svoj dnevnik i - nije pomoglo. Izdavači nisu želeli probleme... koje? nikada mi niko to nije objasnio...
Digao sam ruke od objavljivanja problematične knjige. Gurnuo sam je u zapećak. I zagubio.
Prošlo je petnaest godina od tog vremena. Od čitave knjige ostalo je nešto malo pesama. I dalje ne znam šta je bio osnovni problem zbog kog knjiga ne bi bila objavljena. Bila je dobra knjiga, posvećena dobrom.
Onda se dogodilo da sam dobio mogućnost rubrike u Mons Aureus-u, pa sam osmislio Dobro. A ovim pesmama je baš mesto u nečemu što se zove „Dobro”. Na kraju, ovih pesama, dakako, ne bi ni bilo, da se nisam dve godine družio s decom-izbeglicama. Ta deca više nisu deca. Zamišljam ih kao dobre i srećne ljude. Ove su pesme posvećene njima, toj deci onog doba, ali i meni dragim ljudima, upletenim u moj život, bez kojih ne bi bilo ni mog rada: Gordani Zindović Vukadinović, En Pešić i Ognjenu Radosavljeviću.
OSMEH ZA SVAKU GLAVU
Zbog čega kriti
istinu pravu:
postoji osmeh
za svaku glavu!
Bez osmeha su
svaka usta,
na svakoj glavi,
prazna i pusta.
Nemoj da držiš
osmeh u rukavu,
izvuci ga brzo
i stavi na glavu.
Razvuci usne,
šta je - tu je,
i, gle, glava se
osmehuje!
I sve je jasno:
u snu il’ javi,
osmehu je mesto
na glavi.
STOPERKE
Na putu za Rtanj
kod druge uzbrdice
stopirale su me
dve devojčice.
Uvukle su se
i ćutke sele
i ćutale, ćutale
k’o zanemele.
Ja - vazda otkačen
i lajav stalno,
a one - mrke,
ozbiljne totalno.
Iznerviran, vrisnuo sam
na prvoj krivini:
„Ne mogu da vozim
u takvoj tišini!
Šta ste vi,
starice ili devojčice?”
A one: „Ne, mi smo...
iz kampa... izbeglice...”
ČINJENICE
Jednoga dana na Tari
u Mitrovcu
ošišali jednog Dragana
k’o ovcu.
Berberin je skup,
da ne troše novce,
ostrigali Dragana
škarama za ovce.
Rekli su Draganu:
„Činjenica,
ošišan si po modi
izbeglica. ”
A Dragan je dotični,
činjenica,
dete - ne ovca,
ni ovčica.
Od toga dana Draganu
na Tari
zbog ovčijeg šišanja
duša krvari.
ČIME SE BAVI PETROVA GLAVA
Kad pročeprkaš
po Petrovoj glavi,
otkrićeš čime se
ona bavi.
Za razliku od mnogih
glava umnih,
misli razložnih
i razumnih
u Petrovoj jedna
misao čuči
dovoljna da čitav
svet namuči.
Zbog tog je citiram
u celosti
uz molbu Petru
da mi oprosti:
„Da li će za ručak
izbeglice
bar jednom da dobiju
kobasice?”
NAJTEŽE REŠENJE
Danas je Samir
u teškom stanju:
zaljubio se
sinoć u Sanju.
Nisu problemi
ljubavne boli
pošto i Sanja
Samira voli.
Ima li sile
koja može
da učini da im se
mame slože?
Rešenje je našla
Sanja sama:
da pobegnu od svojih
glupavih mama.
I to je rešenje
baš najteže:
Kuda bi izbeglice
mogle da beže?
MOLBA
EKIPI UNICEF-a
Divljana, kod Bele Palanke
Umoljavam gornji naslov
da moje probleme shvati.
Neka naredi Mladenu
da mi sva pisma vrati.
Koristim priliku da obavestim
ekipu UNICEF-a
da me je dotični zaveo
pomoću trika i blefa.
Iako to možda sada
ne izgleda baš mnogo važno
sve što je on meni pisao,
bilo je, majke mi, lažno.
Zbog toga sam, cenjeni naslove,
k’o uvređeno biće,
sva njegova lažljiva pisma
poderala u komadiće.
A on, k’o svaki muškarac
i kvarnjak pokvareni,
prepisuje moja pisma
i šalje ih o n o j Neni.
Zbog toga molim naslov da
sva ova pisma zapleni
i vrati ih u ruke pravom
autoru - to jest meni.
KIŠA NAD DIVLJANOM
Na bazenu u Divljani
uporno, dan za danom,
ložio sam se na gledanje
s jednom Nišlijkom Anom.
Šest punih dana sam
smišljao razne šeme,
a kada bi me pogledala
kočio sam se od treme.
Sedmog je dana nad Divljanom
rominjala dosadna kiša,
pa su nas odveli u goste
dečijoj grupi iz Niša.
Dočekao sam najzad šansu
bar da se upoznamo
i hrabro izmucao:
„Hoćeš li da hodamo?”
Čitav ću život da pamtim
izraz Aninog lica:
„Šta ti pada na pamet?
Pa ti si - izbeglica!”
MOJA GLAVA MISLI
Večeras, dok šutimo u tišini,
čudne se misli u nama roje...
Biljana Hrvač (izbeglica, 12 godina)
Dve glave od jedne
znaju uvek više.
Pa zašto tatina glava
ne misli da mi piše?
Dve glave su od jedne
svakako pametnije.
Pa zašto mama tati
nikada pisala nije?
A moja glava misli
da je istina cela:
tata se negde izgubio
na kraju sveta bela...
Uzalud pamet svim
glavama na ovom svetu,
kada ne mogu tatu
da vrate svom detetu...
AVIONE, AVIONE
Jutros je na nebu
iznad „Čardaka”
leteo avion
iza oblaka.
Setio sam se kako sam
kao dete
pevao kad čujem da
avioni lete:
Avione, avione
baci mi bombone!
Danas, u mojih
deset godina
i još dve ratne,
znam šta je istina.
Avion baca,
to zna svako dete,
ne bombone,
već bombe i rakete.
Pa ipak, šapućem,
k’o da sam mali,
to isto što smo
nekada pevali:
Avione, avione
baci nam bombone...
PRENOSIM PITANJA
Prenosim pitanja za odgovorno lice:
Zbog čega su i deca izbeglice?
Da li je Snježana iz Slobodišta
morala da beži sa ratišta?
Zbog čega Amir iz Zvornika
danima crnu pticu slika?
Da li je Novicu ispred snajpera
iz Pakraca morao strah da otera?
Zbog čega snove Sandre sa Pala
još uvek preseca zvuk rafala?
I da li mora da jedna Tanja
spaljenu Grbavicu noćima sanja?
Ko će da kaže zbog čega treba
da postoji „Čardak bez zemlje, bez neba”?
I samo još jedno pitanje na kraju:
Kako od izbeglica deca postaju?
GRADIMIR NI NA NEBU NI NA ZEMLJI
Od svih zapisao o bilo kojem događaju u istoriji, uvijek sam znao da prepoznam da li je hroničar preživio ono što je zapisao i samo doživljene hronike sam čitao pažljivim okom i punom dušom. Ako je hroničar nesebično i bez škrtosti ustupio prostor i drugim svjedocima, vjerovao sam njegovoj hronici i branio je. Ovoj knjizi vjerujem.
Vjerujem joj zato što za druga imam Gradimira Stojkovića - dječjeg pisca, što je knjigu pisao sa djecom u njihovim izbjegličkim centrima, i na kraju što sam i ja svjedok čemera i povremene trunke nade u vrtlogu oko nas i u nama, jer ništa na svijetu nije samo čemer i ništa nije samo radost. Samo je nada sve.
Kada je UNICEF, zajedno sa Saveznim Ministarstvom Prosvete i Komesarijatom za izbjeglice Republike Srbije krenuo u projekat aktivnosti za djecu u izbjegličkim kampovima, htjeli smo da im pružimo mogućnost da ponovo budu djeca. Htjeli smo da im ulijemo malo nade i samopouzdanja. Ljudi iz tima Gradimira Stojkovića trebalo je da u mrak unesu svjetlo. Djeca koja su do tada besciljno tumarala krugom izbjegličkih centara i igrala neke ne-dječije igre, počela su da pišu, crtaju, čitaju, maštaju, prave lutke i plešu. Počela su da se osmjehuju, prvo stidljivo kao da im to ne priliči, a onda sve glasnije, slobodnije i iskrenije. Trajao je program četrdeset i pet dana i hoću i moram da vjerujem da je nešto promijenio, da je u djeci ostavio trag.
Sigurno znam da je duboku i bolnu, ali istovremeno i milu i dragocjenu brazdu uzorao u dušama ljudi koji su sa djecom radili, i u duši Gradimira Stojkovića. Poslije ovoga programa, Gradimir Stojković je iznenada sazreo. Možda više nego u svojih četrdeset i nešto. Dječje sudbine koje su postale deo njega, za nijansu su potamnile njegovo čelo. Postao je Gradimir ni na nebu ni na zemlji. I sada mi je još draži.
Neka ova knjiga bude odraslima koji je čitaju optužba djece za to što su, umjesto u svojim sobama, sa svojim igračkama i lutkama, prisiljeni da žive u čardacima. Neka djeci koja je čitaju kaže da su u čardacima njihovi drugovi kojima je ponekad dovoljna lijepa riječ da im vrati detinjstvo. Neka djeci u svim čardacima kaže da za njih ima nade sigurno. Jer bez nade i snage da vjerujemo u dobro, svi smo izgubljeni i svi smo zaspali da se nikada više ne probudimo.
U Beogradu,
24. novembra 1993.
Ognjen Radosavljević
UNICEF, Beograd
