уторак, 30. август 2011.

ЈУНАК МОГ ДЕТИЊСТВА


 (tekst pisan 2007. godine za "Politiku za decu")

Vreme mog detiwstva je bilo u pedesetim godinama pro{log veka, pa se, s toga, unapred izviwavam ako ne{to, {to budem ovde izrekao, deluje ovovremskoj deci nestvarno, kao izmi{qena pri~a. Ni ja vi{e sa sigurno{}u ne mogu da se zakunem da je sve ba{ tako bilo...
 Uglavnom, najraniji "kandidat" za junaka mog detiwstva bio je Kraqevi} Marko o kom su mi stariji ~itali i pri~ali. No kako je moj Mramorak imao bioskop, a u wemu su se prikazivali pri svakoj bioskopskoj predstavi, pre svakog filma i filmski `urnali, ~uvene Filmske novosti, jo{ u najranijem detiwstvu u moj `ivot je u{ao op{ti heroj Mar{al Tito, a uz wega jo{ dva omiqena lika - ^i~a Janko (Mo{a Pijade), vazda okru`en pionir~i}ima i najmla|i general Peko Dap~evi}, na belom kowu. Tako je bilo i kada sam po{ao u {kolu: sa svake strane na{eg |a~kog sveta posmatrao nas je Heroj Tito. Pa kako onda da on koji se podrazumevao kao vazduh koji udi{emo, koji je na{ i ~iji smo mi, bude junak mog detiwstva?! U na{im igrama, najpre partizana i Nemaca, nije moglo da bude imenovanih junaka; ili si partizan, {to smo svi `eleli da budemo, ili Nemac, {to niko nije hteo. Kwige i filmovi su nam podarili nove junake za na{e igre: kauboje, indijance i Tarzana. Mene nisu posebno  privla~ili ni partizani, ni Nemci, ni kauboji, niti indijanci, a kao zami{qeni Tarzan sam polomio ruku... a onda mi je u ruke dospela kwiga o Robinu Hudu. Doneo je moj otac Borivoje, u~iteq, sa jednog putovawa u Pan~evo. E, to je bio, kona~no, pravi lik kome sam se mogao diviti!
 Robin Hud, jedan obi~an, dobro}udan, ~ak naivan, ali beskrajno po{ten mladi}, koji na samom po~etku pri~e naleti na pokvarene, lukave i zle {umare, koji ga besramno varaju, tako da na~ini prestup, pa ga hapse, vezuju, ali se on oslobodi i - tu po~iwu istiske pustolovine! Okru`ewe u kom se sve doga|a je Engleska i grad Notingem, u vremenu odsustva dobrog kraqa Ri~arda, zvanog Lavqe Srce, koji je oti{ao u krsta{ki rat i kog zamewuje opaki brat princ Xon, a patwa tla~enog naroda, ~ine da se jomeni (to su pozitivni likovi) odmetnu u [ervudsku {umu (kao na{i hajduci!). Tako Robin Hud, ina~e najboqi strelac, postaje vo|a vesele dru`ine jomena-odmetnika. Robin je zaista najboqe rukovao lukom i strelom, nepogre{ivo poga|ao i najnemogu}ije mete, bio i dobar ma~evalac, ali u svemu drugom je bio obi~an, sasvim uobi~ajen lik. U me|usobnim borbama, ma~em ili batinom, pobe|ivali su ga i wegov potowi zamenik Mali Xon, wegov prijateq iz detiwstva Vil Skarlet, fratar Tak, nekakav loncokrpa, pa ~ak i wegova devojka, ledi Marijana. Pa ipak je to bio pametni, neustra{ivi borac za pravdu, koji je ve~ito pobe|ivao, da bi, napokon, postao i plemi}, Erl od Hantingdona, kad se kraq Ri~ard vratio u Englesku. U~ili su me, i u {koli, i u porodici, da budem dobar, ~astan i po{ten. Robin Hud je to bio. U~ili su me da bogati tla~e sirotiwu i da bogata{ima treba oduzeti, a sirotiwi dati to oduzeto. Robin Hud je to ~inio. U~ili su me da budem hrabar i neustra{iv kada je pravda u pitawu. Robin Hud je takav bio. I kako da takav pozitivac, koji se sasvim uklapao u moje tada{we vaspitno-moralne uzore, ne postane moj junak!?
 Kada sam svoje odu{evqewe poku{ao u {koli da podelim s mojom u~iteqicom, ispo~etka je i ona bila odu{evqena, ali mi je postavila presudno pitawe:
 - A za{to ne ka`e{ kakav je bio prema popovima?  
 - Oduzimao je zlato pohlepnim, lo{im i la`qivim...
 - Zna~i da je znao da je religija la` za narodne mase - poku{ala je da izvu~e pouku uobi~ajenu za pionirsko vaspitawe, ali sam je prekinuo u pola re~i:
 - Nije! On nije dirao na{e, nego samo opate i biskupe. Na{eg popa Vlajka bi Robin Hud mnogo voleo, jer je mnogo po{ten, dobar i siroma{an popa!
 I tu je pri~a o junaku mog detiwstva bila okon~ana za javnost, jer sam dobio takvu pridiku, da sam, eto, do dana dana{weg, mog junaka Robina Huda, zadr`ao u sebi i za sebe.

петак, 19. август 2011.

ČARDAK BEZ ZEMLJE, BEZ NEBA

 Jednom sam tako načinio knjigu  koju sam nazvao ČARDAK BEZ ZEMLJE, BEZ NEBA. Bila je to knjiga o radu s decom po izbegličkim centrima u Srbiji po programu koji sam nazvao „Hajde da se igramo”. Tu knjigu je trebalo da finansira UNICEF. Trebalo, ali nije. Razlog vrlo jednostavan: nijedan izdavač nije hteo da objavi ovu knjigu, koja je bila malo moj dnevnik, malo je imala mojih pesama, a ponajviše dečjih zapisa i crteža. Niko tih godina nije želeo čak ni da objavi ništa vezano za rad moj i mojih ekipa. Onda se 1994. godine osmelio Milenko Maticki i posvetio čitave dve strane tadašnje „Politike za decu”, objavljujući fotografiju, moj zapis i dečje pesme. I to je bilo to. Ništa više.
 U par navrata sam pokušavao da obnovim ideju o objavljivanju, menjao sam sadržaj, na kraju sam izbacio i sve dečje priloge i svoj dnevnik i - nije pomoglo. Izdavači nisu želeli probleme... koje? nikada mi niko to nije objasnio...
 Digao sam ruke od objavljivanja problematične knjige. Gurnuo sam je u zapećak. I zagubio.
 Prošlo je petnaest godina od tog vremena. Od čitave knjige ostalo je nešto malo pesama. I dalje ne znam šta je bio osnovni problem zbog kog knjiga ne bi bila objavljena. Bila je dobra knjiga, posvećena dobrom.
 Onda se dogodilo da sam dobio mogućnost rubrike u Mons Aureus-u, pa sam osmislio Dobro. A ovim pesmama je baš mesto u nečemu što se zove „Dobro”.
 Na kraju, ovih pesama, dakako, ne bi ni bilo, da se nisam dve godine družio s decom-izbeglicama. Ta deca više nisu deca. Zamišljam ih kao dobre i srećne ljude. Ove su pesme posvećene njima, toj deci onog doba, ali i meni dragim ljudima, upletenim u moj život, bez kojih ne bi bilo ni mog rada: Gordani Zindović Vukadinović, En Pešić i Ognjenu Radosavljeviću.


OSMEH ZA SVAKU GLAVU

Zbog čega kriti
istinu pravu:
postoji osmeh
za svaku glavu!

Bez osmeha su
svaka usta,
na svakoj glavi,
prazna i pusta.

Nemoj da držiš
osmeh u rukavu,
izvuci ga brzo
i stavi na glavu.

Razvuci usne,
šta je - tu je,
i, gle, glava se
osmehuje!

I sve je jasno:
u snu il’ javi,
osmehu je mesto
na glavi.

STOPERKE

 

Na putu za Rtanj
kod druge uzbrdice
stopirale su me
dve devojčice.

Uvukle su se
i ćutke sele
i ćutale, ćutale
k’o zanemele.

Ja - vazda otkačen
i lajav stalno,
a one - mrke,
ozbiljne totalno.

Iznerviran, vrisnuo sam
na prvoj krivini:
„Ne mogu da vozim
u takvoj tišini!

Šta ste vi,
starice ili devojčice?”
A one: „Ne, mi smo...
iz kampa... izbeglice...”


ČINJENICE 

Jednoga dana na Tari
u Mitrovcu
ošišali jednog Dragana
k’o ovcu.

Berberin je skup,
da ne troše novce,
ostrigali Dragana
škarama za ovce.

Rekli su Draganu:
„Činjenica,
ošišan si po modi
izbeglica. ”

A Dragan je dotični,
činjenica,
dete - ne ovca,
ni ovčica.

Od toga dana Draganu
na Tari
zbog ovčijeg šišanja
duša krvari.

ČIME SE BAVI PETROVA GLAVA

 

Kad pročeprkaš
po Petrovoj glavi,
otkrićeš čime se
ona bavi.

Za razliku od mnogih
glava umnih,
misli razložnih
i razumnih

u Petrovoj jedna
misao čuči
dovoljna da čitav
svet namuči.

Zbog tog je citiram
u celosti
uz molbu Petru
da mi oprosti:

„Da li će za ručak
izbeglice
bar jednom da dobiju
kobasice?”


NAJTEŽE  REŠENJE

Danas je Samir
u teškom stanju:
zaljubio se
sinoć u Sanju.

Nisu problemi
ljubavne boli
pošto i Sanja
Samira voli.

Ima li sile
koja može
da učini da im se
mame slože?

Rešenje je našla
Sanja sama:
da pobegnu od svojih
glupavih mama.

I to je rešenje
baš najteže:
Kuda bi izbeglice
mogle da beže?


MOLBA

EKIPI UNICEF-a

Divljana, kod Bele Palanke


Umoljavam gornji naslov
da moje probleme shvati.
Neka naredi Mladenu
da mi sva pisma vrati.

Koristim priliku da obavestim
ekipu UNICEF-a
da me je dotični zaveo
pomoću trika i blefa.

Iako to možda sada
ne izgleda baš mnogo važno
sve što je on meni pisao,
bilo je, majke mi, lažno.

Zbog toga sam, cenjeni naslove,
k’o uvređeno biće,
sva njegova lažljiva pisma
poderala u komadiće.

A on, k’o svaki muškarac
i kvarnjak pokvareni,
prepisuje moja pisma
i šalje ih  o n o j  Neni.

Zbog toga molim naslov da
sva ova pisma zapleni
i vrati ih u ruke pravom
autoru - to jest meni.


 KIŠA NAD DIVLJANOM
Na bazenu u Divljani
uporno, dan za danom,
ložio sam se na gledanje
s jednom Nišlijkom Anom.

Šest punih dana sam
smišljao razne šeme,
a kada bi me pogledala
kočio sam se od treme.

Sedmog je dana nad Divljanom
rominjala dosadna kiša,
pa su nas odveli u goste
dečijoj grupi iz Niša.

Dočekao sam najzad šansu
bar da se upoznamo
i hrabro izmucao:
„Hoćeš li da hodamo?”

Čitav ću život da pamtim
izraz Aninog lica:
„Šta ti pada na pamet?
Pa ti si - izbeglica!”


MOJA GLAVA MISLI 

Večeras, dok šutimo u tišini,

čudne se misli u nama roje...

Biljana Hrvač (izbeglica, 12 godina)

Dve glave od jedne
znaju uvek više.
Pa zašto tatina glava
ne misli da mi piše?

Dve glave su od jedne
svakako pametnije.
Pa zašto mama tati
nikada pisala nije?

A moja glava misli
da je istina cela:
tata se negde izgubio
na kraju sveta bela...

Uzalud pamet svim
glavama na ovom svetu,
kada ne mogu tatu
da vrate svom detetu...


AVIONE, AVIONE 

Jutros je na nebu
iznad „Čardaka”
leteo avion
iza oblaka.

Setio sam se kako sam
kao dete
pevao kad čujem da
avioni lete:

Avione, avione
baci mi bombone!

Danas, u mojih
deset godina
i još dve ratne,
znam šta je istina.

Avion baca,
to zna svako dete,
ne bombone,
već bombe i rakete.

Pa ipak, šapućem,
k’o da sam mali,
to isto što smo
nekada pevali:

Avione, avione
baci nam bombone...


PRENOSIM PITANJA

Prenosim pitanja za odgovorno lice:
Zbog čega su i deca izbeglice?

Da li je Snježana iz Slobodišta
morala da beži sa ratišta?

Zbog čega Amir iz Zvornika
danima crnu pticu slika?

Da li je Novicu ispred snajpera
iz Pakraca morao strah da otera?

Zbog čega snove Sandre sa Pala
još uvek preseca zvuk rafala?

I da li mora da jedna Tanja
spaljenu Grbavicu noćima sanja?

Ko će da kaže zbog čega treba
da postoji „Čardak bez zemlje, bez neba”?

I samo još jedno pitanje na kraju:
Kako od izbeglica deca postaju?




GRADIMIR NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

 

 Od svih zapisao o bilo kojem događaju u istoriji, uvijek sam znao da prepoznam da li je hroničar preživio ono što je zapisao i samo doživljene hronike sam čitao pažljivim okom i punom dušom. Ako je hroničar nesebično i bez škrtosti ustupio prostor i drugim svjedocima, vjerovao sam njegovoj hronici i branio je. Ovoj knjizi vjerujem.
 Vjerujem joj zato što za druga imam Gradimira Stojkovića - dječjeg pisca, što je knjigu pisao sa djecom u njihovim izbjegličkim centrima, i na kraju što sam i ja svjedok čemera i povremene trunke nade u vrtlogu oko nas i u nama, jer ništa na svijetu nije samo čemer i ništa nije samo radost. Samo je nada sve.
 Kada je UNICEF, zajedno sa Saveznim Ministarstvom Prosvete i Komesarijatom za izbjeglice Republike Srbije krenuo u projekat aktivnosti za djecu u izbjegličkim kampovima, htjeli smo da im pružimo mogućnost da ponovo budu djeca. Htjeli smo da im ulijemo malo nade i samopouzdanja. Ljudi iz tima Gradimira Stojkovića trebalo je da u mrak unesu svjetlo. Djeca koja su do tada besciljno tumarala krugom izbjegličkih centara i igrala neke ne-dječije igre, počela su da pišu, crtaju, čitaju, maštaju, prave lutke i plešu. Počela su da se osmjehuju, prvo stidljivo kao da im to ne priliči, a onda sve glasnije, slobodnije i iskrenije. Trajao je program četrdeset i pet dana i hoću i moram da vjerujem da je nešto promijenio, da je u djeci ostavio trag.
 Sigurno znam da je duboku i bolnu, ali istovremeno i milu i dragocjenu brazdu uzorao u dušama ljudi koji su sa djecom radili, i u duši Gradimira Stojkovića. Poslije ovoga programa, Gradimir Stojković je iznenada sazreo. Možda više nego u svojih četrdeset i nešto. Dječje sudbine koje su postale deo njega, za nijansu su potamnile njegovo čelo. Postao je Gradimir ni na nebu ni na zemlji. I sada mi je još draži.
 Neka ova knjiga bude odraslima koji je čitaju optužba djece za to što su, umjesto u svojim sobama, sa svojim igračkama i lutkama, prisiljeni da žive u čardacima. Neka djeci koja je čitaju kaže da su u čardacima njihovi drugovi kojima je ponekad dovoljna lijepa riječ da im vrati detinjstvo. Neka djeci u svim čardacima kaže da za njih ima nade sigurno. Jer bez nade i snage da vjerujemo u dobro, svi smo izgubljeni i svi smo zaspali da se nikada više ne probudimo.

U Beogradu,
24. novembra 1993.
Ognjen Radosavljević
UNICEF, Beograd

VREME JE



Čujem, dok listaju na dlanu tišine
Opet staro more, uz napor taštine

Zaustavljen poput slike, u okretu,
Usput dokon shvatim: vreme je za setu

Onda malo dođe val pa malo ode
Ničeg više nema osim slane vode

Sasvim oveštalo već naprslo more
Kotrlja belutak čas dole čas gore

Posle, kao što to obično i biva,
Odlazim i sve se tišinom prekriva

четвртак, 18. август 2011.

OBIČNO


Obično pomislim na Vas, tek tako, bez razloga
i tad se sneveselim. Gledali ste me čudno
u neke večeri majske. Prošla su proleća mnoga,
sada se sećam samo. Al i to uzaludno.

Možda su krive baš kiše il duga putovanja,
na kojima se nismo nikada upoznali.
Tek, tu ste, uz mene, bili blizinom što proganja
i bolno dodiruje. Zašto ste osmehe krali?

Verujte, nije čudno, setim se bez povoda
Vaših detinjih ruku. I tad se sneveselim.
Ali se osmehnem brzo. Sećanja bih da prodam,
pa da Vas zaboravim. Uzalud i to želim...
1971.

недеља, 14. август 2011.

КЊИГЕ, ONLINE, YOU TUBE И FB


Некада смо то знали, али смо заборавили.

(А. А. Милн: ВИНИ ПУ)

 Измислили творци савремених комуникација интернет, а потом на њему и Google... кажу данашњи клинци: ако нечега нема на Google онда то ни не постоји.
 Тражио сам, као прави радозналац, шта има тај Google о мени. Тражио и нашао, између осталога, и ово:
samo-opušteno > Drustvene teme > Umetnost, knjizevnost, obrazovanje... > Lektire&knjige > Prepricane lektire
MOZE pls 1)Tata ti si lud-Vilijen Sarijen
              2)Modri prozori-Danko Oblak
              3)Meri nzm prezime ja msm Serim-Frankenstajn
              4)Milovan Antic-Lajanje na zvezde
              5)Hajduk u Beogradu-Gradimir Stojkovic
              6)Hobit-Tolkin
moze nije hitno trebami za citalacku znacku molim vas nadjite tih 6 kniga....
 Није штампарска грешка, но је баш тако написано. Узгред, примењен је и нови правопис, тзв "нетопис" - нема ђ, џ, ж, ћ, ч, ш (latinicom: đ, dž, ž, č, ć, š).
 А на фејсбуку (facebook), где сам, признајем, и ја, беше и ово:
 Ja imam jedno pitanje...gde mogu naci Gradimirove knjige na netu? Da li mogu? Odgovorite ako znate molim vas.
Једновремено нађох и ово на фејсбуку. Библиотекарско друштво Србије обавештава: Радионица "Транспарентност, добро управљање и борба против корупције" успешно завршена :))
 И, напокон, последња прича је најкраћа. Питао сам једног овдашњег основца да ли је читао књиге о Хари Потеру, а он ће: "Зашто? Гледао сам све његове филмове онлајн..."
 Е, наздравље!
 Неписмени клинац тражи за Читалачку значку препричане књиге, а та Читалачка значка је, у ствари, подстицај читању! Други, савремени читач је нешто флексибилнији: тражи књигу у електронској форми, да би је читао "са екрана". Бар чита, за разлику од оног који гледа филмове и коме не пада на памет да чита чак ни такав хит, као што су романи о Хари Потеру!
 Посебна је прича о библиотекарима који се усавршавају за борбу против корупције! Само им то недостаје у осиромашеним, ојађеним библиотекама, у којима раде ипак за нешто више пара но што је минималац...
 Рекох, као коментар: Е, сад, тешко корупционашима по библиотекама!
 Где је место књиге у овом, савременом добу и оном, још савременијем, које тек долази?
 Изгледа да ће класичне библиотеке постати класични музеји, са класичним књигама, штампаним на класичној хартији. А књиге ће читати некласични читаоци, то јест научници, историчари, истраживачи и чудаци, склони носталгичним испадима.
 Кога је брига за то?!
 Наши писци пишу и даље, наши издавачи објављују и даље, наши читаоци читају и даље - па због чега сам ја све ово писао?!
 Само сам пожелео да све буде - добро.

субота, 06. август 2011.

НАПИСАЋЕШ!


На додели награде Змајевих дечјих игара Градимиру Стојковићу проф. Слободан Ж. Марковић даје образложење и мало-мало па спомиње "петокњижје о Хајдуку". Кад је урадио то већ пети-шести пут, ја му дошапнем: "Професоре, четири књиге, не пет." На то ће он, гласно: "Па шта! Написаћеш ти и пету, сигурно!"



KAKO JE RŠUM REŠIO MOJ PROBLEM



 Kada su mi, te godine, uručili nagradu, pokažem Ršumu i požalim se kao su pogrešno napisali naslov knjige, a on će: "Sedi pa napiši SVE MOJE LUDOSTI, pa kad dobiješ nagradu za nju, neka napišu da je za SVE MOJE GLUPOSTI i - rešen problem!"


петак, 05. август 2011.

понедељак, 01. август 2011.

ŠTA JE DOBRO


(povodom dodeljivanja nagrade "Rade Obrenović" za 2005. godinu)

 Običaj nalaže da u ovakvim prilikama valja izreći nešto umno ili duhovito. Budući da sam se našao u "ovakvoj prilici", a nisam ni uman, niti nešto posebno duhovit, pokušaću da budem ono što mislim da jesam: običan, najobičniji, pa da kažem nešto dobro.
 Najpre, dobro je što postoji nagrada "Rade Obrenović". Bar jedan dobar čovek neće biti zaboravljen.
 Potom, dobro je što Zmajeve dečje igre ovu nagradu dodeljuju romanu namenjenom deci/mladima, za koji žiri odluči da je najbolji u godišnjoj produkciji. Bar jedan roman namenjen deci/mladima neće biti zaboravljen, a pročitaće ga sigurno tri čitaoca.
 Napokon, dobro je (naravno za mene) što je ta nagrada dodeljena romanu koji sam ja napisao. Bar jedan moj roman (ovo se ja sad malo pravim važan) neće ostati nenagrađen.
 Posebnu vrednost za mene ova nagrada ima zbog toga što dolazi u godini kad moj prvi roman namenjen deci puni dvadeset godina. Po evropskim merilima on, dakle, još nije punoletan. Znači da ni ja, kao dečji pisac, nisam još punoletan. A koji se pisac može pohvaliti, molim lepo, da je kao maloletnik dobio ovakvu nagradu za svoje delo?!
 Šalu na stranu, godi čoveku da dobije priznanje. A kako za mene kažu da sam uglavnom grozni, ovaj... prozni pisac, onda je ovakva nagrada zaista potvrda da to što pišem nije baš za bacanje. Bar ne odmah, tj. bar ne dok se ne pročita.
 I, na kraju, ako je tačno ono što se kaže, da je nagrada "Rade Obrenović" stimulativno priznanje autoru, onda izjavljujem da će ona stimulativno da deluje i na mene, pa se može očekivati da nastavim s pisanjem romana.
 A to znači da će me biti još... aha! što ste tražili - to ste i dobili! 

Novi Sad, decembra, 2005. godine
Gradimir Stojković