Jednom
ja tako bio prvi put bolestan od upale pluća. Bio je mart mesec i moja baba je
kazala da je došla baba Marta, i da će sad proleće. Čudno neko proleće: svugde je bilo snega i snega,
toliko, da smo kopali tunele kroz nabacani sneg. I kućicu smo udubili u gomili
snega na uglu naše ulice. Eto, tako je bilo to proleće, koje će sad.
Nisam
se ja razboleo dok smo se igrali u snegu. Bio sam obučen baš kako treba: i
čizme, i rukavice, i skijaška kapa, i skafander. Mogao sam da se valjam do mile
volje i da mi ne bude ništa. Razboleo sam se kad se sneg otopio, pa je onda,
preko noći bio mraz i sve se smrzlo.
-
Zagudila baba Marta! - šuškala je zabrinuto moja baba.
Dva
dana je tako gudila baba Marta. I bilo je baš, baš hladno. Izađeš na ulicu -
odmah ti se smrzne nos. Štipa mraz za obraze. Imaš i
rukavice i čizme i ne vredi: smrznu se prsti i na rukama i na nogama, pa posle
peku i bole, kad uđeš unutra. Eto, toliko je hladno bilo.
I
baš tada sam dobio od mog teče majicu na poklon. I to ne bilo kakvu. Mnogo sam
voleo mog teču, zato što je moj teča dobro znao šta ja volim. Kad bi mi kupovao
poklon, uvek je pogodio pravu stvar. I uvek bi me mnogo, mnogo obradovao.
A
moja se mama uvek pitala kako se ja to uvek mnogo, mnogo radujem tečinim
poklonima, a malo, malo ili nimalo njenim. I moj teča je onda kazao:
-
Ja kupim ono što on voli, a ne ono što bih ja voleo da on voli!
I
kako onda da ne volim takvog teču!?
E,
taj moj teča mi je kupio majicu na kojoj je bilo jedno veeeliko, crveno srce, a okolo je pisalo: „JANA mi je kupila ovu majicu zato što me voli”
Tu
majicu sam gledao danima i danima, kad smo letos bili na moru, a teča je isto
bio s nama. Gledao sam i mnogo želeo da i ja imam takvu majicu. Naročito zbog
toga što je tu majicu nosila jedna Jana. I naročito zbog toga što smo se Jana i
ja uvek zajedno kupali, i tuširali, i pili đus i kad nismo bili žedni, čak smo
i igrali fudbal, jer je ta Jana mnogo dobro igrala fudbal, iako je bila
devojčica.
I
ta Jana je meni poklonila tu njenu majicu, za uspomenu, popodne, jer je uveče u
deset trebalo da ode s mora. Obukao sam majicu odmah, a već u osam, kad sam
došao na večeru u hotel, njen tata mi je majicu skinuo. I još je Jana dobila
onoooliku grdnju, jer sam se ja otimao i objašnjavao kako je to poklon za
uspomenu, i nisam dao da mi tek tako skine majicu. A njen tata je vikao i
vikao:
-
Sram te bilo! Kako smeš da daješ svoje stvari! Ja sam ti to kupio, ja sam tvoj
roditelj i mene moraš da pitaš za dozvolu! Ja te još uvek izdržavam. Kad budeš
sama sebe izdržavala, onda možeš da poklanjaš stvari kome hoćeš i kako hoćeš!
Jana
je mnogo plakala, a mene je bio blam. I to veliki blam. I ja sam plakao, ali
posle, u mraku, baš da ne vidi taj njen roditelj!
E,
takvu majicu mi je kupio moj teča. I šta sam drugo mogao da učinim - obukao sam
majicu i istrčao na ulicu, da me svi vide, a naročito ušati Cane, koji mi nije
verovao da takva majica postoji. A ni da je postojala ta Jana, na moru.
Otrčao
sam na ulicu i svi su, baš svi videli moju novu majicu. I bio sam srećan, i
ponosan, i najglavniji u mojoj ulici. I, posle, najbolesniji.
A
to nije ni bilo važno, jer sam bio i
dalje srećan, mada sam dobijao po dve injekcije na dan i morao da ležim dve
nedelje, pa mi je dolazila u posetu Maja iz susedstva i bilo mi je baš lepo, i
posle sam onu majicu njoj poklonio...
...ali, ne bih o
tome, dok teči ne kažem.
