среда, 24. мај 2017.

ZAPOČETA BRAZDA

                                                            bratu Aleksandru 

1.

Odavno smo svesni da nas minu
u lutanju kroz svet i kroz snove
magla koja prikriva istinu,
mutna neba što za nama plove.

Ovde prazno a zgusnuto vreme,
nedovoljan oproštaj od svega.
Tajna slutnja, susret bez pripreme
s vinogradom izbeglim sa Brega.

Stari nam detinjstvo sa banatskih njiva;
vreme pleni plavetno sećanje
kroz predanje koje čelo skriva.
Umesto topline, vetar nas pohodi.
U hitrini doba prostora sve manje:
molimo se tihoj i nesrećnoj vodi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli.
I daleko negde još uvek postoji
selo i šor prašni, drvored dudova.
I uvek se vraća sve to što se voli.
I znam - ne jednom smo ljubili iznova
započetu brazdu sa pustara svojih.

2.

Kao nekad, iz varljivih trava
uranci nas prizivaju, mame.
Pružimo li ruke - oglasi se java,
zazvone istine ispod sure skrame.

Nekad i mi, poput mladog bilja,
zaljubljeni u „vatre i vale”,
u majčinske mirise bosilja
sunčevom rađanju pevasmo pohvale.

Danas, dok grlimo naga ženska tela,
vinogradi džikljaju iz ména
i ptice nas zovu ispod čela
kao obris izbledelih sena...

Danas, ne mogu da ne zastrepim
nad likovima prošlim i nežnim,
nad virovima našim, lepim,
danas, osvrnut za nama i sobom,
jatima nad dolinama snežnim
i zaradovan nad prošlim dobom.


3.

A iz zaboravljenih, paorskih kuća,
neveselo i tako bledo, setno,
detinjstvo naše u seni vaskrsnuća
izranja opet, prati nas neprimetno.

Tamo - pitome šume sred bara
i nevidljive a rascvetale trešnje,
prašine žute dobegle sa peščara.
Ovde - nebo kroz prozor sve tešnje.

Rascvetani, kao one bele šume
gde se sunce rađa, pa opet zaroni,
snevamo, što niko sem nas i ne ume:
kako Tamiš sahne, kako Begej teče,
kako sa poljana žito nežno zvoni,
rumeni se jutro i plavi se veče.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde još uvek nas plaši
neko prašno selo, redovi ambara,
jesenji dudovi, suri, polugoli.
I, znam, vraća nam se i opet nas vara
započeta brazda sa pustara naših.


4.


Recimo da nije san taj neizbežan,
da želimo da se neumorno sneva,
da postoji pripev još blag, tih i nežan:
molimo se vodi koja za nas peva...

Trčimo, ko nekad, ivicom ritova.
Zaklapajmo kapke i ruke širimo.
Verujmo u čuda, dok nas jeza nova
obuzme, da se nikad ne smirimo.

I, namesto potom da dignemo čelo
pred vrelim i silnim vihorom pomamnim,
pred prozračnom zorom što zove nesmelo,
sve više smo stari i slabi i tamni.

I znamo: u bivšem, dobrom zavičaju,
nada svim što vene, kao vek da traže,
ko da se rađaju, novu svetlost daju
močvare pod Bregom i modri drumovi.
Još znamo: i nas će jednom da osnaže
sećanje na prošlo i minuli snovi.

Ništa. Sve to prođe, samo posle boli...
i daleko negde, još kao utvara,
stoji prašno selo. I mesec nad Bregom.
Granati dudovi, sleđeni i goli.
I znam, mirno čeka proleće pod snegom
započeta brazda sa naših pustara.

недеља, 23. април 2017.

ЗБОГ ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ


Ја се зовем Грујица, идем у други разред и последњи сам у врсти на физичком. Мени то не смета, али смета мом тати.
- Како то може? - пита ме. – Ја сам био увек први... увек! А ти?
Шта да му одговорим? Ћутим и чекам да га прође.
Како да порастем? Појма немам!
Онда ми се посрећи. Одем у библиотеку да узмем лектиру и на столу испред библиотекарке видим књигу на којој ОВОЛИКИМ словима пише: ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ!
Узмем је, прочитам и - ништа! Одмах сам се измерио: ни пола милиметра нисам порастао!
Вратим књигу и кажем библиотекарки:
- Ова књига лаже.
- Моооолим?
- Прочитао сам је и нисам порастао.
- А то! - насмејала се. - Па не можеш од једне књиге, од једног читања да порастеш!
- А то! - прихватим и ја. - Значи морам још да читам ту књигу?
- Не ту. Друге књиге. Много књига, различитих.
- Паааа... добро... кад морам, дајте ми ви неку књигу.
И тако сам почео да читам сваки дан. Редовно. Разне књиге. Ни сам не знам колико сам књига прочитао. Пола године тако.
А и мерио сам се исто сваки дан. И опет - ништа. Ни милиметар!
И таман сам решио да прекинем све ово, кад ми се све разјаснило.
У школу нам је, прошлог месеца, дошао ни мање ни више но  Радуљица Брадуљица, главом и брадом. Дружио се с нама. Причао нам. Мало нам и показивао како се убацује тројка у кош, како се закуцава... било је супер. Онда нам је рекао да га питамо све што нас занима. Први сам дигао руку, па ме је и прозвао:
- Хајде ти, мали, из другог реда!
- Да ли ви читате пуно књига? - питао сам.
- Пуно не али волим да читам и читам кад год могу и имам времена. А зашто то питаш?
Објаснио сам му све. Како сам читао и читао и разочарао се, јер је лаж да се од читања расте.
Почешкао се по бради, мало размислио, осмехнуо се и рекао:
- Није лаж. Ниси добро протумачио: од читања памет расте.
- Паметан сам ја довољно - одговорио сам. - Али нисам довољно висок.
- Размисли. Ако си паметан како кажеш, од чега ћеш моћи да порастеш? На пример, бавиш ли се неким спортом?
- Не.
- Почни да се бавиш. И буди упоран, као што си упоран у читању. А читај и даље. Није лоше да ти памет и даље расте...
Уписао сам се за пливање. Одлазио сам редовно на базен и више но што је било по распореду. А читао сам и даље, али не баш пуно. Онако, како и кад ми легне.
А јуче ми је тренер рекао:
- Ти си баш упоран, момче. Само настави овако. Буди и даље упоран. Ојачао си али мораш још.
Синоћ сам се измерио: порастао сам за сантиметар и по! И то за месец дана!
Јутрос сам отишао у библиотеку и похвалио се библиотекарки:
- Порастао сам за сантиметар и по.
- Од читања? - питала је.
- Нееее... ЗБОГ читања.
- Како? - није разумела.
- Читао сам и читам, па сам постао паметнији. А како сам постао паметнији научио сам да ћу моћи да порастем ако будем упоран. Упорно тренирам пливање. Ето.
Сад чекам да неко напише нову књигу: ЗБОГ ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ. А ако нико то не учини, ја ћу једном да је напишем. Наравно, чим будем имао довољно времена.
Одох сад на тренинг.




субота, 08. април 2017.

ODGOVOR STUDENTU IVANU


Sram te bilo, derle nevaspitano!
Kome ti to držiš vakelu? Reče na početku: "Pita me otac šta je svrha ovih protesta...Mali, ne razmišljaš, no poziraš! Otac ti ubija očeve, a?  Da te citiram:  "Ne želimo više da nas prebijate na ulici, uzimate materijal, da nam ubijate decu, očeve, novinare, rušite kuće, pretite izvršiteljima, držite na poslovima po 3 meseca, da nas iskorišćavate dok radimo na crno, da nas malteretirate, ucenjujete poslom, egzistencijom, porodicom, životom dok tužilaštvo, policija i Sudovi okreću glavu."
Dok si se sada naglo "opametio" neko je uporno i istrajno čuvao ono malo srca i duše za tebe i tebi slične nadobudne balavce, glup i pogrešno vaspitan i obrazovan, preživljavao, bio običan čovek. Neko je ostajao veran ovoj zemlji u kojoj je rođen, živeći za tebe, popišanko jedan, podižući te, omogućavajući tebi da imaš i to studentsko "samopouzdanje", tu poganu jezičinu kakvu imaju takve nedorasle,  nadobudne sveznalice...
Šta misliš, pametno naše dete, da su matorci svi budale, mlakonje, glupa masa? Hoćeš revoluciju? U revoluciji se, mazo mamina i tatina, gine. Jesi li spreman da pogineš? Ne plašim te. Samo pitam.
Vitlaš po ulici. Promenićeš svet.
Jača stvar je to što si "na ulici"! Znaš li, pametni i hrabri dečko, da je bilo još nekakvih, mladih i hrabrih, koji su "bili na ulici" u onim vunenim vremenima? Tvoj deda, možda? Veliš da penzioneri treba se stide što vas izdržavaju? A od čega bi, pametno naše, živeo? Sad ti je to palo na pamet? A do sada?
Imaš muda? A čemu ti služe (ako već želiš da ti tim jezikom zborim)? Da se boriš? Šta to ti, jadničak, "braniš na ulici"?  Stani. Izdvoj se iz hrabre mase. Probaj to. A onda se ponovo javi. U masi si hrabar. Imaš muda. A kad si sam?
Objasni za šta se to boriš? Ne tim velikim, jakim i bombastim rečima. Objasni sebi, najpre kako ćeš to da se izboriš, potom, ako se izboriš, šta ćeš time da dobiješ i napokon kad to dobiješ šta ćeš s tom da činiš? Da mahneš čarobnim štapićem i preurediš sve okolo: svi će da budu zaposleni, svi će da ostanu u srećnoj i uspešnoj zemlji, sve će da bude kao san, pesma, idila...
Sram tebe bilo, nevaspitani, nedorasli razmaženko!
Ne umeš ni kljun da obrišeš, a ovamo si hrabar i jak! I ne želiš da te manipulišu oni gadovi s televizije, nepismeni tzv političari, lažni doktori nauka i ostali polusvet. Sam si sebe dovoljno izmanipulisao, a da ne znaš ni kako i ni zašto... važno je da ONI to tebi ne rade! A rade...
Oduvek su postojali lažljivi, tašti, lukavi, smutljivci koji su, eto, živeli na račun ostatka uljuljkanog nepismenog i zaglupljenog naroda. A ti si otkrio rupu na saksiji, pa si postao svestan ove pošasti i izlaziš na ulicu, da oteraš te male, slinave i ostale takve neljude. Kako, kumim te, objasni!
Pun svet naš takvih. Batina je u njhovim rukama. Boriš li se da preuzmeš ti tu batinu?
A ja sam svojevremeno, dete pametno, u neverici gledao jednog Čedu koji je skakao kao preklani jarac, držao govore, bio vođa opet tamo nekoj studentariji, a počeo kao ti, da bi potom postao ono što je danas. Sram te bilo što ćeš i ti da postaneš Čeda jednog dana!
Nisam dužan ovo da ti kažem, nisam dužan tebi no sam dužan sebi: ovo ti je napisao jedan deda, nazovi penzioner, koji je u životu imao posla sa nebrojano klinaca, tinejdžera, mladih ljudi; koji ih je učio i podučavao da budu slobodni, pametni, kreativni,nezavisni, naravno i buntovni, ali borci, ne pričalice. To su, verovatno, očevi i majke takvima kao što si ti.
I, napokon, shvatio da je sve to uzalud činio.
A ti si to samo potvrdio svojim "pametnim i poučnim" pisanijem.
I kad si svom ocu, njegovoj generaciji i nama, dedama i babama, tako lepo, rečito i pametno objasnio zbog čega si na ulici, osećaš li se ponosno? Osećaš li se onako, kao da si uradio veliki i pozitivni posao? Očitao si im (nam) bukvicu.
I objasnio PROGRAM promena. Zar ne?
Pa, dete, srećno ti bilo.
Završiću tvojim rečima. Objasnio si njima sebe: "Nekome vlast, nekome čast! E, to je svrha...".