Gazio je punim stopalom, osećajući da nije baš
siguran u polumraku.
Nikako
nisu smele da mu se smeju. Mogao je on i sto puta da izvali stotinu gluposti,
bile su to njegove gluposti. Ne, nikako nisu smele to da mu učine!
Dečak
je besno udario grumen zemlje vrhom cipele i grumen se razleteo na sve strane.
Svo njegovo ogorčenje se izlilo kroz taj udarac, a ipak mu nije bilo nimalo lakše.
-
Dole, kod one vrbe - rekao je starac i protrljao kažiprstom nos.
Dečak
je grizao donju usnu i nije ga se mnogo ticalo gde je to dole i ta vrba. Ipak,
starac je bio jedan vrlo drag starac i nije bilo razloga da se na njega ljuti.
-
Sad će pola četiri - kazao je starac, oprezno birajući mesto gde će da stavi
nogu pri svakom koraku. Strmina je igledala opasno. Još opasnija je bila u
tami, pred zoru.
Dečak
je gazio punim stopalom, ne razmišljajući ni o kakvim strminama, niti o vrbama.
Dečak je mislio: „Osvetiću im se kad-tad.”
Ispred vrbe se pružala glatka, peskovita zaravan, koja se završavala naglo, kao
odsečena, a dole se crnela mirna rečna površina. Starac je zadovoljno protrljao
ruke, smeškajući se pritom.
- Tu
smo - kazao je, spuštajući ranac pored vrbe. Zatoptao je nogama, pokušavajući
da se zgreje. Za njegovih sedamdeset godina dobro se držao i osećao je da ga
obuzima ponos.
Dečak
je odložio štapove i prišao obali.
-
Nemoj da se previše naginješ - opomenuo ga je starac. - Rano je za kupanje.
Nasmejao se, setivši se jednog davnog leta.
Sećanje
ga je sasvim razgalilo. Znalačkim okom osmotrio je okolinu, ponovo protrljao
ruke i počeo da vadi stvari iz ranca.
Uskoro je
zaplamsala vesela vatrica i dečaka je sve jače obuzimala groznica iščekivanja.
Starac je izvadio kobasice umotane u masnu hartiju, spretnim i uvežbanim
potezima noža načinio niz pravilnih zareza popreko, zatim je odsekao nekoliko štapića
i zašiljio ih na jednom kraju. Natakao je kobasice na štapiće, čije je druge,
tupe krajeve pozabadao u peskovito tle, oko vatre, štapiće uglavio u rašlje i
pitao, ne okrećući se, preko ramena:
-
Grize li?
Dečak
je zurio u rečnu površinu. Čuo je starčevo pitanje nekako izdaleka, pa mu se činilo
nevažnim. Ćutao je napregnuto očekujući da se nešto dogodi dole, u crnoj,
neprozirnoj i tajanstvenoj reci. Ovo mu je bilo prvi put da ide na pecanje.
Posle su jeli kobasice i hleb. Starac je još uvek mislio o onome letu. Dečak je
rekao:
- Žedan
sam.
Starac
je iz ranca izvadio termos.
-
Ovo je za mene - rekao je, ispunjen zadovoljstvom. Položio je termos na pesak
pažljivo, a zatim izvadio dvolitarsku bocu od zelenog stakla, pružajući je dečaku. -
A ovo je za obojicu.
Boca
je bila teška. Dečak je otpušio, pa s obe ruke prineo ustima. Voleo je da pije
iz boce. Voleo je taj osećaj i pio je uživajući. Za to vreme starac je iz
termosa sipao u poklopac-čašu vrelu crnu kafu, koja je širila zamamni miris.
Gotovo ritualno ispijao je kafu u sitnim, drhtavim gutljajima. Onda se zagrcnuo.
-
Vuci! - prokrkljao je, pokazujući rukom.
Dečak
je ispustio bocu i pritrčao štapovima. Dohvatio je prvi.
- Ne
taj! - doviknuo je starac, boreći se za vazduh. - Treći...
Dečak
je sve zaista brzo obavio. Ipak, udica je bila prazna. Starac je najzad uhvatio
dah.
-
Kasno - kazao je ustajući. - Otrgla se.
Prišao
je i uzeo štap iz dečakovih ruku. Dečak je bespomoćno stajao i stideo se.
- Ne
sekiraj se - tešio ga je starac, dok je nešto majstorisao oko štapova. - Nije
to ništa. Tek smo počeli.
Dečak
je podigao bocu i začepio je. Vratio je u ranac. Starac mu je prišao i
pomilovao ga po kosi.
- Baš
si osetljiv čovek - kazao je.
Dečak
se više nije stideo. Bio je ljut.
- Samo se
ti meni smej - rekao je, okrećući starcu leđa. - Svi mi se smeju, pa zašto ne
bi i ti.
Gutao je suze i bio hrabar. I starac je znao da je dečak hrabar. Zbog toga je ćutke
otišao do štapova i seo. Starac je bio mudar i mnogo je voleo dečaka.
Za to vreme
dečak je savladao suze, ali ne i bes.
„Pokazaću
svima vama” mislio je. „Svi ćete videti šta ja znam.”
Dečak
je imao dugačke noge, koje su mu prilično smetale, jer nikako nije uspevao da
se navikne na tu sasvim neočekivanu promenu. Još gore: njegov glas je ovog
proleća prestao da bude njegov, menjajući se po nekoj svojoj ćudi - čas
bariton, čas sopran. Ali to i nije bilo najgore. Dečak je osećao da ga je ovo
proleće unesrećilo, jer bi ga sve, do tada sasvim beznačajno, moglo da uzbudi i
zbuni.
Starac je
strpljivo sedeo pored štapova i čekao da dečak reši svoj problem. Znao je da bi
sve bilo još teže ako bi bilo šta rekao. Onda je pomislio: „Kako ne grize?
Ovo je sasvim dobro mesto.”
Dečak
se iznenada nasmejao. Prišao je starcu smejući se, obgrlio ga i kazao:
-
Mogao si da se ugušiš!
Starac se zasmejao.
- Da
si mogao da se vidiš! - smejao se dečak.
Starac je shvatio da je ono najteže prošlo. I bilo mu je drago. Stvarno je
neizmerno voleo dečaka.
Sedeli su posle, zagledani u štapove, sve dok sunce nije izgrejalo i još posle
- starac misleći o jednom davno prošlom letu, a dečak o jednoj sramoti pred
gomilom devojčica u kojoj je bila i ona, zbog koje mu je bilo, u stvari, krivo.
Reka više
nije bila crna, vatra se davno ugasila, štapovi uporno mirovali, a njih dvojica
su bivali sve srećniji i srećniji.
Onda
su zaspali, srećni, pod zracima ranog proletnjeg sunca, zagrljeni, na rečnoj
obali - starac koji je sanjao ono leto i dečak, koji nije sanjao ništa određeno,
ali se osmehivao.
