Ustao sam jo{ pre pola sata. Ta~no tako, jer je mala kazaqka na zidnom satu bila ovako: na 6, a velika ovako: na 12, {to zna~i da je bilo ta~no {est sati. A sada je ovako: mala kazaqka je izme|u 6 i 7, a velika ba{ na 6, zna~i da je sada pola sedam.
Bio sam pola sata miran. Ne~ujan. Samo {to sam jednom mogao da oborim stolicu, ali nisam. Popeo sam se na wu, da provirim kroz prozor i kada sam odmaknuo zavesu, e tada sam magao da padnem: kroz odmaknutu zavesu video sam sneg! Toliko sam se iznenadio, da sam pomerio stolicu, pa sam mogao da padnem sa stolice, ali nisam.
Onda sam gledao sneg. Pola sata. I u`ivao, Molim? U`ivao gledaju}i sneg?! Koje{ta...
Ne, nije koje{ta. Nisam ja u`ivao samo gledaju}i sneg; u`ivao sam smi{qaju}i {ta }u sve da radim na snegu. Na primer: da gazim do kolena. Pa onda: da pravim svoju sliku u snegu, a to zna~i da legnem na le|a i ra{irim noge i ruke i kad ustanem ono {to ostane na snegu, to je moja slika. Pa onda: da se sankam sam i s Jecom, kad Jeca iza|e. Pa onda... a, {ta sad ka`ete? Je l’ da nije koje{ta?
Onda je zvonio sat. Bude se mama i tata. Vreme je da se spremaju za posao, ali im se nekako ne ustaje iz posteqe. Me{koqe se, zavla~e noseve pod }ebad, zevaju.
A ja ih posmatram. Ba{ su sme{ni!
Kad je sat zvonio i kad su mama i tata budili, si{ao sam sa stolice. Vratio sam stolicu pod sto, uredno. Strpqivo sam ~ekao da se mama i tata ba{-ba{ razbude. A oni se nikako nisu budili, pa sam usko~io u postequ, zavukao se pod pokriva~ izme|u mame i tate, poqubio najpre mamu, onda tatu i rekao:
- ^estitam!
- [ta nam ~estita{, sine? - pitali su me mama i tata.
- ^estitam prvi sneg!
I onda su se mama i tata ba{-ba{ razbudili.
