ПОДСЕЋАЊЕ

Некада смо то знали, али смо заборавили.

(А. А. Милн: ВИНИ ПУ)

 Моје време истиче. Не бих да се понављам, али ме прогони стара истина: како године одмичу, тако се све јасније сећам онога што сам у детињству про(пре)живео, а не умем да се сетим где сам оставио наочари пре пет минута. И управо сам се, присећајући се неких дана од пре пола века, сетио песме ВОЈНИЧКО ПИСМО, Војислава Ј. Илића, млађег, коју сам тада први пут прочитао. Та се песма никада није учила у школи. А учило се којешта друго.

 Не у школи, напротив, ван школе ми смо учили баш онако како су нам пунили главе и наставници, и родитељи, и већина одраслих: учили смо не за оцену, но за живот. Сами смо учили да мислимо сопственом главом. Учили су нас да читамо и пишемо, па смо научили и читали. А понеко је и писао песме.

 Читали смо и књижевне часописе. У њима су млади песници могли да објављују своје „поетске радове”. Тада, у оно време, ми смо,  веровали ви или не, чак и волели поезију. Нико нас није терао да је читамо; сами смо узимали књиге и часописе, листали, читали, понешто преписивали, па и учили напамет.

 Можда је ово прави тренутак да се заједно подсетимо на оно што смо волели као мали, као нешто мало већи, као шипарци и шипарице - на оно што смо рецитовали не због тога што су нас на то нагонили наставници и родитељи, но због управо супротног повода: то смо сами откривали, па заволели, иако је то, понекад, бивало прећуткивано, па и забрањивано.