KAKO DIMITRIJE NIJE POSTAO KRSTAŠ

Dimitrije, nekakav plemić sitan, 
na dvoru Nemanjića, u stvari sasvim blizu dvora, 
dva dvorca levo, pa još malo peške, 
jedan Dimitrije, onakav, za istoriju nebitan, 
gledao jednog jutra s prozora 
kako u dvor kraljevski ulaze neki strani ljudi. 
Čudni neki, vidi se, nisu naši, nema greške.

A Dimitrije, kroz prozor gleda, dan vasceli,
takve su mu navike. Sve da vidi voli,
sve da zna, o svemu da presudi.

- Šta su ti hteli? -
pitao posle neke ortake,
sa kraljevskog dvora dvorjane.
-To Barbarosa - rekli mu isti - moli
da prođe mirno kroz našu državu.

Podnimio Dimitrije, biva, glavu:
zna on jednu baba Rosu, živi s preke strane...
ali zašto dotična, Bog s nama budi,
traži jednu takvu dozvolu?

Mislio, mislio, pa smislio,
kako da postane plemić i slavan i glavan,
pa pravac na dvor:

- Kralju moj, dozvoli,
za milost te tvoj podanik moli,
da ja ispratim dotičnu baba Rosu.

A kralj, Nemanjić slavni, dade odgovor,
milostivo, kraljevski osmehnuta lica:
- Neka bude!
Ti ćeš Barbarosu
i krstaše, sve njegove ljude,
da sprovedeš do naših granica.

I bi tako.
Naš sitni plemić, brzopleti Dimitrije,
ulete grlom u jagode, jao i naopako,
pa je danima posle na konju klimatao,
pa se danima posle po bespućima lomatao,
prateći gospodu-krstaše do Vizantije.

A na granici,u stvari, na korak od granice,
pokloni se Dimitrije nesuđenoj baba Rosi,
inače Fridrihu, kralju riđe brade:
- Ja izvrših svoj zadatak, zbogom - reče krijući lice.
A u sebi, krijući jade:
„Nek vas đavo nosi!”

- O, dobri viteže - ponudi Fridrih, kralj Barbarosa,
zatočnik dični hvale i slave.
- Pođi s nama, u Jerusalem, da grob sveti
oslobodimo od nevernika.

- Ne! - vrisnu Dimitrije.
- Ne, hvala! - dodade, oborena nosa.
- Neka je taj grob i sveti i presveti,
meni je krstaškog rata preko glave!

Pa zbrisa hitro, najhitrije.

Ne zna se šta se posle zbilo,
ni kako se vratio brzopleti Dimitrije,
u svoj dvorac, za istoriju nebitan,
ali se pouzdano zna da mu je zauvek dosta bilo
i krstaša, i svetog rata za slavu.
I zna se da do kraja srednjeg veka
kroz prozor Dimitrije, plemić sitan,
nije promolio glavu.

Eto, šta se učini od čoveka!